Povratak u džunglu

0
967

mogli_dzunglaEvropa je put, a ne cilj – dubokoumno i, reklo bi se, „ekskluzivno“, u svom autorskom tekstu za list „Danas“ napisao je srpski premijer Ivica Dačić. Šta takvo besciljno putovanje donosi i šta ono u suštini treba da znači? Da li ćemo večno ostati na putu ka Evropi, ili tačnije, na putu ka EU?

Iako je više puta ranije naglašavao da Srbija ne treba da se bavi onim što je prošlo, jer to što je prošlo nikako ne možemo izmeniti, Dačić se, nenadano, ne znamo čime izazvan, bacio u daleku prošlost – i to onu najdalju, najdublju – mitsku.

Zašto se Ivica Dačić – čovek koji odavno pokušava da se prikaže kao nekakav nepokolebljivi „pragmatičar“, pa i „nadsvesni“ političar, čija uloga je „opštenarodno spasiteljska“ i „oči-otvarajuća“ – odjednom dohvatio Zevsa i mitskog silovanja Evrope? Da li je predsednik srpske vlade hteo da Srbima pokaže koliko je on sam sposoban da se „zagnjuri“ u jalovinu „legendarne“ prošlosti. Ili, možda mu je bila namera da narodne mase impresionira svojim dobrim poznavanjem mitologije, istorije, etimologije, psihologije, pedagogije…?

Zapravo, ovo nije prvi put da Ivica Dačić pokušava da se pokaže kao erudita, to jeste, kao čovek koji ima vrhunsko obrazovanje. Podsetimo se na onaj njegov čuveni „čas istorije“ (i „etimologije“ pride) na kalemegdanskoj tvrđavi 2009. godine, kada je francuskom ambasadoru objašnjavao da je „ono  tamo spomenik… i on gleda na ušće..“ (pokazujući na Meštrovićevog „Pobednika“). Pokušavajući da istakne prednosti Beograda, Ivica je tada nastavio da se nepotrebno zaglibljuje, objašnjavajući ambasadoru Deniou poreklo imena Kalemegdan:

Ovde je brdo, znači planine… planinski deo i zato se zove kale… kale megdan… kale je brdo…

Naravno, ambasador je uvek mogao da ukuca u internet pretraživač reč Kalemegdan i jednostavno (lako) se obavesti da ta kovanica dolazi od turskih reči kale ’tvrđava’ i mejdan ’trg, pijaca’, odnosno, da ima značenje na srpskom, otprilike, kao „trg tvrđave“ (slično engleskom „castle square“). I ukoliko je ambasador Denio to zaista učinio, a može se pretpostaviti da jeste, onda se postavlja pitanje, kakvu je predstavu mogao da formira o tadašnjem ministru unutrašnjih poslova (i današnjem predsedniku vlade)?

Dakle, u svojoj unutrašnjoj potrebi da sebe u javnosti prikaže u najlepšem svetlu, ili, valjda, u potrebi da mu se narod divi i zavidi na poznavanju istorijskih i mitoloških činjenica o prošlosti koja se „ne može menjati“, Dačić nastavlja da „objašnjava“ stvari, koje je negde na brzinu pogledao, a u njih se, čini se, nije baš najozbiljnije udubio. Na primer, u pomenutom tekstu za list „Danas“, srpski premijer „poučava srpsku raju“ šta znači sama reč Evropa:

Da Vas podsetimo:  Povratak raseljenih – kolonizacija: Tabu teme u dijalogu

Ne mislim ni na mit, onaj o Zevsu, koji se pretvorio u bika i odneo Evropu, ćerku feničanskog kralja Agenora, na Krit, niti mislim na etimologiju, koja nas upućuje na to da „evropa“, izvorno, znači zalazak sunca, i da je kontinent, na zapadu, po tome dobio ime.“

Poreklo reči „evropa“ nije poznato, a postoje samo pretpostavke šta bi ta reč, eventualno, mogla da znači. Jedna od ideja je da ime Evrope dolazi od akadske reči erebu, koja znači ‘zalaziti, spuštati se’ (zalazak sunca), pa odatle i okcident (zapad) kao suprotna strana istoka (orijenta). Tu je i feničanska reč ereb ‘veče’, koja takođe ukazuje na zapad. Naravno, tu su i druge (slične) semitske reči, koje imaju direktno ili indirektno značenje ‘zapad’; na primer, arapsko el-gharb ‘zapad’ (otuda zemlje Magreba ‘zapada’). Ali, pomenuta etimologija je onoliko precizna koliko je, na primer, precizna i zamisao da je srpska reč grba ili greben (hrbat) srodna jevrejskoj reči horbot ‘ruševina’.

Svakako nam nije namera da se upuštamo u dalje pokušaje da utvrdimo odakle vodi poreklo i kakvo značenje ima reč ‘evropa’, već samo da ukažemo na krajnje nepotreban, pa i neozbiljan, pristup Ivice Dačića takvim stvarima. Osim pomenute lakoće u živahnom objašnjavanju nečega čime se ozbiljna nauka odavno bavi, srpski premijer se odnekud setio jedne pesme Radjarda Kiplinga, pod naslovom „Ako“ (If). Tu se, izgleda, postavio u ulogu onog stamenog čoveka (kakvog Radjard želi da stvori od svog sina) koji „nije izgubio glavu“, čak ni tada kada nije u stanju da dokaže onima koji su „izgubili glavu“ da on „nije izgubio glavu“.

Ipak, izgleda da je Ivica Dačić mnogo više fasciniran Radjardovom „Knjigom o džungli“, koju je takođe pročitao nedavno, pretpostavljamo, pre nego što se bacio na pesmu „Ako“. Istina, Moglija i Balua, pa ni Šir Kana, nije pominjao, ali je zato Srbiju, državu na čijem se čelu nalazi, uporedio sa džunglom:

Mi, Evropu u Srbiji, ne smemo da proćerdamo. Ne možemo samo da je dovedemo, ostavimo, i zaboravimo. Ovaj put, to, prosto, neće biti dovoljno. Dobićemo, ponovo, džunglu„, napisao je Dačić za „Danas“.

Poznato je da srpskim političarima obično neko sastavlja govore, pa i ovaj autorski tekst deluje kao da ga je sastavio neko drugi, a ne Ivica Dačić. Zapravo, tekst na momente deluje poprilično detinjasto, tako da je teško pretpostaviti da bi energični Ivica Dačić mogao da u sličnom zanosu piše o nečemu što je nedavno pročitao i što ga je toliko fasciniralo da iz takvog „čitanja“ ne bi umeo valjano da izađe. Čak i stihove iz pesme „Ako“ (ako je on to napisao) naš Ivica je pogrešno protumačio, jer on u svom tekstu u „Danasu“ veli:

Da Vas podsetimo:  Izveštaj, izvinjenje i amnestija

Mislim, pre svega, na Kiplinga. Na to o čemu je pisao. Na sistem vrednosti. Na pravila, na ponašanje. Da sanjaš, kako je rekao, a da ti snovi ne budu cilj.“

Kipling je poručio nešto drugo. On kaže da „čovek treba da sanja, ali ne sme da dozvoli da san njime ovlada (zagospodari)“ (If you can dream – and not make dreams your master), a to je, kako vidimo, sasvim suprotno onoj „mudrosti“ koju je Dačić „iscedio“ iz Kiplingove „drenovine“. Naš premijer je čitavu stvar tu okrenuo naglavce, verujući da će (valjda po Kiplingovom „receptu“) postati Evropljanin onako kako bi to mogao da „postane“ jedan stanovnik (srpske) džungle kojeg su vukovi odgojili.

Evropa je nešto što se pravi, a ne nešto o čemu se mašta. Moja Evropa, ona zbog koje sam prešao hiljade kilometara, nije, negde, tamo.“

Dačićev autorski tekst u listu „Danas“ poprilično liči na ono negdašnje, „umetničko“ trabunjanje Mire Marković u časopisu „Duga“. Samo što je na desetine puta gore i od najgorih Mirinih škrabotina. Neshvatljivo je da neko od premijerovih savetnika (ako su savetnici valjda umeju da čitaju i pišu) nije zaustavio slanje takvog nedorečenog „eseja“.

I ne samo da je Dačićev tekst na nivou jednog vrednog učenika viših razreda osnovne škole, nego je on u svojim porukama, na momente, krajnje uvredljiv za Srbiju u njen narod u celosti. Dačić tu, između ostalog, piše:

Moja Evropa mora da bude u mojoj kući, i u mojoj zemlji. U mom dvorištu. I jedino pitanje je da li ću, da li ćemo mi, uspeti tu i da je napravimo. U Žitorađi, Svrljigu, Aleksincu, Lapovu, Valjevu, Somboru… I ne samo tu, nego i u svakoj fabrici, školi, bolnici… u medijima, kulturi, nauci… Da li ćemo uspeti da Evropu izgradimo u našim tvrdim, balkanskim, glavama?“

Premijer opet krajnje ushićeno pominje nekakvu „moju Evropu“. A kakva je to njegova Evropa, nije nam nigde (i nikada) do kraja objasnio? No, kakva god bila, niko mu ne daje pravo da on „svoju Evropu“, koju želi u svojoj kući, nameće i svim ostalim građanima u našoj (a ne njegovoj) zemlji. Dačiću je srpska država isto što i njegovo dvorište. On može da kaže da nešto „mora da bude“ u njegovoj kući, i to mu niko ne može osporiti; ali otkud mu pravo da i drugima nameće nešto pod „moranje“? Takođe, premijer ima pravo da kaže da nije siguran kakvu i koliku „Evropu“ će uspeti da izgradi u svojoj „tvrdoj balkanskoj glavi“; ali, odakle mu smelost da govori u množini i da, u pežorativnom smislu, tvrdi da sav srpski narod ima istu takvu „tvrdu balkansku glavu“?

Da Vas podsetimo:  Odgovor Popoviću, na njegov ”odgovor” Janiću

Zamislimo predsednika vlade koji priča besmislice kao što je ona koju smo pomenuli na početku ovog članka:

Da shvatimo da je Evropa put, a ne cilj. Da nema nagradne igre na kojoj se ona dobija.“

Pa tome, na kraju, još dodaje:

I zato naše putovanje ne sme da bude prekinuto. Posle 28. juna, kada ćemo, kao u mitu ‘oteti Evropu’, i prebaciti je ovde, ono mora da se nastavi. I da bude još duže, samo sada po Srbiji. Po njenim najzabitijim, najsiromašnijim i najbeznadežnijim delovima. I još više, po sistemu, institucijama, zakonima, pravilima… To uvođenje Evrope u svaku poru srpskog društva, u svaki njegov organ, svaku kost i u svaku misao, najveći je i najvažniji politički projekat ove vlade. Zato što je to, ujedno, i jedini način da ona ovde i ostane. I da mi, zaista, budemo Evropa, i to ne samo njen geografski deo, nego njena sama bit, suština i, nadasve, vrednost. I da deci možemo da kažemo, poput Kiplinga – mi smo istrajali, i ti, sada, možeš da budeš čovek, sine moj. I da živiš kao sav normalan svet.“

Narod je odavno shvatio da su evroatlantske integracije fikcija, za koju većina građana Srbije dobro zna, da tu nikakvog ozbiljnog državnog cilja niti ima niti ga može biti. Za vlast je važno samo ostajanje na vlasti, a odnekud su umislili da će tu najlakše ostati ako nastave da ponavljaju onu „horsku“ mantru o „evropskom putu“. Zapravo, dokle god ovaj nesrećni narod bude gazio tom trnovitom „evropskom stazom“, dotle će političari na vlasti imati čime da se bave. Dosegne li se takav cilj (koji po Dačiću nije cilj), tada ni Dačić ni njemu slični evro-službenici neće imati šta da rade.

Na kraju, predsednik srpske vlade sugeriše da niko ne može da bude čovek niti da živi „kao normalan svet“, ako ne pristane da „bude Evropa“ („Evropljanin“) i time prestane da bude ono što jeste – a to je po Dačiću – tvrdoglavi Balkanac!

Ako je i od premijera, previše je, kako po detinjastom razmišljanju, tako i po uvredama i porukama koje traže da Srbi „zarobe sebe u tuđina“, da ne bi i dalje bili „najsiromašniji i najbeznadežniji„. Budemo li istrajali u onome na čemu srpski premijer istrajava godinama, sigurno je da nam ne gine nastavak Dačićevih „besciljnih snova“, koji će nas odvesti u Nedođiju u kojoj više neće biti Evrope u „srpskoj kosti“, a bogme (osim u grobu) ni same „srpske kosti“, ni Srbije!

D. Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime