Pozdrav ateistima!

2
809
Ljudi, je l` sve u redu?! / Foto:printscreen (blogfrket)

Kao baba koja ne sme da izađe iz kuće, jer sam 65+, imam suviše vremena, ma koliko malo da mi je preostalo. Mogu do mile volje da razmišljam o svemu, kao i svaki pritvorenik koji ne zna kakva će presuda, ovde na Zemlji, biti. I osećam se promenljivo. Padnem, pa se dignem.

Ne palim televizor odavno. Mnogo sam gledala partizanskih filmova sa onim „Los!“, „Halt“ i „Ahtung, ahtung“, pa je meni svako redovno sapštavanje – to. Logično, to je princip Pavlovljevog refleksa, ne znaš da l` si sledeći. Do duše, meni se niko i ne obraća. Ni za koga ne postojim. E, ali ja imam da se obratim, jer za mene sve postoji. Prvo ateistima.
Dakle:
Dragi ateisti,
koliko se decenija pričešćujem, ja bih do sad satrulila od rezultante HIVa, hepatitisa C, TBCa, streptokokica iz dečjih grla i svih mogućih sezonskih gripova, koji su vrlo fensi, jer svake godine menjaju ceo dizajn. A svaki pop bi umro posle prve liturgije. Samo bi se u oltaru preturio, kao da je ispio čašu vina marke „Lukrecija Bordžija“, Bože me `prosti. A mislim da sam još živa, jer kad ne budem, tamo gde budem otišla komunikaciji ne treba tastatura.
Dakle, dragi moji, džabe ste se obradovali što nećemo moći nedeljom na Liturgiju. Ne! Liturgije nisu samo nedeljom. Ali, što bi rekao Napoleon „Quand l’ennemi fait un faux mouvement, il faut se garder de l’interrompre“ („Kada neprijatelj pravi grešku, moramo biti pažljivi – da ga ne ometemo“). Ali, pošto nisam Napoleon,  ja ću vam otkriti – liturgija se odvija neprekidno (pozdravio me Zizjulas 😄). I ovde moram da stanem. Praštajte.
Je l` mene to sad neko od vernika pita zašto sam stala? Zašto se ne borim za našu veru? Pa evo:
Nama hrišćanima nije dopušteno da se sporimo sa neistomišljenicima. „Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i, okrenuvši se, ne rastrgnu vas“. Na koju god se živuljku ovo iz Svetog Pisma odnosilo, naše je da se ne sporimo i ne vređamo. Kritika smanjuje energiju, pohvala daje snagu, a zahvalnost uzdiže na Nebo. Zahvalna sam ateistima što su mi otvorili oči da mi hrišćani nismo dovoljno dobri, čim oni nisu poželeli da budu kao mi. To što ne znaju, nije samo njihova stvar, niti stvar klira (neću dalje tu reč da pominjem, da ne izletim iz kože) to je stvar osvešćenih hrišćana. Ali hrišćana, a ne onih koji misle da su hrišćani, jer su kršteni, slave slavu, unose badnjak i na jaja lepe Snupija, a pre neku godinu i Kasandru.  (Sad kad se gledaju turske serije, ne znam ko bi mogao da zameni Kasandru).
Dakle, ateisti ne znaju. I ja da ne znam, i meni bi bilo nenormalno da jednom kašikom hranim sebe, dete i muža. A posle svekrve sigurno ne bih jela iz iste. Oni prosto ne znaju da ja u Crkvi ne jedem udrobljeno vino. No, nije moje  da objašnjavam šta uzimam iz iste kašičice. Nisam teolog i nisam polagala apologetiku. I ne uzimam pare za svedočenje živog Hrista. Moje je da svedočim kako je biti dobar čovek, oblikovan Hristom i zaštićen Majkom Božjom.
Moje je i da volim ljude. A ljubav je, kako reče Patrijarh Pavle, vrhunska vrlina, ljubav obuhvata i podrazumeva sve ostale vrline. A mi mislimo da je ljubav emocija. Jeste, ali ne onakva kakva mi mislimo da je ona. Da li volim sve ljude…? Pitam se i sama. Pa… U principu da. Ali kad dođe na konkretno, skače mi pritisak. E, pa nisam vrlinska ženska. Ne nisam. Ja sam jedna baka stavljena u izolaciju, ne zato da joj bude dobro, nego zato što već nije bila dobra. Al’, evo, mi stari se popravljamo:
Foto: printscreen
Zbog toga ovo nepričešćivanje shvatam kao epitimiju, kao gorak lek. Postim, a ne pričešćujem se… To je epitimija. Kad ću opet smeti? Možda nikad više neću smeti. Bog zna. Verujem da će mi dati ono što je najbolje za mene. Imam poverenja.
Nemam okultnu molitvu da se desi čudo. Jer čudo zavisi od naših molitava i Božje promisli. `De da se mešam u Božja posla. I kako bih mogla da znam šta je Božja promisao…? Odavno nemam novinarska pitanja za Boga: kad, zašto, gde kada, kako. Imam samo jednu običnu ljudsku molbu: da mi oprosti što ne svedočim kako je lepo biti s Njim. I da mi da snage da se ispunim ljubavlju. E, pa to su dve molbe! Nisu. To je jedna te ista.
Eto, to sam htela da kažem.
Tako da pozdravljam drugove ateiste, i one koji misle da to nisu, a koji su zabeleženi u „Nebeskoj liturgiji“ za vjeki vjekov. Šta je pa sad to? To je ono gde piše:
„…A ko diže crkvu zadužbinu,
Ne diže je Tebi nego sebi.
Crkve dižu da ih vide ljudi,
Crkve dižu, Bogu se ne mole,
Nit’ Božiji zakon ispunjuju.
Velikaši pravdu pogazili.
Bogataši milost ostavili…“
(Ja sve, kao, neću da prigovaram, a bijem šamarom i levo i desno. Sve kao fino, a ponekog udarim tekstom ko pesnicom u čelo. Ma nije…  Nego podsećam šta je svetitelj rekao. Nisam ja ovo pisala, svetitelj pisao, Bog diktirao u pero).
A ima tu i ovo:
 „Tada Gospod pomor popustio,
Da pomori i staro i mlado.
Udariše ljute bolezanje,
Tijesna groblja, a malo grobara,
Grobarima otežaše ruke.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al’ se živog Boga ne sjetiše…“
 Prema tome, dok god ima drugova ateista, ima ko da nam ne da da ne valjamo. Samo da znaju, ponavljam, nije liturgija samo nedeljom. Ostalo je rekao Napoleon. Ali da znaju i oni koji misle da nisu ateisti, da će nas nevolje tako brzo naučiti šta je pravoslavlje, da nećemo znati kad smo postali Bogoakademici…
Prema tome, još jednom pozdravljam ateiste gromkim „Hristos Vaskrse!“ A i sve koje misle da nisu ateisti. Šta ću, pa naši smo. Moram. Ne, ne moram. Ja to iz ljubavi (E, što ti je ženska pamet, menja mišljenje svako malo).
I odoh da džogiram u mestu, da vaskresnje dočekam bodra.

2 KOMENTARA

  1. Нисам стигао до тих година 65 али ми је дегутантно кад некога аутор назива бабом и дедом. Ми смо у српском језику имали речи које су простовани потисли. Има их и међу новинарима. Речи бака и дека истиснули су баба и деда. Не желим да вам указујем на разлику али би било време да редакција Корена обрати пажњу. Онолико колико поштујемо своје родитеље, баке и деке толико ћемо добити од нових генерација а ви сад видите како ћете.

  2. Ja kao ateista podržavam litije i iskrenog sam mišljenja da su crkva i bog ljudima potrebni u širini. Jedino mi je pravoslavna vera kakvu poznajemo draga, ne iz sažaljenja, žalim ljude zbog zle sudbine koja tera duhovnost iz čoveka (neki je zovu ljuckost) Kultura čije je seme Crkva je ono što blista. Prezirem anti-teiste sa kojima crkva ima problem već dugo vremena (ne samo Pravoslavana). Isto tako prezirem i instant vernike, kao i propagandu koja želi progannjati neistomišljenike. Priroda je šarena iz nje poističemo, čovek lije sivi beton da nebi ublatnjavio svoje skupe cipele. Možda neko kaže i da sam agnostik, mada pre će biti „satana“, ne nisam, trudim se biti dobar kao onaj dvometarski srbin s’ velikim krstom oko vrata koji mi je dotrčao pomoći staviti prtljag na voz, iako mu ni ime ne znam. Neka Vas čuva dragi Bog.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime