Potrošena patriotska biomasa

3
1440
Foto: milanmilenkovic.com

Sa početkom 90-tih, srpski nacionalizam, koji je Služba sa merom i namerom upalila pola decenije ranije, dostigao je vrhunac. To je bilo vreme kad je Vuk Drašković mogao da izvede po 100 000 (za patri(j)ote, da ih ne zbune nule: sto hiljada) duša. Naravno, prvi šamari, koje smo dobili od braće Hrvata i Muslimana, ohladili su mnoge usijane glave. Već tada je sve što je normalno, a nije plaćeno, prešlo u pasivni režim rada.

Nekoliko godina kasnije, vojvoda od Virovitice je mogao da nagura pedesetak hiljada lumpenpatriota, dok danas neka deklarisano patriotska opozicija može da peva ako na ulice izvede 500 ljudi, a na internetu, sa guzice, što se kaže, za podršku namakne par hiljada.

Šta hoću da kažem? Patriotizam, onako kako je postavljen u poslednjih tridesetak godina, se olupao i spao na ne više od dvadesetak hiljada okorelaca, koji nisu čak ni sposobni da prevrednuju svoj patriotizam, odnsono da uvide da je to put „u ništa“.

Na početku, patriotizam je bio razmaknut, od uvrnute Koštuničine (zapravo, još pre toga Ćosićeve) ideje da je srpsko pitanje demokratsko pitanje, do klerikalizma. Danas se sve stopilo u jednu kloaku klero-nacionalizma, koji se, s decenijama, naučio na poraze i opao do karikature.

Pošto i lično poznajem veliki broj takvih patriota, izneo bih zapažanje,koje je potpuno lično i nije zasnovano na nekoj anketi, već na utisku: polovinu poslednjih srpskih patriota po modelu Devedesetih čine oni koji imaju nešto na latinskom u odgovorajućoj ustanovi za mentalno zdravlje, trećinu čine oni koji su se okoristili, ili nameravaju da se okoriste mrtvom ideologijom, a ono malo što pretekne iza toga su oni, a takvih uvek ima, koji prilaze četnicima 1944. u jesen.

Čim je neko pristalica neke političke partije, ili ideologije, on je tu da bude trošen, a ne da se nešto pita. Takva je priroda demokratije. Partijske vođe troše službe i stranci, a vođe troše sledbenike. Patrioti su, kako god ih definisali, grupa koje je najviše trošena tokom tri decenije, te su i najviše potrošeni. Podsvesno, to i oni znaju, jer je jedino čime se još služe u političkom životu mržnja. Svi su veliki hrišćani i sve redom šalju u Pakao.

Već sam jednom pisao kako je podloga za taj patriotizam, još osamdesetih, bila laboratorijska i da je stvorena u službama, koje su već bile u dilu sa strancima oko privatizovanja Srbije. Trebalo je od komunističke mase stvoriti srpsko-nacionalističku i to je moglo da se postigne samo veoma vulgarnim sredstvima, prevashodno podsticanjem mržnje prema komunizmu (svi su, u pet godina, otkrili velike laži komunista i velike nacionalne istine, koje su komunisti sakrivali. Ključne reči su, pri tom sve sazdane od laži, postale: „nismo smeli“. Ne zato što se sve smelo, nego zato što je lični nedostatak hrabrosti prebačen na režim, sa neizrečenom, ali veoma jasnom pretpostavkom da će se od srpstva, vere i nacionalne ikonografije odustati , kad se opet „ne bude smelo“. Taj nacionalizam, koji je sabijen u prostor između dva „ne sme se“ je, normalno, okupio loš ljudski materijal, koji se međusobno odlično onjušio i prepoznao.

Da Vas podsetimo:  Analiza situacije izazvane Korona virusom

Ovo danas je već pozno doba klero-nacionalizma, koji ima mali, veoma mali broj privrženika – ko po zadatku, ko zbog nevelike pameti – u kome nacionalistička literatura prerasta u naučnu fantastiku, a nacionalne ikone postaju karikaturalni likovi. Ipak, ovaj nacionalizam je – sa stanovišta svog proizvođača, pre svega službi – uspeo, jer je sprečio stvaranje autentičnog rodoljublja, koje bi privuklo bolji ljudski materijal.

Ono što je ostalo od klero-nacionalističkog korpusa je dobro samo da se još malo cedi za razne peticije, apele i rezolucije, koje imaju za cilj da promovišu nove patriote i da daju, kroz lične podatke, biomasu koja ima zadatak da da potpise za neku novu partiju. Koliko je projekat patetičan i neuspešan, govori i to što ne postoji „patriotska“ stranka koja može samostalno da pređe cenzus. Ovakav, žovijalni patriota, okorelac i klerikalac, stalno se oseća izdanim od strane prethodne političke opcije, za koju je podmetao grbaču i stalno hrli ka novoj. Njegov svet je podeljen na patriote i izdajnike, na komuniste i vernike (interesantno, ne na ateiste i vernike, što bi bilo prirodno; u tome ima nečiste komunističke prošlosti), na aktiviste i plaćenike, ili kukavice. Naravno, ova poslednja podela je besmislena, jer klero-nacionalista je jednako neaktivan kao i njegovi oponenti, samo što je on izmestio pojam aktivizma u internet sferu, u razna točenja patritoskog adrenalina i potpisivanja raznih elektronskih peticija (za koje bi bolje bilo da su na papiru, bar bi neko njima guzicu obrisao), koje se, jedna po jedna, preseljavaju u Nebesku Srbiju i u večnost, jer su, u ovoj Srbiji i danas, potpuno bezvredne. To znaju i inspiratori ovakvih budalaština: ili imaju koristi od njih, ili sakrivaju, transcendentiranjem peticija, svoju glupost. One su, dakle, dobre još samo za političke hohštaplere, za intelektualce, koji samo na taj način mogu da bez rizika od gubitka sinekura izraze svoj akademski i jalovi patriotizam, te za budale koje misle da su sa dva klika mišem odužile dug miloj i napaćenoj otadžbini.
Pawel Kuczynski, „Fishing“

Da Vas podsetimo:  A kad pandemija prođe

Nikome, zapavo, nije stalo da nešto uspe, već samo da sebe pozicioniraju kao patriote i da drže tu sliku o sebi. Politika je poprište uspeha i neuspeha, a ne gnjecavog i sluzavog rodoljublja, koje svaku bitku gubi i odmah se preseljava u moralnu sferu, u kojoj politici više nema mesta. Prosto: ako razne peticije, šesticije, apeli i ostala pisanija učine da Vučić prekine Briselske sporazume, onda je to uspeh; ako ne učine, onda je to neuspeh, ali peticionaši, ni onda, neće skupiti moralne i duševne snage da priznaju da su travu popasli i9 da ne znaju ništa, nego će za neuspeh optužiti onih sedam miliona Srba koji nisu potpisali, optužiće sudbinu kletu, loše vreme i vetar, a onda će se, kako red i običaju nalažu, sakriti iza kosovskih junaka, Lazara, Miloša, Kosovskog boja, svetog Save i Nemanje jer, svi su oni na strani peticionaša, samo narod i Vučić nisu. Da su sad živi Lazar i Miloš, oni bi peticije potpisivali, ne bi oklevali.

Nebeska Srbija je utočište za svaku hulju. Ona pokriva svako neznanje, svaki neuspeh, svaki dunsteraj.

Jedino ko je nešto vredeo u tom srpskom nacionalizmu, su bili inteligentni i neklerkalni ljotićevci, ali su ih oni neinteligentni i klerikalni udavili. Čitali ste moje tekstove u kojima sam pisao protiv Nedića i Ljotića i u mišljenju o njima nisam promenio ništa. Nedić je bio hodajuća nacionalna katastrofa u svakom pogledu, dok je Ljotić, baš nekako pred kraj rata, morao da odnese lek tetki u Sloveniju i da tamo dogovori kako će njegova silna vojska, i slovenačka još silnija, da zaustave partizane i Crvenu armiju. Tu priču ni babe sa Stare planine ne bi progutale, ali…Ljotić je bio najveći politički filosof u Srba u vremenu u kome je živeo. Nije ni bilo drugih. Bio je Srbin među Jugoslovenima. Oslonio se na romantičarsku nemačku političku misao, ali je pokupio i onaj njen naturalistički deo. Sasvim naivno, svoje sećanje na patrijahalnu Srbiju njegove mladosti, bez ikakvog osnova je transponovao u budućnost. Od svih srpskih patriota, manje pristalica od njega su imale samo Dveri. Drugim rečima: Ljotić je bio saradnik okupatora, osrednji politički mislilac, sasvim nesvestan okolnosti i duha epohe. Popravljač sveta. Ipak, oni mudriji ljotićevci, a znam dvojicu-trojicu takvih, ne više, koji su uhvatili taj, ne Ljotićev, već nemački naturalizam, lišen klerikalizma, jesu ono najbolje što se pojavilo na desnici od pada komunizma.

Oni, naravno, nemaju šansu da uspeju ne zato što ih ometaju Vučić, Vatikan i masoni, već zato što ih davi nacionalistička žabokrečina, u kojoj uspeh nije važan, ali patriotsko kreketanje jeste. To je ozbiljna šteta. Iako sam umereni levičar, jedini ljudi sa kojima sam uspevao da ozbiljno pričam o politici su upravo ljotićevci, koji su funkcionalistički naštelovani. Neki od njih, da ne pominjem imena, jer nisam pitao za dozvolu, su i inteligentniji od Ljotića. Ni oni sami nisu svesni da su modifikovali Ljotićevu političku misao i da su je unapredili, ali su, kao i ovi, nalik meni, osuđeni da trpe i slušaju adrenalin-patriote, koji se samo bore za moralne poraze nacije.

Da Vas podsetimo:  Hajde Jano kuću da prodamo

Iz ovog začaranog kruga nema izlaza; patriotizam je danas čvrsto stavljen u funkciju globalizma, samo što to patrioti, kojima se pamet ne preliva, ne vide, a onima koji žive od patriotizma, ne smeta. Svojim potpisima na raznim peticijama, grešni patrioti ubrzavaju i uvećavaju poraz nacije, samo što oni ne dobacuju dotle da to vide. Kada bi odbili da učestvuju u tim igrankama, profesinalni patrioti bi morali ili da nešto promene, ili da počnu da žive od nečeg drugog. Ovako, iz poraza u poraz, patriotizam je otanjio i spao na marginalne grupe, koje će i dalje, svojim nepromišljenim i štetnim aktivizmom, samo proizvoditi nove i nove poraze, a sa njima i nove moralne pobede u Nebeskoj Srbiji.

Mali savet žrtvama patriotizma, koje će, jednom, kad sva ova sranja prođu, dobiti i svoju ulicu u Beogradu: onima, koji vas navlače da potpisujete peticije i slične gluposti, tražite menice. Pošto profi-patriote znaju kako treba i šta će uspeti, neće im smetati da imovinom zalegnu za svoje projekte. Ako ne uspeju, neka plate imovinom. Da vidite onda kako će se broj neodgovornih šampiona patriotizma smanjiti. Lako je, bez ikakve odgovornosti, smišljati zadatke za ovo malo patriotske javnosti. Doduše, i u samoj patriotskoj javnosti je veliki udeo šarlatana, manekena patriotizma, religiomana i sličnih spodoba. Ni ta javnost nije nevina. Neki moji prijatelji, za koje znam da su doušnici, zdušno i prvi podupiru svaku patriotsku akciju, čak i kad je jasno da će propasti do popodneva. To, otprike, pokazuje i izvorište tih akcija.

Važno je Srbe držati dalje od pogleda u frižider: neka gledaju u televizor, neka žive u 7526-oj, umesto u 2018-toj, neka veruju da je sudbina nepromenljiva, jer na našu sudbinu utiču judeo-masoni, judeo-protestatanti, HAARP, zaprašivanje iz vazduha, Bilderberg, K-300 i Vatikan – dakle, svi, sem nas. Mi se ne pitamo ništa. Postoji li vladalac, postoji li kolonizator, postoji li policija, koji ne bi poželeli takvu javnost? Ovce, koje potpisuju peticije kao kurjaci!

Milan Milenković

milanmilenkovic.com

3 KOMENTARA

  1. Hm,hmm….Seselj, morbidni, “ nacionalisticki lik“, juce,prekjuce, poziva gradjane, da se most na Adi, nazove po Drazi. Propali politicar,podmukli ratni huskas,koga su se, otarasii i „cetnici“….pedlaze Drazino ime..svasta je u stanju,da manipulise vojvotkinja od Batajnice

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime