Potrebna pomoć za odbranu od medijskog linča

0
1010

Jelena Popović Ivanović je žena, majka, domaćica, prosvetni radnik i običan pripadnik srpskog naroda bez ikakve političke zaleđine i pripadnosti bilo kojoj političkoj stranci, dakle, kao i većina pojedinaca u narodu. U nastavku je ono što joj se desilo i zbog čega objavljujemo ovaj tekst kojim apeluje na pomoć dobronamernih ljudi koj mogu i žele da pomognu da se nastala situacija hitno reši.

Ovo je njena priča. Dugačak je tekst i ako nekog mrzi da ga celog pročita, pročitajte bar nekoliko poslednjih odeljaka zbog kojih se ovaj tekst objavljuj.

”Pre svih dešavanja u vezi sa natpisom koji su objavili mediji, tačnije, dve godine pre toga, primetila sam na internetu ogromni jaz koji postoji između raznih izvora prikazivanja stvarnosti i rešila da uz pomoć društvenih mreža, foruma i portala, kroz analizu izvora vesti i reakcija na njih i kroz pokretanje diskusija na razne teme, osmislim i napišem veliki broj ogleda (tzv. eseja) koje bih ostavila detetu da, kada poraste, kroz čitanje tog materijala, ustanovi realnost koja je važila u toku njenog detinjstva i da kroz to izgradi stavove o društvenim događajima iz tog perioda i trajnu otpornost na medijsku manipulaciju i propagandne sisteme koji utiču na poimanje stvarnosti. Konkretan cilj mi je bio da sve te eseje dodam kao svojevrstan surovo realistični kontrast na dve pesmarice za decu koje sam prethodno napisala inspirisana svojim detetom.

Da bih postigla maksimalnu obaveštenost o stanju svesti naroda na spisak kontakata na društvenim mrežama i forumima primila sam punoletne osobe koje su mi poznate van interneta, a koje su raznolikog godišta i socijalnih miljea.

Pisanje je išlo na sledeći način:

Na osnovu vesti iz javnih glasila koje su moji kontakti na internetu objavljivali, na dnevnoj osnovi, hvatala sam teme koje su većini korisnika vesti zaokupile pažnju. U tim vestima sam prvo analizirala nameru zvaničnih medija, odnosno, šta medij želi da postigne kod posmatrača vesti i na koji način je tekst upotrebljen u svrhe spinovanja u svakoj pojedinačnoj vesti. Zatim sam posmatrala komentare ”iz naroda” koji prate datu vest, ustanovljavala na osnovu sadržaja komentara koji su komentari upotrebljeni svesno u svrhu spinovanja, a koje su komentare ostavili pravi ljudi (tj. oni koji se ni po čijoj direktivi ne bave spinovanjem, nego samo komentarišu vest kao obični korisnici nekog medija).

U prvih godinu dana tog posmatranja, izdvojilo se nekoliko grupacija na koje je kroz baratanje vestima na internetu podeljeno javno mnjenje, izdvojile su se dve vrste medija koji kontrolišu krajnje suprotne stavove javnog mnjenja i naknadno sam saznala da jednom od te dve vrste medija upravlja Ringier grupa iz Švajcarske.

U tom trenutku nisam znala precizno kako je organizovan rad te grupe medija te sam nastavila da ih pratim bez ikakve svesti o tome da su mnoge njihove vesti usmerene tako da mogu naneti štetu i pojedincima i grupacijama koje se namenski obrade u fokusu pažnje javnosti, ali i Srbiji kao državi.

Do tih saznanja sam došla kasnijom analizom vesti, otprilike u toku 2010. godine kada se aktivnost tih medija drastično pojačala u drugoj polovini mandata tadašnje vlade, a sa tendencijom da se pomoću tih vesti napravi priprema za sledeće izbore koji su bili 2012.

Iste godine sam saznala i kakvim metodama manipulisanja javnim mnjenjem kroz medije se postiže pad konkurentnosti Srbije (konkretno zemljišta u Vojvodini) na svetskim listama područja za ulaganje kao i da je jedan određen broj nevladinih organizacija (uglavnom sa članstvom koje većinski nije svesno toga) aktivan učesnik u formiranju javnog mišljenja kroz senzacionalistički pristup vestima kojima se pažnja javnosti usmerava na one teme od čije medijske propraćenosti zapravo zavise buduće inostrane donacije u propagandnim projektima tih ogranaka stranih organizacija na tlu Srbije. Istovremeno sa veštačkim pravljenjem materijala za sopstvene aktivnosti (”napravi problem da bi ga rešavao” – sistem po kojem funkcionišu te NVO-e), prateće dejstvo tih organizacija je pad rejtinga Srbije na svetskim rang listama za investicije.

Istovremeno sam na internetu pratila, na alternativnim informativnim sajtovima, kako u kojoj zemlji te grupacije formiraju javno mišljenje istim metodama kao što to rade u Srbiji. Pošto su u većini zemalja u kojima su aktivne postigli brže rezultate nego u Srbiji, prateći sadržaje sa hrvatskih alternativnih informativnih sajtova, nekoliko meseci unapred sam mogla predvideti kako će se kretati spinovanje senzacionalističkim vestima u Srbiji.

Pošto je u Srbiji, odnosno u radu medija i jednog dela NVO sektora, tek bilo u začetku precizno ustanovljavanje sukobljenih polaritet a u narodu (kao korisniku vesti), primetila sam da svako moje otvaranje diskusije na neku od tema obrađenih u vestima, ima za ishod smanjenje tenzije koju neka senzacionalistička vest stvara u javnom mnjenju i to samo na uzorku kojem je diskusije bila dostupna (mojim kontaktima na internetu). To primetno smanjenje tenzije se zato dešavalo u krugu mojih poznanika, odnosno, u krugu mojih internetskih kontakata, ali ne šire od tog kruga što je, po mojoj slobodnoj proceni, bio sasvim dobar učinak za pojedinca pa sam nastavila u tom smeru da pišem.

Postupak suzbijanja tenzija ide ovako:

Postavi se tema za diskusiju uz komentar koji je može usmeriti u dobrom smeru.

Ostavi se vreme polemičarima da reaguju na postavljenu temu.

Polemičari većinski reaguju po šablonu koji im je zvanični medij izgradio spinovanjem sadržaja tekstova vesti.

Na svaki šablonski komentar odgovaram daljim usmeravanjem.
Paralelno sa komentarima polemičara, svoje odgovore na šablone zapisujem u esej (van interneta).

Kad diskusija počne da jenjava, sredim esej u kratku formu (jer je kratka forma prijemčivija za širi krug)i iznesem na internetu u toj formi. Ta kratka forma sadrži zaključak diskusije kojim se smanjuje razlika u stavovima između dva polariteta i u njemu se sadrži minimum interesa oko kojeg se polemičari, prethodno potpuno različitih stavova, mogu složiti bez dalje razrade teme.

Većina polemičara usvoji to kao nekakav konsenzus o konkretnoj temi.

Posmatram kako ti isti polemičari reaguju na drugim mestima na istu temu i beležim otprilike u kojoj meri su koristili zaključke koje smo prethodno postigli a koji bi mogli biti konstruktivni i šire prihvaćeni.

Zatvorim esej zaključkom i sačuvam dužu formu eseja u svom računaru.

Najčešće teme za diskusiju su mi bile one u okviru kojih je bilo najčešćih manipulacija u javnim glasilima ili u kojima se manipulacija vestima u javnim glasilima najteže uočava i one koje za tu manipulaciju najviše koriste srpski jezik bez mnogo upotrebe slika. Te teme su uglavnom bile o radničkim pravima, ljudskim pravima, bezbednosti države, poređenja religioznih učenja, teme o školstvu, zdravstvenoj zaštiti i jeziku u pisanoj i govornoj upotrebi.

Jedna od najbitnijih tema mi je bila zloupotreba srpskog jezika za stvaranje štetnih propagandnih šablona. Jedna od takvih zloupotreba (koje imaju štetne propagandne šablone za rezultat) je medijsko predefinisanje pojmova: diskriminacija (pozitivna diskriminacija), govor mržnje, nasilje (pasivno/aktivno), politička korektnost, sistematizacija/društvuo – sloboda/priroda, rodovi/polovi…

Ono što je tema za diskusiju, najčešće sam izvlačila iz novinskih vesti, a neretko iz sopstvenih događaja ili priča ljudi sa kojima stupam u kontakt van interneta ili iz tuđih diskusija na koje naletim na internetu.

Sveukupno pisanje na profilu sam planski radila u svojstvu u kojem sam u realnom životu (iz perspektive žene, majke, nosioca domaćinstva i prosvetnog radnika) da bi svaka diskusija bila prirodno započeta, tj. da bi ljudi komentarima reagovali na teme kao da potiču od zapisa žive osobe koja ima realne događaje, a ne na način kako se to radi na forumima gde je tema postavljena distancirano od života. To je bio stil kojeg sam želela da se držim kroz celo planirano pisanje da bi ono imalo donekle i umetničko književni oblik (anegdota), a ne samo esejistički.

Skoro sve teme su prolazile u diskusijama kako valja i bez neočekivanih odstupanja, ali tema koju sam postavila Septembra 2011. za ishod je imala neočekivani medijski linč nada mnom kojim su mi drastično ugrožena neka od osnovnih ljudskih prava i ugrožena bezbednost, mogućnosti za rad a kasnije, uznemiravanjem i svojevrsnim pravnim nasiljem nada mnom u dužem vremenskom periodu, ugroženo mi je i zdravlje i finansijska stabilnost.

Da Vas podsetimo:  Skadar kao prestonica Srbije

Konkretno:

Tog dana sam na društvenoj mreži Fejsbuk naletela na internetsku diskusiju na temu nasilja i obaveznih seminara za prosvetne radnike na kojima se ta tema obrađuje. Koliko se sećam, ona se vodila u nekoj od grupa na Fejsbuku u kojima se okupljaju prosvetni radnici i svi zainteresovani za teme iz prosvete.

Pregledajući komentare te diskusije, primetila sam da postoji više tendencija u nerazumevanju između sagovornika. Jedan od prosvetnih radnika je, u revoltu zbog nefunkcionalnog sindikata i mutne saradnje između vođa sindikata i tadašnje političke vlasti, pogrdno nazvao pederima one ljude u vlasti koje je smatrao lopovima i prevarantima i posle tog njegovog komentara, nadovezalo se mnogo komentara, pretpostavljam aktivista lgbt propagande koji su, kao u zasedi da skoče na prvu pojavu reči ,,peder” (fascinantno brzo i aktivno, maltene kao da imaju dojavu gde se pojavi ta reč da brzo i grupno reaguju) svojim izjavama direktno napali ličnost tog polemičara i označili njegov njegov komentar kao nepovoljan po lgbt populaciju iako njegov komentar u tom kontekstu nije uopšte upućivao na ljude homoseksualnih sklonosti jer je izraz ”peder” bio upotrebljen u prenesenom značenju na šta je sadržaj njegove rečenice jasno upućivao kao i celokupan kontekst te diskusije koja je imala veze sa seminarima, temom nasilja koju ti seminari obrađuju, zaradama koje se kroz te aktivnosti kojekako ostvaruju, sindikalnom nesposobnošću ovakvom ili onakvom, mutnim radnjama u zapošljavanju i otpuštanju prosvetnih radnika, dakle, nikakve veze sa pričom o lgbt zajednici. Diskusija se od tog momenta skrenula sasvim drugim tokom tj. U samo nekoliko redova su je ,,uskakači” preokrenuli na razvlačenje priče o tada zakazanoj tzv. Paradi ponosa i svi sledeći komentari su bili čista svađa između polemičara pod tim zapisom u kojoj se uporno skretala tema početnog zapisa.

Čitajući te komentare, primetila sam da postoje konkretni višesmisleni komentari koji su u toku cele te diskusije bili kamenje spoticanja koje je dovodilo do nerazumevanja zato što su ih polemičari obe sukobljene strane shvatali suštinski totalno neprecizno, a precizno onako debilno uprošćeno i poklično kako su ih mediji nametali upornim ponavljanjem u jednim te istim formulacijama i vrstama konteksta.

Svaki od tih komentara koji je zapravo bio nerazjašnjen i čije logično značenje se nijedan od polemičara nije potrudio da shvati, zapisala sam u jedan Vord dokument i rastumačila ih pojedinačno.

Da bih videla kako ih tumače moji Kontakti na Fejsbuku, prepisala sam te komentare jedan po jedan, ali ne istim redom kako su stajali u prethodnoj diskusiji odakle sam ih uzela, nego sam ih poređala tako da se jasnije vidi višeznačnost svakog od njih i to počevši upravo od komentara dotičnog prosvetnog radnika posle kojeg se zbog reči ,,peder” tamošnja diskusija potpuno poremetila.

Ostavila sam nekoliko komentara koje nisam odmah postavila na internet zato što su oni predstavljali tipične šablonske odgovore na date teme i htela sam da vidim da li će diskusija ići pretpostavljenim tokom taman onoliko da bih mogla dodati i te komentare čim se uklope u diskusiju. Dva takva sam uspela da dodam i uklopili su se u kontekst diskusije jer su prvi komentatori napravili bukvalno prelaz kakav se mogao pretpostaviti.

Istovremeno sam se, nezavisno od toga, kod drugarice koja je iz Beograda i koja je na profilu postavila slike svoje dece sa izložbe dinosaurusa, raspitivala kolika je cena karte za tu izložbu .

Drugarica mi je sutradan odgovorila porukom da deca ne plaćaju tu kartu pa kako sam tog dana imala samo 1500 dinara do početka sledeće nedelje kad je trebalo da stigne plata, odlučila sam da sa detetom odem u Beograd (gde smo imale kod koga da odsednemo) i da posetimo izložbu jer sledećeg vikenda je trebalo da se ta izložba zatvori. Tada sam obrisala zapis o koji sam postavila jer sam znala da neću moći da pratim tu diskusiju dok sam na putu pa bi mogla da krene neželjenim tokom, tj. da je ljudi skrenu u ko zna kakve zaključke i razvodne je. Sadržaj dotadašnje diskusije sam iskopirala u računar sa namerom da postavim ponovo kad se vratim iz Beograda, ali da obrišem psovke iz originalnih komentara jer mi je bilo ružno da tako stoji na ekranu. Ni pre toga, a ni tada, nije mi palo na pamet da postavim znake navoda na kopirane komentare jer sam mislila da samim postavljanjem toga, forumska diskusija se neće razviti u dovoljnoj meri jer može skrenuti u priču o ,,odakle je citirano?”.

Nezavisno od prekinute diskusije, napisala sam tumačenja svakog komentara ispod kopiranih komentara koje sam sačuvala. Nova namera mi je bila da kad vratim diskusiju na internet, vrlo brzo posle prvih komentara, ispišem i ta svoja tumačenja da bismo diskusiju vodili u sasvim drugom smislu, tj, da u njoj što pre sagledamo logična tumačenja istovremeno sa komentarima, a bez previše lutanja.

Međutim, u toku mog boravka u Beogradu, izvesni Dragan Toza Milanović, a koji je veče pre toga prekopirao ceo zapis koristeći profil svoje devojke Olivere Milanović (koja je bila među mojim kontaktima na osnovu toga što smo sugrađanke iz Kladova o kojoj ne znam skoro ništa osim koliko iz viđenja u malom mestu), počeo je da širi po internetu taj zapis u pokušaju da podigne javno interesovanje za njega što je na kraju i uspeo jer je Dinko Gruhonjić, u svojstvu predsednika NDNV, objavio taj zapis zajedno sa mojim podacima do kojih ne znam kako je došao s’obzirom na to da se moji podaci nisu nalazili na internetu.

Kada se to baratanje podacima i tekstom dešavalo, ja nisam znala ništa o tome i to sam saznala tek naknadno kada je započeti medijski linč nada mnom već bio u punom jeku.

Moje prvo, ali veoma konfuzno saznanje o širenju tog zapisa i mojih podataka sa lošom namerom, bilo je kada me je u ponedeljak na mobilni nazvao neki meni nepoznati novinar Pres-a da dam izjavu u vezi sa tim. Moja izjava je bila u skladu sa tim nejasnim saznanjem isto tako konfuzna jer sam bila zatečena tim pozivom i nisam znala o čemu se radi niti pretpostavljala da se ti prekopirani komentari iako obrisani sa mog profila šire po internetu sa nečijom svesnom namerom da to širi da bi podstakao reakciju javnosti. Zanimljivo je da reakcija javnosti nije ni postignuta time, nego samo reakcija Gruhonjića iz NDNV i njegove bratije po neodgovornosti iz Radija 021 i Blic-a. Ostali mediji su tek kasnije zloupotrebili te prve zlonamerne objave.

O tome šta je sve priosteklo iz tog internetskog širenja tog zapisa, saznala sam kada me je rano ujutru telefonom obavestio direktor da dođem na disciplinsku komisiju zbog pisanja medija o meni, konkretno u Blic-u.

Pri odlasku pred Disciplinsku komisiju, pre nego što sam ušla u kancelariju direktora, na brzaka sam iskucala i odštampala i predala sekretarici škole upit o tome da li je ikada bilo ikakvih žalbi na moj rad u školi zaključno sa tim datumom na koji sam kasnije, sledećih dana, dobila negativan odgovor tj. da nikada nije bilo nikakve pritužbe na moj rad čime je opovrgnuta laž novinara koji je u tekstu o meni tvrdio da su se žalili roditelji đaka zbog pisanja na Fejsbuku.

Disciplinska komisija je trajala kratko, rečeno mi je da treba da priložim izjavu o tom slučaju i ja sam tu izjavu sročila i predala tog dana i u školu i u MUP. Rečeno mi je da se obratim inspektoru u MUP-u koji je zadužen za pitanja maloletničke delikvencije što sam odmah zatim i učinila tako što sam otišla kod tog inspektora u kancelariju.

On me je upozorio da posle pisanja medija o meni, bilo kakav eksces koji bi napravili bilo đaci naše škole ili bilo koji drugi maloletnici u gradu Novom Sadu, verovatno bi bio pripisan mom uticaju na tu decu čak i ako ja nemam nikakve konkretne veze sa tom decom, a sve zato što su mediji objavili taj zapis sa interneta. Za mene je ta izjava inspektora bila šokantna jer sve reakcije okoline su nastale zbog senzacionalističkoh pa skoro i histerično senzacionalističkog pisanja iz pojedinih medija, a ne zbog bilo kakvog mog prethodnog pisanja bilo gde.

Da Vas podsetimo:  Skrivena jednostavnost postojanja: Ružina ulica

To upozorenje inspektora mi je ukazalo na to da zbog pisanja medija, moram uložiti sve napore da sprečim bilo kakve ekscese bar svojih đaka na koje mogu da utičem, ali nisam znala kako da utičem na maloletnike sa kojima nemam nikakav kontakt i koji su o zapisu saznali iz senzacionalističkih novina. Međutim, i đaci i roditelji đaka kojima predajem, bili su u ogromnoj meri izrevoltirani postupkom medija prema meni i to mi je znatno otežalo da smirim njihov e namere u pružanju podrške meni kao pojedincu iz naroda za kojeg je većini bilo očito da me i mediji i aktivisti liberalnih nevladinih organizacija napadaju nedužnu. Otkrila sam da su se neki roditelji organizovali da bi, ako budem suspendovana, protestovali u hodniku škole da bi me vratili na posao (hvala im na poverenju <3), jedna oveća grupa đaka (tadašnjih i bivših) krenula je da se organizuje preko interneta sa namerom da mi pruže podršku protestima u centru grada ukoliko budem zbog pisanja medija suspendovana sa posla, pokrenuta je peticija na internetu sa istom namerom i zbog toga sam angažovala mnogo svojih prijatelja ne bismo li zajedno uspeli da sprečimo takva organizovana okupljanja jer sam se bojala da takvi potezi okupljanja mogu da dovedu do nekih dodatnih neprijatnosti.

Dok smo moji prijatelji i ja upornim kontaktiranjem pokretača podrške pokušavali da sprečimo okupljanja nekih grupa da se ne bi desili neki nepredvidljivi incidenti, organizovala se grupa na Fejsbuku čija je konkretna namera bila da se medijski linč nastavi i da se ne dozvoli da mu se ublaže posledice. U toj grupi je bilo ljudi koji su je voljno podržali, ali je mnogo veći broj onih koje su organizatori linča automatski dodavali bez njihove dozvole samo da bi se vizuelno povećao broj onih koji insistiraju na tome da budem kažnjena. O tome posedujem prepisku sa mnogima koji su dodati bez svog znanja u tu organizovanu grupu i koji su izjavili da su bez svoje volje dodati u tu grupu. Te prepiske sam sačuvala.

Tek kada sam se vratila kući tog dana, brzo sam počela da iz profila na Fejsbuku da brišem slike da ne bi zlonamerni novinari i njih zloupotrebili. Međutim, neke od tih slika su ipak izašle u javnost bez mog odobrenja tako da su se našle čak i na internetskim mestima koje pohađaju muslimanski fundamentalisti, na sajtovima koje pohađaju lgbt osobe i na sajtovima koje najčešće pohađaju deca i sve to ciljano u veoma negativnom kontekstu.

Sve to iznošenje mojih podataka i slika u javnost, rezultiralo je gomilom pretećih poruka, uglavnom od strane aktivista hiperliberalnih nevladinih organizacija i aktivista Vojvođanske partije, ali i od drugih vrsta ljudi koji su podržavali njihove pokrete. Neke od tih poruka sam uspela da sačuvam, ali sam većinu prethodno mahinalno brisala i blokirala na internetu ljude koji su ih slali da ne bi slali još. Sadržaji tih pretnji i uvreda su bili krajnje psihopatski, toliko nenormalni da su mi ulili stvaran strah za sopstvenu bezbednost i bezbednost mog deteta.

Da bih objasnila svoj postupak i zašto sam ostavila na internetu prethodni zapis, dala sam izjavu voditeljki televizije B92 Jovani Štetin koja me je presrela preko puta škole, ali ta izjava nije objavljena već je na televiziji objavljena samo moja prva rečenica koja je bila odgovor na njeno neočekivano pitanje kojim me je presrela: ”Koga ste nazvali stokom pederskom?” Pretpostavljam da se cela izjava sa tumačenjem tog predmetnog zapisa nalazi u arhivama televizije B92, a da je iskorišćen samo taj prvi trenutak Štetinčinog prepada da bi me u javnosti prikazali kao pogubljeni slučaj.

Kada sam videla da je moja izjava cenzurisana skoro u potpunosti, snimila sam izjavu kojom sam uz snimanje ekrana na kompjuteru, analizirala način na koji su mediji zloupotrebili moj zapis da bi manipulisali njime. U toku tog snimanja ekrana uz zaustavljanje slike, otkrila sam, uz pomoć prijatelja, grafičke (pod)lejere koje je televizija B92 koristila za vizuelnu manipulaciju ispod teksta i slika. Na osnovu toga i na osnovu prethodne obrade vesti o meni na portalu radija 021, prepoznala sam da se radi o klasičnom medijskom linču koji je potekao upravo od strane novinara portala 021 (u saradnji sa Sabahudinom Gruhonjićem iz NDNV) odakle se prenela vest na ostale medije.

Blic je bio prvi štampani medij koji je objavio vest u dnevnom novosadskom izdanju za 20. 9. 2011. i sve posledice su usledile posle te objave.

Osim pretećih poruka preko interneta, dobila sam nekoliko anonimnih pisama na adresu od kojih sam samo jedno sačuvala da predam MUP-u jer sam prethodne dobila pre advokatskog saveta da ih sačuvam pa sam ih bacila.

Dešavalo se i da mi, u trajanju od nekoliko meseci posle te objave podataka u Blicu, povremeno nepoznate osobe zvone na interfon noću i buše gume na automobilu što sam, po logici, shvatila kao posledice pisanja medija o meni tom prilikom.

Samo jedna od tih osoba se javljala glasom kad se javim na interfon i javila se tri puta i to dva puta rečenicom ”Slatka ti je ćerkica”, a poslednji, treći put rečenicom ”Šteta što nije dečkić”. Zbog te osobe sam zamolila bliske prijatelje da neko vreme budu uveče kod mene us tanu da bismo možda uspeli kroz terasu da ustanovimo ko je ta osoba, onda kada krene da izađe iz zgrade. Međutim, kasnije se ta osoba nije pojavljivala nego samo u prvih mesec dana pisanja medija o meni.

Snimak na internetu kojim sam tumačila kako je spinovana vest o meni, najagresivniji lgbt aktivisti su skinuli sa interneta i dodali ponovo na internet da bi imali slobodu pod snimkom za odvratne komentare koje nisu imali na mom Jutjub kanalu. Zbog toga sam sve te snimke zatvorila, da ih ne bi preuzimali dalje.

Zatim je usledilo pozivanje na nastavak medijskog linča u novim vestima (konkretno novinarka Ana Hegediš Lalić koja je aktivista portala Autonomija.org i Slobodna Vojvodina što su portali na kojima se, između ostalog promoviše i odvajanje Vojvodine od Srbije).

Na mom sajtu jpi.rs koji sam koristila kao blog za postavljanje tekstova, bilo je agresivnih komentatora zbog kojih sam podnela prijavu Sudu za visokotehnološki kriminal. Više puta sam podnosila prijave protiv onih koji su neprikladnim i pretećim sadržajem remetili funkcionisanje tog mog blog-sajta, ali je izostala reakcija tog suda pa sam morala da promenim ime i mesto sajta.

Da bih izbegla dalje neprilike sa najagresivnijim aktivistima lgbt propagande, obrisala sam sve kontakte sa svog Fejsbuk naloga i dodala kasnije samo ljude u koje imam poverenja. Međutim, ružne poruke koje su mi aktivisti lgbt propagande upućivali na taj profil, navele su me da otvorim sasvim novi profil na toj društvenoj mreži, a da prethodni više ne koristim. Na tom novom profilu, pretnje i uvrede su se nastavile i kada sam videla da je vrag odneo šalu i da se ti liberaške napasti ne mogu otkačiti nikako jer su kao krpelji, podnela sam tužbu medijima koji su me doveli u tu situaciju u nadi da će sudska odluka biti da se vesti o meni i moji lični podaci uklone od strane tih medija koji su ih postavili.

Kako ne bih prekinula nameravano pisanje, nastavila sam da koristim internet za pisanje, ali uz strogu pažnju da bilo šta što napišem ne bude ni u kakvoj vezi sa lgbt organizacijama i njihovim štićenicima jer sam bukvalno stekla strah od njihove agresivnosti sa kojom napadaju pojedinca koji ih ničim ne ugrožava.

Da Vas podsetimo:  Gusle su duša srbska

Karakteristični potezi u organizovanju medijskog linča koji se mogu primetiti u slučaju linča nada mnom:

Naslovi kojima se drastično menja nameravano značenje rečenica(priloženi primeri iz novinskih tekstova).

U štampanom izdanju medija, postavljanje fotografije osobe koja je pod medijskim linčem u fizičku blizinu potpuno nepovezanih kompromitujućih naslova koji nemaju veze sa tom osobom, nego sa nekim drugim ljudima.

Prve tri oznake prema tekstu za pretraživače sadrže ime osobe koja je pod linčem i ključne reči sa kojima se namerava povezati ta osoba u pretrazi interneta (primeri ispod internetskih novinskih tekstova na mestu za tagove).

Navođenje nepreciznih izvora informacija (u slučaju linča nada mnom: navođenje netačnih izvora informacija – ”roditelji đaka”).

Politizovanje vesti – uvođenje aktuelnih nosilaca vlasti u tok obrade vesti (apeli na predstavnike ustanova i medijsko usmeravanje njihove reakcije na osnovu spinovane obrade vesti)

Pokretanje masovnog praćenja vesti – organizovanje i okupljanje ljudi u grupe zarad praćenja toka spinovane obrade vesti i usmeravanja javnog mnjenja.(primeri: internetske grupe i peticije)

Kontaktiranje inostranih saradnika zarad širenja vesti van zemlje (primeri prenošenja identičnih vesti iz NDNV na hrvatskim i mađarskim portalima)

Neverovatno brza (u sekundama se meri) i stroga cenzura stavova suprotnih od nameravanog usmeravanja javnog mnjenja ka osobi nad kojom se sprovodi medijski linč. Podsticanje agresivnosti prema osobi nad kojom se sprovodi medijski linč (primeri su u sudskom dokaznom materijalu)

Iznošenje posebnih ličnih podataka o predmetu linča koji su irelevantni za vest i paralelno kleveta zajedno sa tim, ali služe za usmeravanje javnog mnjenja prema nameravanom stavu koji se želi izgraditi spinovanjem teksta vesti (primeri u sudskom dokaznom materijalu u komentarima portala).

Grafički lejeri na B92 (primer, privatni snimak zaustavljenog ekrana na snimku br. 8 na mom jutjub kanalu i ostali sa mogućnošću grafičke obrade slika). Veliki broj telefona u dnu tekstova za dojavu novih podataka novinaru daje utisak da se radi o hitnoj vesti sa opasnim posledicama čak i onda kada ona to nije.(primer pratećeg teksta iz novina Blic novinarke Ane Hegediš Lalić)

Brzina širenja vesti bez provere onog što se širi. Namerno izostavljanje izjave onog koji je pod linčem uz lažno obrazloženje da nije dostupan. Izvrtanje izjava osobe koja je pod medijskim linčem.

Broj tekstova za praćenje teme (tri i više u kratkom vremenskom razdoblju od dva meseca).

Zloupotreba zakona u preokretanju uloga žrtve i napadača (medijski poziv institucijama na pokretanje krivičnog postupka) tj. vršenje pritiska na institucije da sprovedu pravno nasilje nad osobom koja je pod medijskim linčem da bi se medijski linč formalno opravdao kroz te sudske postupke.

Motiv za medijski linč. U mom slučaju je, pretpostavljam, bio taj što lgbt organizacije dobijaju donacije za svoj rad na osnovu ustanovljenih potreba za njihovim aktivnostima. Potrebe ustanovljavaju sakupljanjem što većeg broja slučajeva koji bi bili interesantni njihovim donatorima. Kada ih nemaju dovoljno, smišljeno ih prave radi predstavljanja pri potraživanju budžeta za naredne projekte, Parade ponosa ili slične projekte za koje su u obavezi da dokažu donatorima da ima potreba čak i kada nema.
Na osnovu pritisaka u javnosti koje su dotični mediji sproveli, pokrenut je krivični postupak protiv mene po dve optužnice:

Ugrožavanje bezbednosti građana

Diskriminacija na osnovu…

Već pre prvog ročišta mi je advokat nedvosmisleno stavio do znanja da ukoliko tužim medije, to može uticati na proces protiv mene i da je takva tužba rizična u trenutku medijskog linča jer mediji imaju veću moć od pojedinca i u tom slučaju će me uništiti.

Proces protiv mene se razvlačio godinama, odlagan iz ko zna kojih razloga, a nikada nije bilo stvarnog razloga za to, davala sam novac advokatu za tu parnicu, a sudija je odlagao i odlagao, kasnije me je u jednom ročištu ispitao i vrlo brzo je donesena odluka. Moju Završnu reč sudija nije pročitao jer je izrekao presudu za samo minut dva od dobijanja te Završne reči.
U poslednjem trenutku pre izricanja presude, tužilac je promenio član zakona po kojem me sudski goni u neki drugi član jer za ova gorenavedena dva očigledno nije bilo osnova, a morali su da me osude po što po to pa sam na kraju osuđena za nekakvo ,,postavljanje materijala koje bi moglo da dovede do diskriminacije nekoga…”.

Ispada da se može osuditi neko zbog nečega što bi moglo da dovede do nečega iako nije dovelo ni do čega … To KZ Srbije ne priznaje jer u njemu jasno stoji da ako ne postoje posledice nekog postupka onda taj postupak nije krivično delo. Ali dobro, s obzirom na to da je već opšte poznato da aktivisti lgbt propagande imaju prioritet i beneficirani su u sudovima naspram nas koji to nismo, i očekivala sam da budem osuđena jer bi prosto bilo čudno da nije po njihovom.

Međutim, ono što nisam očekivala je da moja kasnija tužba protiv medija koji su me veoma ugrozili bude odbačena i to ne samo odbačena nego odbačena posle par godina razvlačenja procesa, odugovlačenja, nagomilanih ročišta ko zna zašto i posle svih tih brljotina suda, kada su odbacili tužbu, naloženo mi je da ja platim sudske troškove tuženih medija iako su oni izvršili nasilje nada mnom, a ne ja nad njima. Ti troškovi iznose ukupno 187 000 dinara i da nije bilo razvlačenja tog sudskog procesa, oni ne bi bili toliki jer je tužba mogla da se odbaci i u samo jednom ročištu. Prosto mi sve to nema smisla i nije mi jasno zašto je sudija razvlačenjem u nekoliko ročišta dovela mene ni krivu ni dužnu u ovolike troškove ako je već odlučila da odbaci tužbu. Odbacivanje tužbe znači da se nije ni razmatrala uopšte, nije ništa iz moje tužbe medijima opovrgavano, jednostavno po njoj nije uopšte postupano, nisu ni pozvani brojni svedoci koji bi je potvrdili niti išta, samo mi je gomilanjem ročišta napravljen trošak takav kakav je, ogroman i bezrazložan.

Ja to moram platiti u roku od pet dana na osnovu dopisa tuženih medija koji mi je stigao u subotu. Ostalo mi je par opcija:

Da mi na grbaču nametnu još i izvršenja koja bi mogla još mnogo više da koštaju.

Da me pošalju u zatvor jer nisam platila u roku od pet dana

Da uzmem kredit od banke ne mogu jer nisam kreditno sposobna po bančinim merilima zato što sam pod stambenim i još jednim kreditom, ali bih mogla to u junu sledeće godine kada je već kasno.

Da apelujem na ljude koji bi mogli i želeli da pomognu da se ti sudski troškovi plate pa da onda vraćam novac bolje tim ljudima nego banci sa sve kamatama.

Petu ideju stvarno nemam.

Zato sam se obratila medijima da pokušam sa četvrtom pa ako ne uspe, onda ne znam šta da radim, a ako uspe, onda ću zahvaljujući vašoj pomoći ponovo imati slobodu da govorim bez straha o ovim mutnim medijima i njihovim ortacima mutnim liberaškim nevladinim organizacijama koje su me ugrozile, a koje će na isti takav način pokušati da ugroze i svakog drugog ko nije u skladu sa njihovim mutnim ciljevima (a ima nas mnogo, većina smo) jer su ovim medijskim linčem nada mnom i sudskim postupcima koji su iz toga proizašli, štetni liberaški propagandisti u saradnji sa jednim delom sudstva u Srbiji praktično otvorili Pandorinu kutiju odakle mogu vrebati za napad na bilo koga, bilo zbog čega, bilo kada i ugroziti slobodnu volju, misli, govor i osnovna ljudska prava bilo kom od nas MNOGO koji im nismo po volji.”

Jelena Popović Ivanović

novinar.de

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime