Poslednjih šest meseci na srpskoj spisateljskoj, odnosno analitičarskoj sceni, došlo je do poplave tekstova o „izrežiranoj i opasnoj najezdi islamista, koji će zatrijeti hrišćanstvo“ (stavovi iz stručnog teksta pod naslovom „Napad na hrišćanstvo“). Nažalost, ima i srpskih člankopisaca koji zdušno zastupaju tu najezdu.
U tom intervalu došlo je i do poplave tekstova o još jednom izrežiranom događaju – buni u malom Montenegru. Ponavljaću do kraja života da među tim člankopiscima ima poprilično genijalnih svaštara. Zato mi, sirotinja raja, ne bi trebalo da se javljamo, ne bismo smeli ni da razmišljamo, već samo da njihove mudrosti prihvatimo kao aksiome.
Neki člankopisci o navedenim problemima nisu me ni dotakli, papir trpi sve. Ali ako jedan poznati člankopisac, koji sam sebe veliča, kaže da „nije baš sasvim tikva bez korena, ni u Srbiji ni na postjugoslovenskom javnom prostoru“, progovori „o stanju u Crnoj Gori“, k tome, čak je davao uputstva kako da se vlada opozicija i pozicija, Srbija, Rusija, Zapad, prema toj buni, onda sam ipak uključio ovo malo mozga i temeljito pročitao tekst dva puta. Da uključim mozak, naterali su me i komentari čitalaca koji su uglavnom počinjali sa „bravo, bravo, bravo“…
Člankopisac kaže: „Kako sada komično deluje sva ona buka i bes koju su režimski mediji i propagandisti pre samo nekoliko sedmica izlili na pisca ovih redova i jedno istraživanje koje je pokazivalo da u Crnoj Gori – obratite pažnju – „postoji značajan konfliktni potencijal“, da je društvo ozbiljno podeljeno, da je nisko poverenje u institucije, a pogotovo u izborni proces?! Govorio sam kao zabrinuti prijatelj i iz obzira prema svojim domaćinima, da im ne pravim još veće probleme, nisam hteo da oštro prozivam ni crnogorski režim, niti njegovu, više nego sumnjivu vezu sa aktuelnom vlašću u Beogradu. Ali ništa nije vredelo. I na tom primeru se već videlo o kakvom se režimu radi.“
Takvih prijatelja i savetnika sa strane ima i Srbija (Engleza, Nemaca, Amerikanaca, Austrijanaca, Francuza, Italijana, Hrvata, posebno lutajućih cirkuzanata iz Brisela).
O buni u malom Montenegru progovorili su i neki drugi analitici. Neću ih citirati, jer su njihovi stavovi slični navedenom citatu. Odgovarao sam im koliko sam mogao i umeo. Molio sam ih da se ne mešaju i da ne dele lekcije iz Srbije, na koju su u malom Montenegru alergični i pozicija i opozicija. I s pravom su alergični.
Predsednik Srbije je izjavio: „Crna Gora izborom da bude deo EU i NATO svesno poništava samostalnost i pristaje da bude nečija igračka.” Iako nije potreban komentar, jer je ova izjava sama za sebe komentar, trebalo bi priupitati predsednika Srbije, ko mu daje za pravo da kritikuje suvereno pleme, zvano „mali Montenegro“, za ono što i sam radi, što radi Srbija: hrli u EU kao tele u surutku, a sa NATO je potpisala takve sporazume da je u stvari pod okupacijom, odnosno član te zlikovačke Alijanse. Predsednik bi trebalo da zna da zemlja mora prvo da uđe u NATO, a onda u EU. To je uslov svih uslova. Zašto onda osporava ulazak u EU i NATO malom Montenegru.
I gle čuda, iako izbegavam da imitiram jednog poznatog člankopisca (svaka njegova rečenica u tekstovima započinje: „ja sam na to upozorio, ja sam prvi to rekao, ja sam na vreme savetovao, ja sam to predvideo, ja sam to jedini znao i znam, morate uraditi to i to“ itd), istina je da sam posebno upozoravao mešetare na to da će ostati na cedilu, jer će se oni u malom Montenegru dogovoriti, izmiriti, svi su međusobno bliži ili dalji rođaci, kumovi, vezani su ženidbenim vezama (vlada zakon krvi). To se i desilo nakon tri duga dana oratorstva u Parlamentu malog Montenegra. Gorelo je more, topile su se planine od depresivnog optimizma Montenegrinosa, čije su psihološke osobine kolektivni Superego i kolektivno nesvesno. Očekivao sam svakog momenta da će neko zapevati uz gusle („Sa Lovćena vila kliče, gdje si Milo izdajniče“), ili da će neka grupa zaverenika neke partijice, koja broji 2-3 člana u Parlamentu, zalelekati („Lele nama u Parlament ovaj iskopani), ili da će neka Crnogorka, član Parlamenta, da tuži („Zemljo moja, teška mučenice, rano živa, ucveljeni rode…“). Ko ne poznaje to podneblje nije ih mogao razumeti.
Sve vreme oratorstva, tzv. opozicija je kritikovala Vladara zbog Severa malog Montenegra, visoravni – gorovitog Durmitora i Sinjajevine, da ništa nije ulagano od kada je na vlasti 27 godina, da je opustošen, da su se ljudi iselili, da su neka dva tri gradića postali kasabe, „da se ne čuje zvonce na jagnjadima i čaktari na ovcama, da nema žive duše po mnogim selima, da je to urađeno namerno…“ Međutim, niko se nije usudio ni iz opozicije, ni pozicije, da kaže zašto je taj kraj opustošio. Još pre 25 godina NATO je snimio visoravan Durmitora i Sinjajevine, gde se nalaze 22 škrčka jezera (Vražje, Riblje, Crno, Zmijsko, Modro, Valovito i dr), 7 reka (Tara, Piva, Komarnica, Tušinja, Bukovica, Šavnik, Bijela), dva aerodroma (blizu Njegovuđe i Žabljaka). NATO je predvideo izgradnju vojne baze, s velikim sitemima na vrh Durmitora, u brdima kod aerodroma biće hangari za svu tehniku, naoružanje, avione, rakete. Zato je NATO pozvao mali Montenegro. Zna NATO da mali Montenegro nema novac da plaća velike godišnje dažbine za članstvo (te dažbine praktično osiromašiše Bugarsku i Rumuniju), to će nadomestiti tom idealnom bazom. Pre 10 godina Rusi su hteli na toj visoravni da izgrade veliki civilni aerodrom, ali su Imperija i NATO naredili malom Montenegru da im zabrani da kupuju i grade i na moru i na planinama.
Moram da priznam, bio sam ponosan na to kako su govorili. Svi su bili u jednom momentu Sokrati, Platoni, Herakliti, Katoni, Makiavelii, Erazmi Roterdamski, Kantovi, Hegeli, Jaspersi …. Zavidim zidovima male sale Parlamenta. Toliko su upili mudrosti, a tako mi Boga i grdnih optužbi i poruka, da će imati šta da pričaju potomstvu. Njih nije zanimalo da li će Vlada prešjednika – vladara malog Montenegra i brda – dobiti povjerenje, čoče, to je dogovoreno i pre trodnevnog oratorstva (pomenuti pametni državnik ni bi zatražio izglasavanje poverenja njegovoj Vladi da je ishod bio neizvestan). Ostvarili su dva cilja: svojim plemenicima, podanicima, metecima, pokazali su koliko su pametni i drugi, predstavili su svoje programe za buduće izbore. Za razliku od poslanika u Parlamentu Srbije, oni ne aplaudiraju, vode računa o terminologiji, nema uvreda. Sve kažu, ali ne vređaju, jer se u malom Montenegru uvrede surovo kažnjavaju. U Srbiji su uvrede poslastica, posebno što ih se sutradan niko i ne seća.
Odnosi između Srbije i malog Montenegra na katastrofalnom su nivou. Srbiju je strah od malog Montenegra, a malog Montenegra je strah od Srbije, zato se i javljaju nedopustive i nebulozne obostrane izjave (za ta tri dana oratorstva, odapeto je mnogo otrovnih strelica prema Srbiji i prosrpskim, kako kažu „bukačima“ ispred Parlamenta, a niko nije upotrebio reč „Srbija“). Mali Montenegro i Srbija se spore još od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Iz generacije u generaciju, sa kolena na koleno („pas pasu će pričati dovijeka“) je prenošeno da je iz naziva te Kraljevine izbačena Crna Gora, koja je bila i kraljevina i carevina. I na ovom zasedanju Parlamanta videle su se podele na Bjelaše (srbofile) i zelenaše (srbofobe). Preskočićemo sve svađe u toku Drugog svetskog rata, za vreme socijalizma u drugoj Jugoslaviji i DZSCG.
Vrhunac mržnje i međusobnog straha dostignut je nakon što se mali Montenegro odvojio. Od prvog dana ta dva oka su bez glava. Danima, mesecima se ne bi moglo nabrojati ko je pravio i ko sada pravi nedopustive greške.
Za mnoge u Srbiji, samostalnost i svetsko priznanje (OUN) malog Montenegra bila je puka privremenost (smatrali su da su odnosi između Miloševića, posebno šefice JUL-a i Đukanovića, bili kamen spoticanja, zato Koštunica i Đinđić nisu ni pokušali da odmah urede odnose, pre otcepljenja), tako da su dugo (dve i po godine) čekali da otvore DKP Srbije u malom Montenegru, što je spadalo u političko neznanje i bezobrazluk. Naime, odmah nakon referenduma u režiji Lipke i Lajčaka (članovi Opus Dei), trebalo je otvoriti DKP, potpisati Konzularnu konvenciju, druge konvencije, memorandume, sporazume, ugovore, protokole;
Bilo je sličnih vetrova i od gubitnika na referendumu (sada buntovnika), što je logično ali nije racionalno, poručivali su svojim istomišljenicima u Beogradu da je „referendum privremenost“. Ni tada i sve do današnjih dana nisu shvatili da u politici nema ljubavi i sentimenta, posebno kada neku zemlju priznaju mnoge države, nikda se nije desilo u istoriji da se ta priznanja povuku (nijedna zemlja koja je priznala Kosovo neće povući to priznanje).
Zablude i pometnju unosili su i pobednici na referendumu. Ta izletanja pogrešno su shvatana u Srbiji. Naime, bilo je predloga da srpski diplomati u inostranstvu mogu zastupati mali Montenegro i naabarot, odnosno da bi trebalo stvoriti neki oblik zajedničke diplomatije, da se Crnogorci u Srbiji ne osećaju dijasporom, da je više od 100 crnogorskih diplomata ostalo da radi u diplomatiji Srbije (da li neko, ko iole poznaje diplomatski zanat, može zamisliti da bi naprimer Montenegrino diplomata u nekoj zemlji zastupao mišljenje da Kosmet nije država, a mali Montenegro je priznao tu samozvanu, terorističku državu, ili diplomata iz Srbije da kritikuje zemlju koju zastupa, tj. mali Montenegro zato što je priznao fantoma.);
I kada smo već kod priznanja, niko od nas koji smo se bavili odnosima i saradnjom Srbije i malog Montenegra i koji smo uticali na te odnose, nije ipak verovao da će vladari u Podgorici povući takav potez. Priznanje Kosmeta kao države, ostaće upisano crnim slovima u istoriji malog Montenegra, koga niko nije tukao po glavi da prizna tu fantomsku državu. Čak da je postojao veliki pritisak Imperije zla i Briselske kamarile, mali Montengro nije smeo da povuče takav maloumni potez. A, kada ga je već povukao, Srbija je morala odmah prekinuti diplomatske odnose, zatvoriti granicu i primeniti sve druge mere, koje bi izazvale velike probleme u malom Montenegru, posebno na ekonomskom planu;
Sve te i mnoge druge događaje, pratili su antisrpski masmediji u malom Montenegru i Srbiji. Od stotine i hiljade primera navešću samo jedan, koji je drastičan. Prvo antisrpsko pero lista Politika, B. Jakšić je objavio tekst pod naslovom „Lice Holokausta“. Navedeni tekst je preneo antisrpski montenegrijski list „Vijesti“ na celoj strani u rubrici „Neko drugi“, a na kraju teksta u zagradi „Politika“. Na sredini teksta (stranice) uokvirena glava B. Jakšića. Urednik koji je prelomio tu stranicu, sve je rekao sa onim: „Neko drugi“. I tako „neko drugi“ iz Srbije upozori čitaoce diljem lijepog malog Montenegra, da ponovim – bivšeg jednog oka sada bez glave, da su Srbi fašisti i Adolfi i još pridodade: „Podsetim se koliko je oko nas takvih spremnih na zastrašujući zločin? Prerušenih fizički ili mentalno. Hvata me strah. I zato podsećam na Ajhmana i Ajhmane“ (u tom tekstu, za njega su Ajhman i Ajhmani – Mladić, Šešelj, Karadžić i mnogi dr. Srbi koji su „spremni na zastrašujući zločin“).
I onda mi neki vajni Evropejci, Evropljani, evroslinavci (nisam siguran koja je reč ispravna), neki samozvani analitičari, kolumnisti, prigovaraju kako zastupam „teoriju zavere“, postojanje projektanata, vladara iz senke i aktera tajnih političkih operacija. Samo naivni i oni koji ne misle svojom glavom, a da ne govorim o plaćenicima, mogu tvrditi da je taj tekst B Jakšića (kao i tekstovi “Glas činjenica Srebrenica“, „Sevdalinke za budućnost“ i dr.) slučajno napisan i prenesen i to baš u „Neovisni“ crnogorski list „Vijesti“.
Na kraju, moramo se upitati: Zašto su ta dva istorijska naroda, koja su imala velike ličnosti, državnike, vojskovođe, diplomate, pesnike, pisce, slikare, tako nisko pala i posrnula u mržnji Ta mržnja prelazi u patologiju i racionalno je neobjašnjiva. Da li će Srbija i ona istorijska Crna Gora, a ne mali Montenegro, iznedriti neke druge i drugačije ljude, koji će sa vrata naroda skinuti strane okupatore, ukloniti jastrebove i nezamenjljive vođe, koji će povesti neku drugu spoljnu politiku, odnosno spoljnu orijentaciju, ne prema NATO i crnoj rupi – EU. Pre toga mali Montenegro mora povući priznanje fantomske države Kosovo, a Srbija da se odrekne tzv. briselskog sporazuma i pregovora sa šiptarima (Srbija je morala od prvoga dana da pregovara sa Imperijom zla, koja je otela Kosmet, nisu šiptari oteli Kosmet, oni su na to nagovoreni i pomognuti), da se i jedna i druga zemlja reše seperatista tipa raznih Ugljanina i Nurkovića (koji su potpisali sporazum između dva bošnjačka veća o utemeljenju (čitaj otcepljenju) autonomije Sandžak), da se reše vojvođanskih separatista i autonomaša, da se reše zlikovačkih i plaćeničkih NO, da vrate milijarde pokradenog novca, da isteraju ekonomskog ubicu MMF, i još stotinak da, da, da, da …
Komnen Kolja Seratlić
Vidovdan
