U Berlinu se nije dogodilo ništa i zbog toga bi trebalo da budemo zadovoljni. Kad god bi se tokom briselskih ili nekih drugih pregovora/razgovora nešto desilo, bilo bi na štetu Srbije. Višemesečni zastoj „dijaloga“, uzrokovan iracionalnom politikom kosmetskih Albanaca, usporio je, mada ne i zaustavio, proces koji treba da ishodi priznanjem secesije Kosova od strane Srbije. Na golom telu Srbije ostao je još samo smokvin list sa natpisom – ukinite takse a mi ćemo ukloniti ovaj list – ali Albanci su i to hteli besplatno. I taj njihov suvišni prohtev zaustavio je proces, koji im je kao takav išao na ruku. Berlin ovo pitanje nije čestito ni stavio na dnevni red. Fazni ishod: Berlin je podbacio.
Odlaganje do početka jula je potez posrednika koji nema ideju. Ali, gledajući intenzitet albanskih nasilnih akcija, dotle će se još što-šta dogoditi. Imam na umu izvesnost dosadašnje bilateralne dinamike na relaciji „Priština-Beograd“, gde su prvi stalno vukli aktivne a drugi reaktivne poteze. Tači je posle sastanka upravo tako nešto i najavio. Njihov put je zatezanje dok druga strana ne popusti. Pošto „Beograd“ nema gde više da popusti, sem da prizna secesiju Kosova – to je jedini zahtev Albanaca – ovi će akcijama protiv Srbije i kosmetskih Srba nastojati da tandem Merkel-Makron svoj pritisak usredsredi na Srbiju i od državnog rukovodstva zatraži popuštanje u stvarima carine. Tako će na Vučiću ostati misija spasavanja Evrope i njene civilizacije. Bojim se da takvom izazovu neće moći da se odupre.
A zašto Srbija ne bi vreme do jula iskoristila za svoju, najzad, aktivnu politiku? Vidi se, najkasnije posle Berlina, da u EU niko nije sposoban da vodi ovaj proces, čak i ako bismo ga gledali nezavisno od ciljeva. Tači je to otvoreno rekao uz pozivanje Amerike da uzme stvari u svoje ruke. Takav ishod ove zavrzlame ipak nije izvestan s obzirom da bi srpska strana verovatno parirala sa Rusijom. Ali, zašto bi se srpska strana uopšte bavila tim belosvetskim pitanjima. Zašto ne bi nešto uradila kod kuće i za sebe. Recimo, nešto što bi svako normalan i u Srbiji i u svetu očekivao. Šta bi to bilo?
Najpre, uvođenje kontramera na albanske carine. One se ne bi sastojale samo od uvođenja carina na njihovu robu, jer je uvoz minimalan te bi efekat kontramere izostao. Ali, moglo bi se suspendovati kretanje ljudi i vozila, kao i transport robe sa Kosova kroz Srbiju ne računajući, naravno, kosmetske Srbe. Baš me interesuje da li bi se neko suprotstavio ovakvim akcijama, koje bi unapred bile vremenski ograničene do albanskog ukidanja carina. Ali, ne da bi se zbog toga nastavilo sa razgovorima nego izričito da bi se uspostavila normalna trgovina sa pokrajinom po merilima CEFTE i EU.
Potom, srpsko državno rukovodstvo moglo bi, najzad, da formuliše svoju pregovaračku platformu za buduće pregovore. Ovo dosad bilo je sasvim neprirodno – voditi nekakve razgovore sudbinske po državnu politiku bez platforme, prihvatati i potpisivati protivustavne sporazume i uredno ih sprovoditi u život bez obzira kako se ponaša druga strana, odlaziti na svaki mig na svaku vrstu sastanka napolje, primati na najvišem nivou poslanike, zamenike pomoćnika, savetnike i ostalu srednjepozicioniranu političku koteriju država koje nam otvoreno rade o glavi, i slično. Sve to bez državnog obavezujućeg dokumenta, kao solo igrač ili divlji loz u potrazi za premijom. Ovaj predah, koji nam je pružila neka viša blakonaklona sila, treba iskoristiti za jasno pozicioniranje radi eventualnih potonjih aktivnosti. I ovo bi svi, pa i naši (ne)prijatelji sa zapada, prihvatili kao normalnu politiku jedne države.
Najzad, aktivnosti u vezi platforme mogle bi se iskoristiti da se kosmetska tema izmesti iz stranačke, tj. strančarske, politike. Nju bi, razume se, morala da vodi vlada, računajući ovde i predsednika države, ali bi šira politička podrška nju učinila više samopouzdanom, efikasnijom i odgovornijom u pogledu ciljeva te politike. Ovo ne samo da bi bilo razumljivo za svaku inostranu percepciju srpske politike u vezi Kosova i Metohije, nego bi, siguran sam, pokrenulo proces, ma koliko dug, ka opštem saglasnom rešenju.
Kad bi me neko pitao da li je ovo realno, odgovorio bih odrečno. Ali moje protivpitanje bilo bi – da li je ova Vučićeva politika navodno višeg stepena realnosti dovela do bilo čega dobrog. Naprotiv, svi vidimo samo poraze i mračnu budućnost. U međunarodnoj politici je realno samo ono što se čini uz stalnu potrebu učesnika da u neizvesnom prostoru krče manevarski prostor za svoju političku zajednicu. To je zakon politike koji Vučić ne poznaje. I kako je, vođena tim neznanjem, država prošla? Možemo reći: još i dobro kako je mogla.
Ako se u ovom pregovaračkom vakuumu ne uoči poslednja prilika, onda nam spasa nema. Jer, ko ne zaštiti Kosovo i Metohiju od definitivnog gubitka neće ni ostatak države kad i on zapadne u nevolje.
Slobodan Samardžić
Izvor: srbijasvet.wordpress.com
