Pozdrav, brate moj…

0
588

Pozdrav, brate moj…

Vidim da si obrijan i uglađen. I treba ponekad, lep si još ti, moj prijatelju, čovek. Bolest te nije, kad gledam, rekao bih, ni okrznula. Sećam se mojih zemljaka kad se briju, to su čančići i plastični i metalni, četke, sapun za brijanje; ko ima, ko nema – neki slizak od sapuna za ruke. Pa brijači… E, tu je moj otac majstor bio. Imao je mnoštvo i belegija i brijača. Pa kad ga naoštri na belegiju i doradi preko kožnog kaiša, na kraju ga proba, pamtim, dlaku na ruci seče i gleda, ceni kako ga je naoštrio. Kasnije stižu žileti i mašinice, kako smo ih zvali, koje su se za vojnika kompletirale. Tu je bio problem sa žiletima, brzo se tupe. Pa sam viđao kako zemljaci oštre, stave u onu malu čašicu od ljute rakije i vrte u krug da ga malo napoštre, ili „namaknu“ kako su oni govorili..

Priča je jedna bila ovak’a. Kimčete su bili domaćini i jedini u dva zaseoka imali brijač za brijanje. Došao iz Ćubrka, recimo, Dragoljub da se brije. Ko ga je brijao ne znam, priča ga preskočila, samo mu je skratio one starinske brkove. Kažu, posle ide preko sela Dragoljub i naglas viče: „Đe mi čovečanstvo osta u Kimčetama…“
Tako je bilo i sve što je muškarcu primsalo (odgovaralo), moralo se paziti i maziti.

Pozdrav, brate moj…

Danas zadušnice, sveće sam popalio. U ivanjičkom groblju leže mi sestra Golubica, sahranjena 1961, otac Mladomir 1967, deda po majci Ljubinko Vučetić, 1977, baba po majci Radmila Vučetić, 2003… Gore, preko Velike Livade, na groblju u Glukcima, prababa Stanimirka Bogićević, majčina baba po majci; spomen njenom čoveku, bez kostiju, streljali ga Nemci u Krčagovu (Užice) – Aleksandru-Lesandri Bogićeviću. Pa čukundeda Dražo, (e, njega sam zapamtio), pradeda mojoj majci i deda njenoj majci, Dragoljub – Dražo Bogićević. Pa spomen bez kostiju njegovog brata Obrada Bogićevića, postradalog u Prvom ratu. I zatim se ređaju moji zemljaci, što stari, što mladi i sve sam ih bar jednom video i porazgovarao sa onim koji su odlazili kad sam imao četiri-pet godina. Sve u svemu, počasno mesto je babi Nataliji Marić, koja je bila baba mojeg brata Đorđa, ne po krvi već po voljenju, koje se nije i ne može videti u budućem a retko i prošlom veku. Leta i zime sam provodio na imanju dede i babe po majci, a on sišao na miraz. I tamo sam ja i tamo se razgovara sa precima. Odneo sam kilo sveća da popalim mojim Glukčanima i malo bilo, veruj mi. Svakog sam znao , pričao slušao ga i pamtim svakog kao da smo se juče rastali. Niže sat hoda je groblje gde su moji Aleksići. Tu smo i ne damo se. Ja više ne stražim, niti stražarim, ali oni sigurno straže. Oštre žene, tvrdi ljudi, ne viđaju se više i ne biva ih…
Moja prababa Stanimirka ostala udovica. Lesandra platio glavom četničko oružje koje je folksdojčer Jakov, Švaba što j’ pričao srpski našao, a njega iskušao. I mangupluk je uvek vladao . Pa u Glukce došao Velj iz Golovše, zavni „bašuraš“, otkupljivao ovčje kože suve. Pa pitao Bogoljuba Kimčetu, na konak je pao. Uzrečica mu bila: „bre diko, bre dikice , ja kad vi došli u moje selo našao bi vam neku“ .

Da Vas podsetimo:  Milica i Milan svojim stanarima neće naplatiti kiriju u vanrednom stanju! Pozivaju i ostale stanodavce da urade isto!

I Bogoljub, Ljubo i još neki u kikot pa mu predlože da ode da kuca na prozor mojoj prababi Stanimirki. Ode Veljo i počne: „Diko, dikice otvori, otovi“ , a ona vrisne: „Ko je to?!“
A on će: „Bre diko ja Veljo, otovi“. Moja ti prababa spodbije tandžaru, pušku M46, pa vrisne: „Nećeš ti tamo gde je predsednikovo (pradeda pre rata bio predsednik seoske opštine)!“

I s puškom pravo na Velja kroz prozor. Jedva se bašuraš spasio, niz neku stranu išao je u kovrljicu sve dok se nije zasustavio u potoku. Pa korio Bogoljuba: „Bre, diko, koju mi nađe umalo ne pogibo?“

A Bogoljub se kao čudio,ma da li je to moguće? Eto, tako, brate moj, bilo i, daj Bože, neko mlad kaže, biće.

Milinko Aleksić
Izvor: milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime