Brojne su reakcije na poziv na „unutrašnji dijalog“ o pitanju Kosova i Metohije koji je ovih dana upućen sa najvišeg političkog mesta u državi, a usred pregovora između srpske i albanske strane koji se o istom pitanju već duže vreme vode daleko od granica Srbije. U tekstu koji sledi najpre ćemo se osvrnuti na dva oglašavanja tim povodom koja pristižu iz institucije koja slovi za zbirno mesto svekolike srpske pameti, kreativnosti, a prema pretpostavci, i nacionalne odgovornosti; ostala koja su se našla u fokusu naše pažnje potpisuje nekoliko srpskih državnih zvaničnika.
U prvopomenutim reagovanjima na pokrenutu inicijativu, uz dobrodošlicu istoj, izričito se upozorava da Srbija ni danas ni ubuduće nipošto ne sme da posegne za ratom kao načinom razrešavanja bilo kog, pa ni teritorijalnog spora sa kosmetskim Albancima . „Posle pedeset godina proživljenih u 20. veku, siguran sam da Srbija više nikada ne sme ratovati. To bi trebalo da bude crvena linija u dijalogu o Kosovu unutar našeg društva“, poručuje jedan od pomenutih srpskih „besmrtnika“. Drugi se nekoliko dana docnije oglasio na gotovo identičan način, uz pojašnjenje da je reč o pitanju „na kojem se prelama sudbina srpskog naroda“, te da stoga „svi imamo obavezu da iznesemo svoj stav“, jer „dijalog i razgovor, a ne rat, jeste put kojim treba da se ide kako bi se prevazišli viševekovni nesporazumi dva naroda“.
Ostavimo ovom prilikom po strani inače istraživački veoma zanimljivu činjenicu da rečene poruke stižu sa nacionalne adrese kojoj u sasvim skoroj prošlosti proratni sentimenti i stavovi, a po gdekad i praktično delovanje, nisu bili nimalo strani, naprotiv, i osvrnimo se na jednu veoma ozbiljnu političku implikaciju izrečenog.
Najpre, jedno kratko podsećanje. „Zlatno“ pravilo u teoriji o političkom pregovaranju, posebno onom između dugo i duboko sukobljenih strana, kaže da se u javnom ili tajnom nastupu jedne od njih prema onoj drugoj nikada ne sme izričito i nedvosmisleno isključiti ni posezanje za onim ultimativnim, ratnim sredstvima za, privremeno ili trajno, razrešenje spora. To se, dakle, ne čini ni onda kada je dotična strana sasvim sigurna da u konkretnom slučaju rečenim, oružanim sredstvima njegovog mogućeg tretiranja ni u bliskoj ni u daljoj budućnosti pribeći neće. Postupi li drugačije ona zasigurno degradira svoju, a ojačava pregovaračku poziciju suparničke strane kojoj u takvim okolnostima više ništa krupno ne stoji na putu da u tekućem dijalogu maksimalizuje svoje zahteve i spokojno očekuje njihovo ispunjenje. Time se istovremeno šalju ohrabrujući politički signali i drugim potencijalnim pretendentima na političku dragocenost koja je predmet konkretnog spora, a koji s naglašenom pažnjom prate tok i ishod takvih pregovora, i s obzirom na njih artikulišu svoju političku platformu.
Rat, odnosno latentna ili manifestna pretnja njime mora, dakle, biti sve vreme prisutna kao snažan pregovarački „adut“ koji će drastično podići cenu sopstvenim predlozima, odnosno eventualnom odbijanju suprotne strane da ih ozbiljno razmotri i u konačnici pregovora bar jednim delom prihvati. Jer, čak i u tom slučaju se može ozbiljno računati na prihvatanje samo dela onoga što se predložilo, ili zahtevalo, ali će taj deo jamačno biti mnogo veći nego što bi bio da se u pregovore ušlo sa unapred „položenim oružjem“ i, što je još važnije, sa obznanom da je „položeno“. Na tom, „gvozdenom zakonu“ diplomatije, ništa, nažalost, ili na sreću, ne može da promeni domaćoj javnost upućeni melodramski „argument“ jednog od citiranih akademika o „našoj deci“ koje „nemamo dovoljno da bismo ih slali u još jedan rat“. Ali, zasigurno može snažno da obraduje one koji sede s druge strane pregovaračkog stola, o čemu svedoče reakcije na izrečeno koje su promptno pristigle iz redova kosmetskih Albanaca.
No, i nezavisno od toga koje političko sredstvo bi bilo poželjno, a koje moguće upotrebiti u drešenju kosmetskog „Gordijevog čvora“ i da li je uputno razglašavati to urbi et orbi, bizarna je činjenica da je to drešenje stavljeno na političku agendu u globalno-političkim okolnostima u kojima se iz dana u dan sve jasnije redefinišu pozicije sigurnih srpskih saveznika među velikim silama – od donedavnih „autsajdera“, malih i malo značajnih međunarodno-političkih „igrača“, do današnjih krupnih i nezaobilaznih faktora svetske politike bez kojih ni u skoroj budućnosti neće moći biti perfektuiran nijedan, ni manje ozbiljan i složen politički spor nego što je srpsko-albanski.
Utoliko, vreme u ovom trenutku, sasvim suprotno istim povodom izrečenome sa jedne od onih drugopomenutih, srpskih političkih adresa, radi za nas i našu kosovsko-metohijsku političku stvar. Drugim rečima, sve što se u ovom trenutku nudi za pregovaračkim stolom u vezi sa njom, a nudi se veoma malo, moći će se dobiti i u nekom trenutku u budućnosti, i uz to, zasigurno, i mnogo šta pride. Stoga, aktuelno samoinicijativno i dragovoljno forsiranje „definitivnog razrešenja kosmetskog slučaja“ kao, kako je ovih dana rečeno sa još jedne visoke državne adrese, „dosadnog kamička u srpskoj nacionalnoj cipeli“ (?!), može biti valjano protumačeno samo u jednom ključu – kao svesno i ciljno delanje u korist suparničkih, i ko zna čijih sve još, a podrivanje sopstvenih državnih i nacionalnih interesa. I, tu neveselu činjenicu neće zasigurno moći da dovede u pitanje ni posezanje za, opet, razume se, „našom decom“, kojoj se „nipošto ne sme ostaviti u nasleđe jedan u tolikoj meri težak, a nerešen nacionalni i državni problem“, kako je ovih dana upozoreno sa još jednog visokog političkog mesta u državi.
Ergo, umesto nepotrebne hitnje u ovoj stvari, istrčavanja u javni prostor sa ponudama državno i nacionalno štetnih njenih „zatvaranja“, pucanja u sopstvenu pregovaračku „nogu“, politička razboritost bi u ovom trenutku nalagala zamrzavanje spora, ali ne da bi se, kako je cinično primećeno u još jednoj zvaničnoj reakcija na rečenu inicijativu, „isti sam od sebe razrešio“. Već da bi ga, kao i sve njemu slične, rešavale uglavnom velike sile, ali onda kada na najistaknutijim pozicijama među njima budu one koje su nam kroz istoriju uvek bile saveznice, pa je osnovano očekivati da će to biti i ovoga puta. A za jedan takav, nadati se je pravedan, ili bar unekoliko pravedniji odgovor na bolno kosmetsko pitanje od onog koji se u ovom času nudi za briselskim stolom, morali bi biti zainteresovani i svi istinski pacifistički nastrojeni akteri društvenog života u Srbiji i van nje, bilo da potiču iz akademskih, političkih, ili nekih trećih „krugova“. Jer, kako su teoretičari i praktičari mira odavno utvrdili, samo pravedan, i nikav drugačiji mir, je stabilan i trajan mir.
A do tačke u vremenu u kojoj će i jedna takva završnica duge srpsko-albanske političke sage biti mogućna dovešće samo strpljenje, istrajnost, i mnogo državničke dalekovidosti i mudrosti na srpskoj strani. Pa makar Nobelova nagrada za mir u međuvremenu i više puta otišla u neke druge, jednako (ne)zaslužne ruke.
Mirjana Radojičić, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu
www.nspm.rs
