Evo me po ko zna koji put plačem nad sudbinom našeg naroda. Moje tri sestre behu mi u gostima sve tri u jedan dan. Jedna je pod ratnom psihozom napustila zemlju onomad. Druga je, u šoku od bombi, otišla 1999. Tamo daleko žive i rade, ponekad dođu, čudom se načude kako se ovde živi i odlaze nazad, trbuhom za kruhom. Treća, najmlađa, odlazi sada.
Ta treća kaže da se prepala Vučićevih metoda za preživljavanje i kaže da mu ne veruje ništa. I još kaže da je je sa diplomom šumarskog fakulteta – odsek erozija, na kraju aplicirala da radi na prekookeanskom brodu.
Na brodu neće raditi u struci za koju se školovala. Na brodu nema šuma. Ni zemljišta. Ni erozije. U Srbiji ih ima.
Kaže da su joj se ovde smejali kada je rekla da bi da proba da se zaposli po konkursu. Kaže da su je gledali kao budalu kada je odlazila u firme gde bi njena struka bila od koristi. Kaže da su je neki poslodavci odmeravali od glave do pete.
Godinama je radila po kafićima, po smenama, sa svakojakim ljudima i slojevima društva. Živela je u skromnim sobičcima, skromno se hranila i oblačila. Za vreme studija odricala se svega pa i ljubavi na daljinu, da bi stekla diplomu u univerzitetskom gradu. Intenzivno je učila i engleski jezik i računarske programe ne bi li joj CV bio bogatiji.
I onda su joj, sticajem (uobičajenih) okolnosti, poznanici njenih prijatelja ponudili da se učlani u vladajuću stranku. Rekli su joj da će, ako sakupi 100 pristupnica, dobiti posao u struci. Objasnili bi joj kako se do novih članova dolazi lakše i brže. Odbila je ponudu. Ne trepnuvši. Ne kajući se.
Sada se priprema za razgovor u agenciji koja organizuje posao na prekookeanskim brodovima – oazama.
Prelepi su to brodovi. Nema tamo čega nema. Šoping molovi, bioskopi, bazeni, kazina, diskoteke… Da čovek uživa dok plovi do sledećeg atraktivnog pristaništa. Prepuni brodovi opuštenog sveta koji znaju z a čega rade i kako se živi.
Tog dana kada smo se poslednji put videle, smejale smo se kao klinke svemu i svačemu. Gustirala sam joj kako će joj tamo biti divno jer sam slušala da se zaposleni lepo druže, lepo zarade i usput proputuju sveta.
Rastale smo se kroz šalu i smeh. Nije mi videla suze u oku.
Kad sam bila sigurna da je autobus u koji je sela odmakao, utrčala sam u auto i gutala knedle do kuće. S vrata, zagnjurila sam se u jastuk i ridala. Moja deca su me tešila da nije otišla zauvek.
Nisam umela da im objasnim da jednom otići odavde znači – otići zauvek. Jer znam da kada jednom bude doživela da pošteno zarađenim novcem priušti sebi sve što nisu mogli roditelji i krvavo stečena diploma u Srbiji, nikad se neće vratiti u zemlju poniženja.
Ne umem ni da zamislim kako za par godina pakujem svoju decu. Jer nas su učili, a mi njih, da se svoja zemlja, poreklo i svoj jezik voli najviše na svetu.
Koliko će majki presvisnuti od tuge za svojom decom lažući ih da su sretne samo ako je njima tamo negde dobro?! Tamo daleko, gde unuci rastu uz tuđ jezik i neku tuđu prošlost i poreklo.
Milijana Bajraktarević
E a ona ce “ proputovati svet “ na dnu tog broda, gde ce joj biti kabina koju ce deliti sa jos nekim, raditi u smenama od po 12 sati, imati najvise posla dok se putnici seckaju i provode na obali jer tada treba da se brod ocisti, izbaci otpad, preuzme nova kolicina hrane, vode i razno raznih sitnica za putnike.
ALI najtuznije je to sto ce da zabavlja one koji su, svojim porezima finansirali bombardovanje njene zemlje, (koga se mozda i seca , mislim ta devojak koja je otisla ), verovali i veruju i dalje da smo mi koljaci i ubice, nacionalisti, zveri u ljudskom obliku.
Nisu oni bas cvrsto uvereni u to ali ako im kaze da dolazi iz Srbije, vecina njih ce da se “ lecne “ ili trgne malo.
A Srbiju ce opet s vremena na vreme da pogadjaju “ istorijske poplave! Jer poslednji u redu, od svih KRETENA na na vlasti, ciji poltroni bez fakulteta, obrazovanja, obraza, … su je vrbovali, ce unistiti NASU zemklju do kraja, ne zna sta jet a“ EROZIJA “ koju je zavrsila junakinja nase price!
A sto bi to on znao, pa on je zaboravio da je njegova majka samo igrom slucaja prezivela bombardovanje RTS-a. Pa po njemu mi smo krivi za bombardovanje Srbije a ne Toni Bler i slicni!
A mi odlazimo, prodajemo se za male pare, radimo na “ brodovima “ , iskoriscavaju nas “ NASI “ ljudi, koji su najgori posledavci, najmanje placaju, ne postuju zakone, …
Dok nas predsednik VKV GROBAR, mr. pocasni rektor, veliki poznavalac Tarabica, IT-ija, branilac Bajcetine od napada iz vazduha, obavlja svoj posledniji radni zadatak kao GROBAR, ZATRPAVA OSTATKE SRBIJE I SRBA kod kuce i u belom svetu!!!!