Najlakše je pisati o glupostima, jer ideje nikad neće zafaliti, naročito u Srbiji. Ne pamtim kada sam pročitao nešto lepo u novinama, nego su osude ili megalomanski projekti najvažniji na stranicama dnevnih listova. Od tih projekata, ma koliko delovali lepo, obično ništa ne bude, pa se u naš mentalni kod ukorenila antihrišćanska karakterna crta – da sudimo, odnosno da svako bude sudija. U poslednje dve decenije, od kako je pao komunizam na papiru (u svesti i dalje funkcionišemo po tim pravilima) broj vernika se znatno uvećao. Svi znaju kakvi su običaji, kada je koji praznik, kako se treba ponašati u određenim situacijama pred sveštenicima, što su uglavnom crkvena pravila, koja naravno treba da postoje. Ona duhovna, kao i poruke koje hrišćanstvo šalje, polako se gube u našem genetskom kodu.
Površnost je uzela maha, pa danas, prilikom nekog novinskog teksta, koji čak ne mora da bude ni tačan, naići ćemo na komentare čitalaca, u kojima nema ni mere ni poštovanja, gde su osude dostigle takve razmere da se poziva na megalomanske kazne, bez dokaza ili van svakih pravila suđenja.
Pre nekoliko dana, otac jednog maloletnika podneo je privatnu tužbu protiv mladog glumca zbog navodne obljube maloletnika. Nije mi namera da branim glumca, niti bih ikada stao u odbranu čoveka koji je tako nešto uradio, međutim podneta privatna krivična prijava nikako ne znači dokazanu krivicu, tim pre što glumac čak nije ni pritvoren, što znači da su dokazi pod znakom pitanja. Nažalost, slika tog glumca dospela je na naslovnu stranu, gde su velikim slovima napisane optužbe, a malim slovima komentar nedavno nagrađenog dramskog umetnika. Nemam ništa protiv da, ako je kriv, odgovara onako kako to zakon propisuje, no pošto još uopšte nema nikakvih dokaza ili saopštenja policije, može li se posumnjati u nameštenu prijavu ili neku osvetu? Da, može.
Ovog puta, čovek je već osuđen, a svi vrlo dobro znamo da svako od nas može da podnese krivičnu prijavu protiv bilo koga. Drugo je pitanje da li će biti podignuta optužnica. Pa čemu onda taj tekst. Zašto uništavati čoveka zbog priča rekla-kazala? Da li je za to kriv novinar, urednik… Ne bih ja više tražio krivca niti sudio, tražio bih uzrok svega ovog.
Na našu nesreću, sagledavajući prethodne decenije, lako se može primetiti da je narod mnogima sudio. Kada je komunistička plejada pobedila 1945. godine obrazovani su narodni sudovi. Tipična gebelsovska ideja gde svako u narodu pomisli da je vredan toliko da može suditi pa u nastojanju da se dokaže, on bude ono što već jeste – nečovek, jer da je čovek ne bi pristao da radi ozbiljan posao bez trunke obrazovanja i poznavanja zakona. Nakon nekog vremena, nestao je veliki broj obrazovanih ljudi u Srbiji; streljani su, poslati na Goli otok, ili su im životi potpuno uništeni. Kasnije, devedesetih, govorilo se da je Tito kriv, međutim dotični se samo poslužio lukavom i primenjenom idejom, a odgovornost prepustio neukom i prostom narodu bez duše, koji je, kao i svaka stoka, pomislio da je konačno došlo vreme da on nekoga osudi. Ponavljam, mnogi učeni Srbi su streljani, jer su ih zavidne komšije oklevetale, a porotnici, kao i svi mali ljudi kada im daju moć, sudili po kratkom postupku. Bez dokaza. Bez svesti. I skoro svaka je bila po kratkom postupku. Zato, nije samo Tito kriv, nego je narod, kojem je data mnogo veća moć nego što je zaslužuje. Siguran sam da je bilo čestitih sudija, ali većina, kao i u demokratskim sistemima je pobeđivala.
Danas, nakon skoro sedam decenija od tada, narod nema moć suda u institucijama, ali ima moć suda u društvu. Taj isti sud je beskrupulozan. Da narodu dozvolimo, osudio bi sve političare, čak i one kojima se uvlači, sve svoje preptostavljene, i sve one koji su bolji od njega. Jedino sebi ne bi sudio, jer pobogu, greške se dešavaju.
Slučaj ovog glumca, koji je jedan od primera, pokazuje površnost nacije. Narod koji se diči svojim hrišćanstvom ponaša se upravo suprotno – kao u komunizmu. Sve sagledava površno, prizemno i po potrebi. Svi su loši, samo je on dobar. Vole Srbiju, a ništa ne rade za njenu dobrobit. Čitaju novine kako bi se zabavili ili kako bi osudili nekog, nikako kako bi se informisali i razmišljali kako da promene sistem. Ako nešto ne valja, traže krivca, nikako rešenje. Sude bez dokaza. Ali u svemu, baš u svemu, pronalaze manu.
Naravno, govorim o većini. Ima vrednih i svesnih ljudi, ali su u manjini, pa se ništa ne pitaju, ili beže u inostranstvo na vreme, dok ne ostare i ne primete da je život prošao u borbi za vrednosti koje prizemni ljudi ne razumeju.
Odgovorno tvrdim da neko od srpskih vladara u budućnosti građanima podeli po 4000 eura, onako da imaju, (što je 10 prosečnih plata) narod bi ga proklinjao samo zato što je komšija dobio istu sumu, a ne manje, kako bi trebalo da bude pravedno.
Ovde više nema takmičenja ko je bolji ili veći, nego je bitno da drugi budu manji.
Slaviša Pavlović
www.slavisapavlovic.rs
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
Srpski glas
