Bivša SFRJ, a ustvari Srbija, bila je prva žrtva posthladnoratovske instrumentalizacije međunarodnih institucija. Ujedinjene nacije su, tokom mandata misije UNPROFOR, od organizacije zadužene za očuvanje mira, pretvorene u organizaciju za nametanje mira, kako je primetio američki profesor Edvard Herman u svojoj klasičnoj studiji, „Razmontiranje Jugoslavije“.[i] Taj ključni trenutak, u leto 1995, kada je tadašnji šef UN za mirovne operacije Kofi Anan sebi „obezbedio posao“ sledećeg Generalnog sekretara UN, opisao je Ričard Holbruk u svojoj knjizi „Okončati rat“ (“To End a War”):
„Dok je (tadašnji UN gensek) Butros Gali bio nedostupan u putničkom avionu, Anan je dao uputstvo civilnim oficirima i vojnim komandantima UN da se privremeno odreknu moći stavljanja veta na vazdušne udare u Bosni. Prvi put tokom rata, odluka za naređivanje vazdušnih udara bila je isključivo u rukama NATO“.
Rezultat su bile operacije bombardovanja srpskih položaja oko Sarajeva i Goražda u avgustu i septembru 1995, pod nazivom „Mrtvo oko“ i „Namerna sila“, dotad najveće u istoriji alijanse, čiji je formalni povod bilo izuzetno sumnjivo granatiranje sarajevske pijace „Markale“, zašta su, razume se, odmah i bez valjanih dokaza optuženi Srbi.
Anan je za svoju nelojalnost Butrosu Galiju – koji je, upravo zbog svoje „nekooperativnosti“, izgubio američku podršku za još jedan petogodišnji mandat – postao „kalif umesto kalifa“, odnosno novi UN gensek, i to u dva mandata (1997-2007). Plodove ovog ne tako tihog prevrata Amerikanci su vrlo brzo počeli da ubiraju tokom priprema agresije na SR Jugoslaviju, a povodom kosovsko-metohijske krize koju su sami zapalili. Anan je u junu 1998. upozorio da će „sve naše izjave rešenosti da nikad više ne dozvolimo još jednu Bosnu… biti okrutno izvrgnute ruglu ako dopustimo da Kosovo postane još jedno polje smrti“.
Sedam meseci kasnije, krajem januara 1999, u obraćanju Severnoatlantskom savetu u Briselu, Anan je izrazio „nadu da smo, a pogotovo oni među nama koji poseduju kapacitet za delovanje, počeli da izvlačimo odgovarajuće pouke iz iskustva bosanskog rata – o kritičnim faktorima kao što su kredibilitet, legitimitet i moralnost intervencije i neintervencije… a postoji samo jedan način na koji možemo to da dokažemo: tako što ćemo na praktičan i jasan način primeniti te pouke tamo gde postoji pretnja od strahota“.
I time je faktički na velika vrata obnarodovana instrumentalizacija najvažnije međunarodne institucije, Ujedinjenih nacija, koje su pretvorene u potencijalno vrlo moćno oruđe zapadnog neoimperijalnog intervencionizma, zaogrnutog u oblande apstraktnih „opštečovečanskih interesa“ još apstraktnije „međunarodne zajednice“, što će kasnije biti faktički kodifikovano, još uvek u Ananovom mandatu, formalnim usvajanjem doktrine „Odgovornost za zaštitu“ („Responsibility to Protect“ ili, skraćeno, R2P) na Svetskom samitu UN 2005.
(Da ovo sve nije ostalo samo mrtvo slovo o „dobrim namerama“ svedoči činjenica da se, tokom 2011.g. Savet bezbednosti pozvao na „Odgovornost za zaštitu“ u rezolucijama 1970 i 1973 povodom situacije u Libiji, rezoluciji 1975 povodom situacije u Obali Slonovače i rezoluciji 1996 povodom situacije u Južnom Sudanu, a tokom 2014.g. povodom situacije u Jemenu. Dodatno, tokom 2012, Savet bezbednosti se pozvao na R2P u predsedničkoj izjavi o situaciji u Južnom Sudanu. Povrh svega, unutar samih UN uspostavljena je funkcija Specijalnog savetnika Generalnog sekretara UN za Odgovornost za zaštitu. Da li je svet zbog svega toga bolji i bezbedniji – ili je upravo suprotno slučaj?)
Instrumentalizacija UN je znatno olakšala legitimizaciju sličnih procesa instrumentalizacije drugih međunarodnih institucija i tela, od „međunarodnih finansijskih institucija“ poput MMF i Svetske banke, pa do OEBS-a, što se najizrazitije pokazalo u sramnoj ulozi koju je OEBS odigrao u sklopu svoje „verifikacione misije“ na Kosovu i Metohiji tokom 1998-1999. godine, pod upravom američkog zločinca Vilijama Vokera, kada je OEBS bukvalno stavljen u funkciju konstruisanja povoda za agresiju.
Ne samo da su u celom ovom procesu cinično instrumentalizovane međunarodne institucije – instrumentalizovani su i ključni univerzalni pojmovi poput međunarodnog prava i genocida. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je osnovan isključivo kao instrument za opravdanje zapadne agresije na SFRJ i prebacivanje krivice na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju i njena državna i vojna rukovodstva. U procesima koji su bili dostupni međunarodnom auditorijumu, a pogotovo procesima protiv Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, prikazana je sva beda nove „međunarodne pravde“, cinično podređene vojno-političkim i propagandističkim interesima tvoraca i sponzora Tribunala, po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi“.
S druge strane, planska operacija napuštanja Srebrenice od strane bosansko-muslimanskih snaga u julu 1995. godine i ubilački metež koji se u tom kontekstu razvio, konstruisani su kao „genocid“, što je poslužilo za: 1) davanje povoda za NATO intervenciju protiv Srba u BiH, 2) dugoročnu satanizaciju srpskog naroda kao sredstvo učvršćivanja zapadnog neokolonijalnog režima, 3) pokriće za intervencije u drugim zemljama, pod izgovorom „sprečavanja još jedne Srebrenice“. Kao „kolateralna šteta“ ove masovne PSYOP operacije globalnog opsega, došlo je do derogiranja samog pojma „genocida“, što ne samo relativizuje istinske genocide iz prošlosti, već, paradoksalno, olakšava pojavu nekih novih u budućnosti.
Zbog svega ovoga, Srbija i Srbi imaju posebnu obavezu u svom delovanju unutar međunarodnih organizacija, u kakvoj god fazi degradacije one bile, a pogotovo kada, kao što je sada slučaj sa OEBS-om, predsedavaju međunarodnim telima koja mogu da utiču na stvari od značaja za međunarodni mir.
Primirje u Ukrajini je više nego krhko, i u mnogome podseća na slična „primirja“ koja su bezbroj puta uspostavljana na eks-JU prostoru tokom 1990-ih godina. Jasno je bilo i tada, a pogotovo je jasno iz današnje perspektive, da su ta „primirja“ bila samo, parafrazirajući Klauzevica, rat vođen drugim sredstvima. Isto tako nam mora biti jasno da su se, nekako „slučajno“, isti (zapadni) akteri koji su bili do guše umešani u izazivanje sukoba na našim prostorima pre dve decenije, našli u središtu sličnih događaja nekih 1500 kilometara ka istoku, uz skoro identičnu politiku „zavadi pa vladaj“, i retoriku i metode demonizacije, ovog puta upućene na adresu Rusa i Rusije.
Vrlo dobro se svi koji smo to iskusili sećamo kako su „nezavisni“ zapadni posmatrači i posrednici, i njihovi diplomatsko-medijski servisi pokazivali fantastičnu brzinu reakcije u osudama srpske strane za „kršenje primirja“, „provokacije“, „agresiju“ itd. kad god bi za to imali i najmanji – a često ni takav – povod. Takođe se sećamo i metode koja je takođe kod nas usavršena, gde bi na čak i otvorene akte agresije neke od drugih, protivsrpskih strana, ti isti „posrednici“ požurili da osude „obe“ ili „sve strane“ i pozivaju ih na „mir“, „uzdržanost“ i sl. samo da bi se relativizovala i zabašurila krivica lokalnih zapadnih saveznika i izvođača radova.
Nažalost, upravo ovakva nepoštena i nedostojna metodologija provejava iz poslednjeg saopštenja koje je izdao predsedavajući OEBS-a, ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić, pošto mu je početkom maja ruski kolega Lavrov zatražio da iskoristi svoj autoritet i izdejstvuje da misija OEBS u Ukrajini pozove Kijev da smesta prestane sa kršenjem sporazuma iz Minska i granatiranjem teritorije Donjecka.[ii]
Dačićeva reakcija je, dakle, bila u rangu blaziranih, lažno neutralnih zapadnih reakcija koje pamtimo iz 1990-ih:
„Predsedavajući OEBS-a Ivica Dačić osudio je danas kršenje primirja duž linije sukoba u istočnoj Ukrajini u poslednjih nekoliko dana i izrazio duboku zabrinutost zbog upotrebe teškog naoružanja i pojačanih borbi u Donjecku i Širokinu i oko tih oblasti, saopštio je OEBS.
Dačić je ponovo pozvao sve strane u sukobu da u potpunosti i bezuslovno poštuju primirje, okončaju sva neprijateljstva i sprovedu sve odredbe dogovora iz Minska, uključujući povlačenje teškog oružja.
„U ovom trenutku, od ključne važnosti je da prevlada politički proces i pozivam sve strane da ulože sve moguće napore radi postizanja tog cilja”, kazao je Dačić.“[iii]
Srpsko predsedavanje se odvija, i odvijaće se u možda prelomnom periodu za mir na ukrajinskim prostorima, a možda i u Evropi uopšte. Vrlo je moguće da će nove agresivne akcije biti pokrenute, ako to glavni sponzori ukrajinskog rata budu smatrali svrsishodnim. Predsedavajući OEBS-a sigurno neće moći da spreči takav razvoj situacije, ali će moći da uradi ono što je do njega: da pošteno i bez pardona predsedava i posreduje, da nazove stvari pravim imenom, da ne pravi veštačke simetrije, i da jasno označi, ili se potrudi da utvrdi krivce za eventualno novo razbuktavanje više nego tragičnog građanskog rata – ma ko oni bili.
Splet okolnosti, sudbina, predodređenost, a možda i naše specifično, nacionalno pozvanje – ponovo su nas stavili u središte zbivanja od svetskog značaja. Nemamo pravo da se ponašamo kao oni koji su pre par decenija ne samo naneli zlo nama, već bespotrebno uvukli svet u jedan veoma opasan, nestabilan period, koristeći upravo presedane koji su uspostavljani na našem prostoru. Ne smemo da dozvolimo, koliko stoji do nas, da, u Ukrajini, OEBS bude (ponovo, kao na KiM) pretvoren u sredstvo opravdanja, relativizacije ili pranja agresije, ili prebacivanja krivice sa agresora na žrtvu. To je dug koji imamo ne samo prema sebi, već i prema drugima. Pogotovo u godini obeležavanja 70-godišnjice Pobede nad nacifašizmom, kada se senka njegove obnove zlokobno nadvija nad Evropom, i to upravo nad narodima koji su od njega već jednom najviše i stradali.
Aleksandar Pavić
Fond strateške kulture
_____________________
[i] http://monthlyreview.org/2007/10/01/the-dismantling-of-yugoslavia/
[ii] http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=147945
[iii] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Dacic-osudio-krsenje-primirja-na-istoku-Ukrajine.sr.html
