Potresna ispovest inženjera koji 10 godina traži posao

2
1311

2015-10-18_225459Kriv sam jer sam hteo da se školujem i dam svoj doprinos državi. Kriv sam, jer sam potrošio više od pola života ni u šta. Ako ikada budem stvorio porodicu, potrudiću se da moja deca ne naprave istu grešku. Ako reše da budu pametna i obrazovana a da pritom ne postradaju, neka to urade na nekom drugom mestu.

Ovako danas misli i govori Dejan Ristić (36) iz Leskovca, koji je s desetkom diplomirao na mašinskom fakultetu u Nišu. Tokom decenijskog traganja za poslom, oboleo je od stresa, čime se samo zakomplikovala lista problema s kojima se nosi gotovo od malena.

Iz siromaštva u bedu

Potiče iz veoma siromašne porodice. Nepismeni roditelji su ga školovali nadničeći po njivama. Tu liniju siromaštva, mislio je, prekinuće s fakultetskom diplomom u džepu. Bio je, izgleda, u zabludi. Zvanje akademskog građanina donelo mu je veće brige od onih iz siromašnih i gladnih godina u studentskom sobičku

“Završio sam mašinski fakultet bez pomoći pri izradi domaćih zadataka. Bez kompjutera i svega što današnji studenti imaju. U toku studiranja sam radio noćnu smenu kako bih sutradan išao na predavanja. Jedva sam čekao da apsolviram i dođem kući, na selo, jer nije se moglo više izdržati. Od države nisam dobijao nikakvu pomoć. Jedne godine sam samo bio u studentskom domu a kasnije zbog renoviranja doma sam morao da odem da stanujem privatno. Samo bog zna kako sam plaćao kiriju i sve ostalo”, počinje svoju ispovest za “Jugmediu” Dejan Ristić.

Hteo sam da pocepam diplomu

Pešačio do Niša

Nebrojeno puta je Dejan pešačio do Niša i nazad jer novca za autobusku kartu nije imao, a autostopiranje mu nije išlo od ruke, budući da niko nije hteo u svoj automobil odrpanog klinca. – Jedino na šta sam ponosam to je što sam svojom diplomom promenio istoriju svoje porodice. Za mene je to kao planina”, kaže.

Da Vas podsetimo:  U prokupačkom selu Vlasovo prvo venčanje posle pola veka

Kao apsolvent je kratko radio u jednoj školi, a posle diplomiranja se prijavio lebanskoj kancelariji Tržita rada da bi bio bliže roditeljima. Bio je tada jedini diplomirani inženjer u toj varoši.

“Prošle su bile dve godine. Moji roditelji, u dubokoj starosti i bolesni, nisu mogli više da zarađuju kao do tada. Niko ih nije pozivao a i bilo je nehumano više prema njima. Ja sam, iako diplomirani inženjer mašinstva, počeo da tražim bilo koji posao. Tu se javio problem. Niko nije hteo da me zaposli zbog prekvalifikacije. Tada sam poželeo da pocepam diplomu fakulteta i da se odreknem nje, jer mi je samo smetala da nađem bilo koji posao ispod sedmog stepena obrazovanja”.

U međuvremenu tročlana porodica ostaje više puta bez struje jer nema čime da plati inače skromne račune. Bol, tuga, poniženje i stresovi uzimaju danak.

Život u mraku

“Po mesec dana moji roditelji i ja smo živeli bez struje, u 21. veku. Ja sam se posle toga razboleo i dobio dijagnozu „ateroskleroza krvnih sudova“. Na levoj nozi je počela da mi se javlja gangrena stopala. Niko u kući nije imao, po nekoliko godina, zdravstvenu knjižicu. Moji roditelji je nemaju ni dan danas. Ja sam kao nezaposleno lice na sreću mogao da izvadim zdravstvenu knjižicu. Dobio sam uput da mi se izvrši potpuna „rekonstrukcija arterija“ na nozi ili bajpasevi na nekoliko mesta na nozi. Kažu da su uzroci traume i promrzline iz mladosti”.

Zar sam ja već star?

“Postavio sam sebi samo to pitanje ? Posle ovakve operacije ja bih postao invalid. Tek tada nesposoban i za fizički rad. Tada sam imao 30 godina života. U konsultaciji sa jednim hirurgom koji je radio na VMA ja nisam otišao na ovakav hirurški zahvat. Preporuka je bila da počnem da koristim vitaminsku terapiju uz strogi režim ishrane. Sve je to mnogo koštalo. I tako… U mraku i svime , ja sam morao da se snalazim svakog meseca od desetak do petanaest hiljada mesečno za terapiju. Nema vrata na koja nisam zakucao. Svima je bilo navodno žao. Moji roditelji sada imaju po 70 godina. Nikud ja ne mogu niti pa želim da odem ili pobegnem. Jedno znam. Da ne daj Bože umru, ne bih imao čime da ih sahranim”

Da Vas podsetimo:  Pa ovaj čovek je genije: Zavirite u „Dragančetovo sokače“!

Konačno 30 posto radnog vremena na koje svi nasrću

“Zahvaljujući dobroj volji direktora jedne osnovne škole ja danas imam neki posao. Predajem dva predmeta i imam svega 6 časova nedeljno, 30 %. I za tih 6, upire se prstom u mene”.

Tek nedavno je uspeo da isplati sva dugovanja za struju, ali ne zna šta će dalje ako ostane i bez tih 30 posto časova. “Nemam više snage da tražim posao”, veli, a i zabranjeno mu je da se nervira.

Tugu leči pisanjem poezije

“Najstrože mi je zabranjena nervoza, jer svaki stres parališe mi krvne sudove. Dobar deo vremena provodim pored kompjutera radeći honorarno neke poslove u vezi servisiranja kompjutera. Vratio sam se pisanju poezije i spremam svoju prvu zbirku pesama. To me jedino čini srećnim. Majci ne mogu nikada da se odužim, za života. Napisao sam joj i posvetio pesmu „Lagali su te, majko“ koja se nalazi i na YouTube-u. Voleo bih beskonačno mnogo više od ovoga…”, završava Dejan Ristić, mašinski inženjer, svoju svoju potresnu ispovest, momak bez uticajnih rođaka i prijatelja, bez partijske knjižice, momak koji s praznim džepom nije mogao da kupi posao.

(Kraj) mil

jugmedia.rs

2 KOMENTARA

  1. Dragi Dejane,
    mislim da je teško naći ko bi mogao bolje da razume tvoju sudbinu od mene, jer sam mnogo toga slično doživeo kao i Ti.Ali svaka teška sudbina u životu je neki izazov koji kod čoveka može da pobudi prkos da bi se borio.Najgore je rešelje sesti i očajavati. Tačno je to da je situacija u našoj zemlji dovedeno na neko opšte stanje kako socijalnog tako i moralnog nirvaluka.Ako mogu da Ti dam neki savet koji bi ti bio od pomoći bio bih izuzetno srećan. Mislim da ovde ima mnogo rešenja za spas.Jednostavno čovek mora da bude spreman da radi sve poslove, dali je to drvoseča, dali će nekom uslužno da čuva stado, dali će da čisti ulice ili ma šta drugo ali uveče posle posla mora da uči nemački ili engleski jezik do pola noći i tako svaki dan dok se ne osposobi da može da ponudi svoj rad u nekoj zemlji gde ekonomija funkcioniše i gde su inženjeri potrebni.Očigledno je da u našoj zemlji nisu inženjeri potrebni jer se malo toga proizvodi , mi smo se pretvorili u trgovinu tehničkih resursa pa zato inženjeri nisu ni potrebni.Mora čovek situaciju u našoj zemlji da shvati razumno, ne može jedan Predsednik Vlade pa ma kako on sposoban bio da za kratko vreme napravi blagostanje u jednoj zemlji gde je decenijama sve urušavano, kako zbog nas tako i zbog interesa i prohteva velikih.Siguran sam da bi Vučić svakom lično pomogao kada bi to bilo moguće ali nažalost vidite i sami da je i njemu teško. Ovo govorim kao stranački neopredeljen čovek. Primi moje srdačne pozdrave sa željom da pokažeš prkos i da se latiš poslova svake moguće vrste i da učiš dan i noć. Samo za Tvoju informaciju od sličnog stanja kao što je Tvoje ja sam preko leta nosio malter, prodavao kruške na moru učio sam dan i noć nemački pa sam našao posao u Nemačkoj a posle posla sam išao da lepim tapete po Frankfurtu. Danas imam 36 pronalazaka i 55 naučnih radova pa kada sam napustio Nemačku bio sam šef razvoja u jednoj velikoj svetskoj Firmi u Nemačkoj. Čovek u životu može da uradi mnogo samo treba jednostavno da se bori a ne da sedi i očajava.
    Srdačan pozdrav
    Prof.Dr.Vladan Petrovic

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime