Povlačenje od nasilja ohrabruje nasilnika

1
1970
Rudolf Henzel / Foto: extra-verlag.de

Poziv na iskrenu i otvorenu debatu o vrednostima daleko od ideologija

Čovek nije definisan, unapred predodređen da bude vuk ili jagnje. On je slobodan da sam oblikuje svoj život. Mogućnost izbora je odlučiti se za dobro ili zlo. Ako čovek čini zlo, on se unapred odlučio za to; on je to želeo. Poreklo zla ne leži u ljudskoj prirodi, nego u postojanju uslova koje je čovek na početku vremena zatekao na zemlji. Nasilje se činilo da je izlaz, sredstvo kojim možemo zaštititi i sačuvati sopstveni život. Od tada se čovek sve češće odlučivao za zlo, tako što bi ljudske probleme pokušavao rešiti nasiljem.

Kod svakodnevnih izliva nasilja – bilo u školi ili na ulici – danas se ne radi o rešavanju teških problema, ovde su drugi motivi u igri. Ovo povećanje nasilja je izazov za liberalno društvo. Naša reakcija je neadekvatna; kada ustuknemo od nasilja, time ohrabrujemo nasilnika umesto da odlučno stavimo jasan znak protiv nasilja. Kao primer navodim prevenciju vršnjačkog nasilja, posebno nasilja u školi i želim da pozovem na iskrenu i otvorenu debatu o vrednostima daleko od ideologija. Vreme je da se dela!

„Nasilje podiže ljudsko biće“

Fridrih Šiler opisuje uticaj nasilja ovako: „Zbog toga ništa nije tako nedostojno čoveka kao iskusiti nasilje jer čoveka nasilje podiže. Ko nam ga učini, time osporava čovečanstvo; ko ga na kukavički način iskusi, odbacuje svoje čovečanstvo.“ („O uzvišenom“)
Šta bismo mogli da učinimo – svi na svoj način i na svom mestu – da ovu rak ranu nasilja suzbijemo u svakodnevnom životu, da sprečimo nove žrtve nasilja? Nisu samo nasilje i kultura rata u našem društvu i žudnja za moći u politici i ekonomiji su u fokusu mojih razmišljanja iako su plodno tlo i model za „izlive nasilja u malom“ i moraju se uzeti u obzir. Meni je do svakodnevnog nasilja pred našim vratima o kojem nam pričaju učenice i učenici kao i vaspitačice u vrtićima i pedagozi, ali i supruge, policajci, vatrogasci, lekari, socijalni radnici ili negovatelji. Ne smemo ustuknuti pred njim.

Da Vas podsetimo:  Kako nas je korona karantin prisilio da istinski zavolimo bližnjeg

Hans Joahim Šnajder, kriminolog, psiholog i osnivač i predsednik Svetskog viktimološkog društva (Istraživanje žrtava) piše u „Kriminologija za 21. vek“:

Kroz traumu viktimizacije (postajanja žrtvom, autor) žrtva može u svom samokonceptu biti tako teško oštećena da je reviktimizacija, ponovno postajanja žrtvom, izvesna. Takva osoba može kroz svoju ponovljenu viktimizaciju patiti od manjka samopoštovanja, niskog nivoa samopouzdanja i sposobnosti sprovođenja u delo i slabljenja njenih psihičkih mehanizama samozaštite. Njena tako nastala podložnost da bude žrtva pokreće proces višestrukog bivanja žrtvom, inicira karijeru žrtve. Zbog izostanka reakcije na primarnu viktimizaciju, na postajanje žrtvom putem čina kao takvog, može se prouzrokovati reviktimizacija (sekundarna viktimizacija)“. (Str. 4)

Zašto se povlačimo pred nasiljem?

Znanja o psihološkim korelacijama trebaju da nam pomognu da agresivno ponašanje ne smemo više da „razumemo“ ili da se pred njim povlačimo i time nasilnika ohrabrujemo da nastavi sa svojim agresivnim ponašanjem. Moguće objašnjenje za takvo ponašanje je da mnogi od nas i dalje zagovaraju teorije agresije (hipoteze o agresivnim nagonima, agresiono-frustracione hipoteze) koje su decenijama unazad opovrgnute ili druge pogrešne teorije. Jedan primer:

Po mišljenju kriminalnog psihologa Uve-a Filgrabe-a pojavila se 70-tih godina prošlog veka teorija u vezi sa Revolucijom iz 1968. odnosno novi način razmišljanja, što je dovelo do podsticanja umesto do sprečavanja nasilja. Ova potpuno nova paradigma videla je uzrok nasilja i kriminaliteta isključivo u društevnim problemima kao što su: nezaposlenost mladih, siromaštvo, problemima stanovanja, besperspektivnost i određene školske forme. Shodno tome „društvo“ je bilo odgovorno za mnoge neprilike, a posebno za kriminalitet. Štaviše, postojalo je mišljenje da počinioca nipošto ne treba sankcionisati „stigmatizacijom“ ili „isključenjem“. Ova prenaglašenost socijalnih faktora dovela je do tolerancije nasilja i time do porasta nasilja kod mladih.

Lična odgovornost i različite ličnosne strukture počinilaca kao npr. impulsivni životni stil ili nedostatak smisla za život su potpuno ignorisani. Takođe i činjenica, po Filgrabe-u, da se nasilje među mladima najčešće aktivira jer oni traže podsticaj, uživanje u nasilju ili se aktivira kroz manjak socijalne sposobnosti koja se pojačava izostankom društvene reakcije. Filgrabe je ove podsticaje na nasilje opisao i dokumentovao putem pogrešnih paradigmi na primeru rastućeg rok-nasilja 70-ih godina i huliganizma. A danas? Koje izgovore smo danas spremili s obzirom na opet rastuće nasilje među mladima – uzimajući u obzir i mlade, agresivne omladince imigrantskog porekla koji imaju i ratna iskustva? Prvi korak intervencije i prevencije nasilja među mladima jeste: odlučno pokazati jasan znak protiv nasilja. Onda ćemo razmišljati o sledećim koracima.

Da Vas podsetimo:  Srbska crkva i 27. mart 1941. godine

Poziv na iskrenu i otvorenu debatu o vrednostima daleko od ideologija

Kao što sam rekao, želim da se ovaj prilog shvati kao poziv na otvorenu diskusiju. Ova diskusija će proteći vrlo kontroverzno, ali je hitno potrebna. Pozivajuci se na vršnjačko nasilje i nasilje u školama treba da nađemo odgovore na sledeća pitanja u skladu sa praksom:

1. Treba li adolescentima prenositi vrednosti i ako da, koje i preko koga? Ili moraju deca i omladinci sami da shvate šta je za njih dobro a šta ne?
2. Jesu li pristojnost, poštovanje, pouzdanost, spremnost za postizanje uspeha, marljivost, osećaj odgovornosti i zajedništva i dalje poželjne vrline koje treba da prenesemo mladima? Ili one stoje u protivrečnosti sa ciljem „samospoznaje“ i dovode do slepog podređivanja autoritativnim strukturama?
3. Treba li deci i mladima postaviti granice? Ili bi trebalo da oni kroz isprobavanje dođu do svojih granica? Treba li vaspitači da intervenišu ako deca i mladi žele svoje konflikte „rešiti“ nasiljem? Ili se treba pouzdati u „samoregulaciju“?
4. Da li je za mladog čoveka dobro da se svakodnevno satima bavi video i kompjuterskim igricama koje sadrže nasilje ili da iz večeri u veče gledaju nasilje i pornografske sadržaje u svim varijantama na televiziji? Da li se taj medijski uticaj štetno odražava na njihov emotivni razvoj i ponašanje, te ga zbog toga treba ograničiti i kontrolisati?

Očigledno neslaganje u društvu o ovim i drugim pitanjima ne ide u prilog generaciji koja stasasva: spremnost na nasilje, zloupotreba droge i nihilizam uzimaju maha. Zbog toga je široka društvena diskusija hitno potrebna na čijem kraju treba da stoji saglasnost, da bismo mladima mogli opet da damo orijentir i podršku. Ova diskusija treba da se vodi bez tabuizacija i nipodaštavanja tuđih mišljenja i mora, između ostalog, da se orijentiše na mnoge vredne rezultate istraživanja razvojne psihologije, posebno psihologije vezivanja i vaspitanja kao i rezultate istraživanja uslova prosocijalnog ponašanja i uticaja medija.

Da Vas podsetimo:  Nišlija ide na Kulinarsku Olimpijadu u Štutgartu

dr Rudolf Henzel

__________________

Literatura:

Füllgrabe, U. Podsticanje na nasilje putem pogrešnih paradigmi (Gewaltförderung durch falsche Paradigmen). reportpsychologie 1/2007, str. 12-27.

Lt. Col. Grossman, D. (2016) Generacija ubica. Video igrice, agresija i psihologija nasilja. (Assassination Generation. Video Games, Aggression and the Psychology of Killing.) New York, Boston, London.

Hänsel R. / Hänsel R. (Hrsg.) (20062). Neću da učestvujem u tome! Uticaj „zabavnog nasilja“ sa televizije, video i kompjuterskih igara – i šta možemo protiv toga učiniti. Smernice pedagozima i roditeljima. (Da spiel ich nicht mit! Auswirkungen von „Unterhaltungsgewalt“ in Fernsehen, Video- und Computerspielen – und was man dagegen tun kann. Eine Handreichung für Lehrer und Eltern.) Donauwörth.

Heisig, K. (2010). (Kraj strpljenja. Dosledno protiv maloletnih nasilnika. (Das Ende der Geduld. Konsequent gegen jugendliche Gewalttäter.) Freiburg im Breisgau.

Schiller, F. (1801). Über das Erhabene. In: Kleinere prosaische Schriften. Kein Ort.

Schneider, H. J. (2001). Kriminologija za 21. vek. Težišta i napreci internacionalne kriminologije. (Kriminologie für das 21. Jahrhundert. Schwerpunkte und Fortschritte der internationalen Kriminologie.) Münster-Hamburg-London.

Dr Rudolf Henzel je pedagog-naučnik, diplomirani psiholog i ekspert za prevenciju nasilja u školi, nasilja među mladima i medijskog nasilja. Još informacija na www.psychologische-menschenkenntnis.de.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime