Potpisivanje otpisivanja države

0
590

Glavu za datum – datum ni za šta

konfucijeOd jutra do mraka srpska javnost se bombarduje jednom vesti, koja glasi, ukoliko ne uspemo da se dogovorimo s nezavisnom NATO paradržavom Kosovo oko implementacije „sporazuma“, više je nego sigurno da nećemo dobiti datum o početku pregovora za pristupanje Evropskoj uniji. Da se podsetimo, reč je o „sporazumu“ koji su premijer Srbije i premijer kvazi države Kosovo (Ivica Dačić i Hašim Tači) nedavno potpisali u Briselu po izričitoj naredbi grofice Ešton. Zapravo, da budemo konkretni, reč je o „dogovoru“ kojim se sever Kosmeta utapa u ustavnopravni sistem šiptarskog Kosova.

Srpski državni vrh je, nekoliko dana nakon potpisivanja „sporazuma“, zadovoljno trljao ruke smatrajući da su tim činom ispunjeni svi uslovi za dobijanje tog famoznog datuma. Ali, avaj, ubrzo se pokazalo da stavljanje potpisa na „belopapirni“ dokument kojim je Srbiji ponuđeno da prihvati da izgubi mnogo, uključujući tu i državni suverenitet i integritet nad velikim delom svoje teritorije, nije dovoljan čin za overavanje „bolje“ EU sutrašnjice. Nemački Bundestag je ubrzo razbio šarene snove i iluziju Srba da će davanjem dela svoje kuće zadovoljiti ambicije i želje svojih „malo manjih ili malo većih prijatelja“. Što je još gore, Bundestag je, voljom srpske političke vrhuške, postao mesto u kome se rešavaju ključna pitanja Srbije i u kome se, umesto u srpskom parlamentu, donose one odluke koje će direktno uticati na budući život i sudbinu zemlje.

Po sasvim jasnoj logici, jedan uspešan ultimatum uvek će proizvesti novu situaciju u kojoj će se stvoriti uslovi za sledeći bespogovorni zahtev – novi ultimatum – tako da je veoma teško odupreti se takvoj nesrećnoj spirali „programiranog“ propadanja.  Kao i pred prvi ultimatum, srpski ključni „pregovarači“ moraju da se „konsultuju“ s Gvidom Vesterveleom i Vilijamom Hejgom, ministrima inostranih poslova Nemačke i Velike Britanije. I naravno, nakon novog „prijateljskog ubeđivanja“ stvari će teći istim tokom kao i prošlog puta. Umesto „praznog papira“, naš državni vrh će se okititi novim usmenim obećanjem da će dobiti NEŠTO, baš onako kako su to ‘nešto’ dobili i prethodnog puta i kako će to ‘nešto’ dobijati na svakom sledećem sastanku.

Da Vas podsetimo:  Srbi i NDH - demokratska Hrvatska

Pokušavajući da pobegnu od gorke stvarnosti, u kojoj su Srbi uvek gubitnička strana, srpski „velikaši“ pokušavaju da pronađu način kojim bi uspeli da objasne sve srpske poraze – i one koje Srbija nije mogla izbeći, kao i one u koje sama bezglavo srlja. Predsednik Srbije se iznenada setio i Konfučija, izvukavši na svetlo-tmurnog srpskog dana njegovu misao, da „naša najveća slava nije u tome da nikada ne padnemo, već da se, kad padnemo, svaki put podignemo“. Predsednik je, izgleda, izvukao dobar citat, jer srpski problem danas nije u tome što se stalno pada, već u tome što se Srbi podižu samo zato da bi ponovo pali.

Zapravo, kad se već dohvatio Konfučija, predsednik Nikolić je mogao da se priseti i nekih drugih Konfučijevih mudrih misli i poruka. Na primer, jedna od tih misli mogla bi se direktno primeniti na Srbiju; ona da „čovek koji napravi grešku i ne ispravi je – pravi drugu grešku„. A teško je oteti se utisku da srpska vlast ide iz greške u grešku. Pristajanje na diktat, koji će se eufemistički nazivati „sporazumom“, najveća je greška koju bi sebi jedna država i njeni čelnici smeli dopustiti. Uz sve to, svakome ko je pomenuti briselski dokument držao u rukama mora biti jasno da je stavljanje potpisa na krajnje nejasan, neodređen ili dvosmislen „non-paper“, verovatno, jedna od najvećih grešaka srpske političke elite u novijem dobu.

Plemenit je čovek spreman na pomirenje, ali se ne ponižava. Hulja se ponižava ali nije spreman na pomirenje„, još jedna je Konfučijeva misao, koje bi se i predsednik srpske države mogao dodatno prisetiti. Dakle, da li se srpski državni vrh ponižava time što odlazi na noge moćnicima u Brisel, unapred spreman da ispuni sve njihove zahteve? Neko bi mogao da pomisli kako je to deo srpske „genijalne“ taktike, kojom će Srbija uspeti da za sebe obezbedi bolju poziciju u političko-ekonomskim odnosima moderne Evrope i sveta. Prosečan čovek, prirodno, pretpostavlja, da verovatno postoji nešto iza kulisa što on ne zna, a što dobro znaju oni koji vode politiku zemlje. Jer, kako bi se uopšte moglo objasniti da neko u srpskoj vlasti pristaje na čin, koji bi se u svakoj suverenoj zemlji morao okarakterisati kao izdaja ili, još pre, veleizdaja!

Da Vas podsetimo:  Genocid nad istinom

Sledeći Konfučijevu mudrost dolazimo do zaključka da bi srpski državni vrh (trijumvirat Nikolić, Dačić, Vučić) mogao biti plemenit jer je spreman na pomirenje s Šiptarima (i to „istorijsko“); ali, s druge strane, taj isti srpski trijumvirat pristaje na poniženje, koje se ogleda u gaženju najvišeg pravnog akta države na čijem se čelu nalaze. Naravno, teško je ne složiti se da je težnja i rad na pomirenju među ljudima izraz plemenitosti, ali je veliko pitanje dokle se u takvoj plemenitosti može ići. Možda je i Konfučije preterao u tvrdnji da su hulje oni koji su spremni da se ponize, ali je sigurno da takvi zaslužuju ljudski prezir ili žaljenje. Prezir ukoliko se ponižavaju u želji da od nekoga dobiju ono NEŠTO prevarom, a žaljenje ukoliko se ponižavaju s istinskom verom da se ponižavanjem čini dobro delo.

Bolesno vezivanje za nekakav imaginarni dan, koji u suštini ništa ne znači, jer Srbija ništa posebno ne dobija ukoliko joj se „pokloni“ taj famozni „datum“, niti ima mnogo šta da izgubi ukoliko taj datum za otpočinjanje pregovora sa EU ne dobije. Krajnje je vreme da se Srbija otrezni i shvati da nikakve naročite koristi ona ne bi imala ni kad bi sutra bila primljena u članstvo Evropske unije. Uostalom, primeri Bugarske i Rumunije tu su veoma indikativni: nijedna od ove dve zemlje nije imala neke velike koristi od ulaska u EU, osim što je to maksimalno, za lično dobro, iskoristio njihov politički establišment. Umesto što se prodaje lažna slika da će sve nevolje srpske države iščileti ukoliko se Srbija popne na evropski brod, kojeg i zemljama članicama EU sve češće porede s Titanikom, srpski političari bi trebalo da se okrenu oživljavanju srpske polumrtve ekonomije i zavođenju reda u sudstvu i tužilaštvu; jer da bi se pokrenula ekonomija zemlje, neophodan je uslov da ta zemlja bude pravno uređena.

Da Vas podsetimo:  Kultura lupetanja

Konačno, mada je Konfučijeva mudrost nesporna, ipak bi se mogla povesti daleko dublja filozofska rasprava na temu „hulje koja se ponižava, a nije spremna na pomirenje“. U stvari, pravo pitanje ovde bi moglo da bude: da li hulja može da se ponižava, a da bude spremna na pomirenje?

P. Petrović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime