Povodom upokojenja Žarka Vidovića

0
778

скачанные-файлы-1Mi nismo ni četnici ni partizani, tako se delimo mi. Za neprijatelje smo svi mi isti – svi smo „logoraši“, logoraška nacija! Zato o istoriji Srba treba – pored četničkog, ustaničkog, partizanskog ili ratničkog i pobunjeničkog, u svakom slučaju mitomanskog iskustva i suda – treba saslušati i proučiti iskustvo logoraško, da bismo to iskustvo ugradili u našu veru, dušu i vitalnost zajednice

KO JE OTIŠAO?

U navečerje praznika Prenosa moštiju Svetoga Save i Pravednoga Jova Mnogostradalnoga, maja meseca 2016. godine Gospodnje, u svom stanu u Beogradu, u Gospodu je usnuo Žarko Vidović, sunčano ime srbsko – Žarko od žara ljubavi i čiste svetlosti uma, srca i duše, i Vidović od Vida srbskog Vidovdana („Vidovdane, moj očinji vide, / Tobom vidim što drugi ne vide“, kako kaže pesma ).U Nebesku Srbiju otišao je dostojni sin Svetoga Save i Svetoga kneza Lazara, mislilac srbskog zaveta, jedan od najizvornijih filosofa koje je Srbstvo dalo čovečanstvu. Kako je za Marka S. Markovića svedočio vladika budimski Danilo, učenost Žarka Vidovića bila je okađena svetinjom, i njome smo se hranili u „zlo doba, u gladne godine“, vraćajući se Hristu posle višedecenijskog lutanja po, kako reče Sveti Nikolaj Žički, „njivama gladi“. Dan pre svog upokojenja, deda Žare ( tako smo ga od milošte zvali, mi, srećni što smo ga upoznali u svetu ovom koji je „tirjan tirjaninu, a kamoli duši blagorodnoj“) je napunio devedeset i pet godina zemnog postojanja, i, kao Pravedni Jov, čija se sudbina i na njemu odrazila ( jer je bio slavitelj Boga u najtežim okolnostima svojim i svoga naroda ), otišao je sa ovog sveta „star i sit života“( Jov 42,17 ), videvši, pred kraj, da su mnogi i mnogi shvatili šta nam je poručivao sa visina svog čoveštva i iz dubina svoga smirenja.

O, voleli smo ga! Mnogo, mnogo! NJega, koji je, poput igumana Stefana iz „Vijenca“, znao da je „plakanje pjesna sa suzama“ i da „voskresenja ne biva bez smrti“ i da „nad ovom grdnom mješavinom,/ opet umna sila toržestvuje“. Oko njega su se lomili svetovi, Srbstvo je tonulo u more krvi, stradanja su se, kao plamenovi, do nebesa dizala – a on je video Hrista, Koji je Smisao čoveka i sveta, i kazivao NJegoševe stihove na kojima je gradio misao o Zavetnom Srbstvu, koje nije zapadna nacija, rođena iz agresije i osvajačkog nemira, nego narod sabran oko Jagnjeta Božjeg u večnoj Liturgiji. I naučio nas je da „Gorski vijenac“ nije puka priča o ratovima za oslobođenje, nego svedočenje da je središte života tamo gde ispunjavamo svoje zavetno služenje. Upozoravao nas je da epsko mora biti preobraženo u zavetno; a da je zavetno uvek pričešće Hristom.Biti pričešćen znači imati udela sa Onim Koji je Svoje Telo i Krv da za život sveta; i zato narodna pesma o propasti zemnog carstva na Kosovu poručuje da je „sve sveto i čestito ( pričešćeno, rekao bi deda Žare! ) bilo i milome Bogu pristupačno“.

CRTE ŽIVOTA

Proći život nije polje preći.

Boris Pasternak, Hamlet

Rođen 1921. godine u Tešnju, među divnim Srbima iz Bosne, Žarko Vidović je živeo jovovski stradalnim i čudesno čestitim životom. Evo kratkog, autobiografskog svedočenja:„Bio sam jedno od sedmoro dece i živeli smo lepo. Učio sam školu i onda je naše živote potpuno promenio rat. Rat me je zatekao u Zagrebu, na drugoj godini Filosofskog fakulteta. Ja sam krenuo u vojsku, ali kako su se stvari odvijale, morao sam da bežim u Bosnu. U Sarajevo su došli i moji roditelji. Već je bila osnovana Nezavisna država Hrvatska/…/Počeo je progon Srba u Bosni, svi koji su mogli bežali su u Srbiju. Ja sam uhapšen oktobra 1941. godine i bio sam u zatvoru do sledećeg aprila. Kada je počelo suđenje, moj otac je angažovao advokata, a i lično je došao da svedoči. Posle izlaska iz sudnice, on je uhvaćen i ubijen od strane ustaša. Nikada ga više nisam video.Maja meseca su nas, zatvorenike, odveli do Jasenovca. Nemci su od pristiglih zarobljenika birali one koji su sposobni za težak rad. Kako su to radili? Postroje nas i jedan Nemac ide od jednog do drugog i teškom čizmom nas udara ispod kolena. Ko padne, ostaje u Jasenovcu, ko ostane na nogama, ide u Nemačku. Ostao sam na nogama. Odvezli su nas do Sajmišta, ovde na novobeogradskoj strani Save. Taj logor su držale ustaše. Nas zarobljenike strpali su u brod, i tako smo, Dunavom, stigli u Nemačku. Još se sećam imena broda, koji je bio ispisan na ćirilici – „Kasija Miletić“. Putovali smo zatim vozom, pa nekim velikim brodom koji nas je prevezao do Norveške. Tu smo radili na izgradnji puta/…/Osam meseci sam proveo tu, a zatim sam pobegao u Švedsku. Dobio sam kraljevsku švedsku stipendiju, i počeo sam, od septembra 1943. godine, da studiram istoriju civilizacije u Upsali. Dogovor je bio da ja slušam predavanja, polažem ispite, a da se sve to upiše kad se rat završi i kada ja donesem dokumenta iz Jugoslavije. Međutim, kako život piše romane, meni se tu desi velika ljubav i Eva Marija Johanson mi rodi kćer pred Novu, 1945. godinu. Dao sam joj ime Zaga, po mojoj sestri, koju sam puno voleo. Posle nekoliko meseci, kada je rat prestao, pošao sam kući da uzmem dokumenta, sa namerom da se brzo vratim, oženim, završim studije./…/U Zagrebu su me uhapsili kao begunca i to na kraljev rođendan, 6. septembra i držali su me dugo u zatvoru. Pisao sam redovno Evi, ali odgovor nikada nije stigao. Kasnije sam saznao da nijedno moje pismo nije njoj isporučeno, jer se svaka pošta prema inostranstvu tretirala kao šurovanje sa neprijateljima. I tako, ona je mislila da sam je napustio, udala se, a moje dete odgajao je drugi čovek. /…/Eva je umrla 1990. godine, a onda me je Zaga potražila. Od tada dolazi da me obiđe. Kažu da mnogo liči na mene, što mi je drago, naravno./…/ Upisao sam prvo medicinu, pa je to bilo skupo. Onda sam prešao na Filozofski, pa me rat prekinuo. Istoriju civilizacije nisam okončao jer su me zatvorili. U Beogradu sam, od 1953. do 1961. godine, predavao istoriju civilizacije na Arhitektonskom fakultetu. U to vreme sam upoznao moju Dušku sa kojom sam od 1957. u srećnom braku. Onda sam prešao u Zagreb kao predavač prvo na Filozofskom, a onda na Fakultetu političkih nauka. Zbog jednog teksta u kome sam napisao da je u Hrvatskoj počela srbofobija, izbačen sam, i dve godine nisam imao posla“.

Da Vas podsetimo:  “Lebac sutra nemojte poslati”

Upitan o tome kako je uspeo da izdrži tolika stradanja, Žarko Vidović je odgovorio:„Čini mi se da je deo tajne u roditeljima, u vaspitanju…Imao sam babu po majci, Martu, koja je bila nepismena, ali je celu liturgiju znala napamet. Bila je popadija. Mnoge stvari je znala i njima nas je učila. Uglavnom, njen uticaj na mene bio je od ogromnog značaja. Posebno, kada je govorila da smrt nije moja briga. Ima ko o tome vodi računa, a na meni je da brinem o životu, kako da ga korisno upotrebim. Eto, ona me je naučila da se ne bojim smrti, i ja sam na moju babu mislio i u logoru, i u ratu, evo i sada – u starosti…“

Bogdan Zlatić, jedan od njegovih učenika, u svom članku o Vidoviću kao čoveku „25. časa“, piše o životu ovog mislioca u Beogradu, gde je, posle proterivanja iz Zagreba, stigao krajem šezdesetih godina 20. veka:“Kao što na poseban način u dubokoj starosti, zbog neprestanih molitava, monasi sve više počinju da liče jedan na drugog, tako i svi ljudi kojima je životni poziv nosio dugotrajno umno naprezanje imaju neke zajedničke crte u izgledu i pojavi. Žarko Vidović je, od kada ga se sećam, uvek sobom nosio oreol zamišljenog čoveka kako izgledaju mnogi profesori univerziteta – crte lica, pokreti, držanje, odavali su prizor čoveka u kome su se dugo taložile duboke misli kao rezultat umnoga rada. Ali u njegovom izgledu prevagu nosi duševni mir i staloženost u gestu, glasu i pokretu – samo oni nisu telesni odrazi kakve stiču monasi zbog molitvene borbe sa silama nepomjanim, nego su pokazatelji misaonog strpljenja čoveka koji je u konkretnim životnim situacijama iskusio delatno prisustvo tih sila. Zapravo, u pojavi Žarka Vidovića postoji čudan spoj monaškog i profesorskog – spoj izgleda bezazlenog deteta i lepote mudrog starca, iskušenika-podvižnika, koga Grci zovu kalu-geros (kaluđer – lepi starac). Ako se za nekog čoveka prema njegovom izgledu može reći da je blagosloven, to se može reći za Žarka Vidovića. U tom liku i držanju isijava nekakva duševno-mentalna kapsula koja izgleda kao neprobojan pancir unutrašnjeg sveta koji u sebi titra i sagoreva ali je spolja miran i nedodirljiv. I tako inkapsuliran u svom svetu od bolnih uspomena i tragedijskih životnih iskustava, Žarko Vidović od juna 1968. godine živi na jednom od najčudnijih mesta u Beogradu – u stanu na poslednjem spratu jedne od najviših stambenih zgrada, u ulici 27. marta. U tom stanu su smišljene i napisane skoro sve njegove objavljene knjige i tekstovi. Ovaj inkapsulirani svet, obreten u monaški skromnoj radnoj sobi, koji poput mikrokosmosa sadrži sve – od pregleda istorija svih poznatih civilizacija do najskrivenijih liturgijskih tajni Svetog Pisma – poseduje neopisivo lep vidik na celi Beograd i na obe njegove reke. A kada Sunce počne da jenjava a grad krene da tone u sumrak, nad tom kapsulom najpre započnu da se nadvijaju, a zatim i da dominiraju obrisi hrama Svetog Marka, da bi, na kraju, od cele vizure Beograda i njegovog horizonta ostala samo silueta parohijskog hrama u kome Žarko Vidović, kao carsko sveštenstvo, saslužuje skoro pola veka.“

Da Vas podsetimo:  Srbi su najveći borci i demokrate Evrope

Kad je u Gospodu usnula njegova draga Duška, postao je još mirniji, pribraniji, zavetniji; i pisao je, pisao, neumorno radio, kao da je pred njim večnost. Ostavio je iza sebe mnogo rukopisa koji čekaju da budu objavljeni, da ugledaju svetlost Dana koji će, ako bude sveta i veka, i Srbima svanuti u njihovom Vidov – Danu.

MISLILAC SRBSKE SLOBODE

Žarko Vidović je, zaista, bez ikakve dvoumice, bio zavetni mislilac koji je pokazao da mišljenje nije „mućenje vode da bi izgledalo dublje“, nego svedočenje Istine Koja je Hristos. Kako je o njemu pisao Matej Arsenijević, koji je, uz Bogdana Zlatića, učinio najviše na objavljivanju njegovog stvaraaštva u nas:„Posle dramatičnog i tragičnog životnog iskustva, zatočeništva i bekstva iz konc-logora u Osnabriku, komunističke tamnice, progona od strane hrvatskih šovinista, neshvatanja u bezbožnim akademsko-establišmentskim, ali i nerazumevanja u crkvenim krugovima (jer je neklirik, a oficijelno crkveno bogoslovlje odavno već ima podozrenje u pravoslavne mislioce – neklirike), Žarko Vidović/…/ jeste jedan od vodećih pravoslavnih filosofa duhovne istorije Evrope, mislilac koji je shvatio važnost pravoslavne kritike metafizike u svim njenim pojavnim oblicima, od duhovnosti (papizam) do politike, tj. metafizičke ideje države (hegelovstvo). Žarko Vidović nije hrišćanski platoničar (kako ga neki pogrešno shvataju), već filosof Srbskoga Zaveta. /…/ Vidovićeva zavetna misao/…/ jeste misao PRAVOSLAVNE BORBE ZA PRAVU EVROPU: za Evropu suverenih nacija, a ne za Evropu okupiranih regija, za Evropu hrišćanskih državotvoraca, a ne Evropu post-hrišćanskih glasača, za Evropu svetaca i gospode a ne Evropu robota i prostaka, za viteško-herojsku a ne civilno – kukavičku Evropu, za Evropu Krsta i Slobode a ne Evropu pentagrama i ropstva, za vidovdansku a ne mastrihtsku Evropu, a za srbsku, a ne američku Evropu“.

Ta borba za Evropu Hristovu nastavlja se i danas. Iako izgleda da su svi stegovi pali, i da će se čovečanstvo valjati po prašini novovavilonskog satanizma, ništa nije izgubljeno dok sve nije izgubljeno. A čak i tada, kada zemnu vlast privremeno osvoji antihrist, ništa nije izgubljeno, jer duša čovekova uvek može ostati sa Hristom Koji Jeste Sve. Sveti Oci su govorili da će u doba antihrista propasti samo oni koji bi propali i da antihrist nije došao. Bogom darovana sloboda zauvek ostaje.

Da Vas podsetimo:  Kupujem-prodajem: decu, žene, materice

Žarko Vidović nas je tome učio. U nemačkom konclogoru u Norveškoj prisustvovao je smrti Srbina muslimana, intelektualca Ismeta Pašića, koga su, i zbog stasa i zbog idealizma, zvali Don Kihot. Nemci su, a Žarko je to gledao, rešili da kazne drugog Srbina, Tomića, i primoravali su Ismeta Pašića da ga tuče. Ovaj je naređenje odbio. Ostalo opisuje Bogdan Zlatić:„Udarce prima na sebe i tako trpi sve do smrti, dok mu ne prebiju kičmu. Četrdesetak godina kasnije, na književnoj tribini posvećenoj Plotinovim Eneadama, na zaprepašćenje svih prisutnih, Žarko Vidović kaže akademiku Nikoli Miloševiću: „Vidiš, Nikola, sve je to u redu što pričaš o političkim slobodama, ali ja mislim na drugu vrstu slobode. Čovek može da bude slobodan i u zatvoru!“ Tajac. I, potom: „Sloboda je moć čoveka da odlučuje o svojim postupcima uprkos pretnji smrću.““

A ko mu je tu slobodu, koja je uvek bila i sloboda Srbskog Zaveta, dao, ako ne Vaskrsli Gospod naš Isus Hristos?

Hristos Voskrese, Žarko Vidoviću!

Vladimir Dimitrijević

FSK

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime