Potreba za autoritetom i palanačka svest

0
680

Tradicionalno-palanačka svest i pogled na svet pokazuju i jednu svojevrsnu potrebu da imamo svojega autoriteta, kako nižeg, u ocu, tako i višega u Bogu. Ovo svakako ne znači da je palančanin i čovek sklon konzervativnom jednodimenzijalnom promatranju čovek pogrešnih uspregnuća u svemu. Bez vere, nade i ljubavi, bez Boga koji nam daje milost i koji nas uči istoj, teško da bismo imali moralna čoveka. Ali odakle stalna potreba u Srba da se mentalno i misaono drže svojega, palanke, veće ili manje, i inferiorne pažnje subjektu kome se privremeno ili trajno daju potčiniti?

Mišljenja sam da uzimanje iz tradicije uči junaštvu, ali ne po krvi. Nisu samo bitke izvojevale osećaj ličnoga identiteta i ujedinjenja određene zajednice. Tradicija nas ujedinjuje u ljubavi, i samo ako je takva, ako ne ruši nego podstiče ujedinjenje i razvoj, ona nije iluzorna i nije puki sužen pogled na svet. Odupreti se zamkama da od tradicije uđemo u fanatizam krupan je zahtev i veliki ulog za bolje i modernije društvo koje ima svojega temelja. Jer bez temelja se kuća ne gradi, ali ostati samo na temelju ostavlja prostor da se na tome mestu ne može živeti, a naročito ne očekivati zaštite, ogoljen i u stalnoj opasnosti da nam nešto ne padne na glavu, pri čemu nema pogreške ni aludirati na ratne sukobe. Ako je tako shvaćena, ona nema svoje plemenitosti i potrebno ju je odbaciti. Džaba pismo, duhovna melodija i folklor ako ćemo obučeni u nakićeni dekor ići ravno u pokolj?!

Pozdravno je ako se svetu pokazujemo iz onoga najvrednijeg što imamo i sećajući se svega vrednog što smo uzeli iz prošlosti i preneli u sadašnjost, a što će nam biti svetiljka za budućnost. Svaki narod mora imati svoga obeležija jer onaj koji odbacuje tradiciju i ismeva joj se čovek je bez identiteta, bez ličnosti i svih vrlina koje na pravilnim osnovama takva ličnost nosi. A čovek bez vrlina nije koristan nikuda. Ipak, vezivati se samo za familijarnu zatvorenost i plašiti se pogleda na veće skupove i pojedinačne individue koje nam mogu poslužiti i za uzor, stvara uplašenog čoveka koji se plaši drugoga i kome dijalog nije poziv za otvaranje novih vidika nego borba i rat, duboko usađen u svemu što poštuje i na načinu na koji posmatra svet. Ovakav, „porodičan“ čovek nije za uzor i nije za primer jer će od takva čoveka lako postati fanatik koji bilo u jednom manjem skupu biva autoritetom ili traži svoga autoriteta, što je počesto lančano povezano, već će i veru, koja znači ljubav, zamagliti do te linije da će od nje stvoriti mržnju i sukob.

Velika je zamka kada nas veličana prošlost ušuška, a naročito kada u toj stečenoj ušuškanosti nismo imali svoga udela da se bilo sami ili u grupi za nju izborimo. Podleći ušuškanosti znači uplašiti se novotarije, svake inovacije i svaka rizika. Vremenom od tradicionaliste nastaje ne samo fanatik i pojedinac vezan za autoritet nego i kukavica koji se krije iza jučerašnjeg, iza prohujalog i tihe patnje za vremenom koje se neće vratiti. Ako se već ne može vratiti uvek će i u svakom razgovoru koji čak ni ne da većeg povoda, vratiti na ono što je bilo za uzor pa makar, stvarno, bilo daleko od uzora. On će se sećajući se svoga autoriteta i njegova pogleda na svet, potpuno predati svome idealu i tako izgubiti mogućnost da sam bude stvaraocem. Kada se takav čovek nađe u dodiru sa strancem, bez obzira na razlike u jeziku, za njega će stranac biti pretnja i pružaće mu otpor ili ga pak i mrzeti. Oni nisu uklopljivi u nove okolnosti jer je svaki rizik uklapanja prema drugom pojedincu ili drugoj narodnosti i sredini opasna, a fleksibilnost uklapanja, počesto mizerna, završava se ratom, kako unutrašnjim, tako i spoljašnjim i ne donosi ničega dobroga.

Ipak, takav čovek nije poslušnik, iako ima potrebu da se nekome divi i na nekoga se neprestano poziva, samo da bi po ko zna koji put sa sebe smakao ličnu odgovornost, optužujući uvek drugoga za svoj pad, već je večini vikadžija kome su svi krivi i koji, iako uvek pod ocem i pod vladarem i Bogom, pokazuje da nije ni pod ocem ni pod vladarem ni pod Bogom. Ovakav on i veruje i ne veruje obećanjima, a da bi poverovao traži velika, a zapravo mala podsticaja i ovakvim se pojedincem za šaku usluga najlakše vlada jer biva najlakše izmanipulisan. U konteksu države on donosi blagodat vladaocu, i njega vidi kao svojega izbavitelja, ali dok on živi, mali čovek umire i propada.

Bunt bez pokrića i čovek moderne nije ono što je potrebno zemlji koja teži razvoju, ali bunt koji vodi razvoju i koji unapređuje kao i školovani intelektualac koji je uvek zainteresovan i za drugoga, te za razmenu ideja koje vode razvoju jeste ono što je potrebno i što će čoveka približiti savršenstvu.

Samo takvo društvo će se vinuti u svet i upoznati prosperitet. Naravno, ako mu je to uopšte cilj.

Katarina Despotović
Diplomirani novinar

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime