Kaže mi komšinica „verovatno ću ispisati dete iz Saobraćajne škole u Zemunu, šta Vi komšija mislite“. Ja onako zatečen pitam zašto, pa još dodam to je perspektivno zanimanje… “Ma džaba vam zanimanje, izgubiću dete, škola je puna droge“, nastavlja ona.
U dahu mi je ispričala – bila je na roditeljskom, došli razredni starešina, psiholog i zamenik direktora da im skrenu pažnju od opasnosti koja preti njihovoj deci. Pokazali su im i fotografije tri punkta gde se narkotici diluju učenicima… Roditelji u šoku.
Kada su se malo sabrali pitali su zamenika i razrednog a zašto o tome ne obaveste policiju, valjda je to posao za njih. Odgovor je bio neočekivan: „obaveštavali smo, ali ne vredi, izgleda da su povezani“.
Koji dan kasnije stigla nam je iz Majdanpeka poražavajuća vest: uhapšeni su bivši načelnik policije, njegov sin kriminalistički inspektor i profesora tamošnje tehničke škole. Dilovali su drogu đacima.
I ništa, niko se zbog toga nije zacrveneo, niko se nije naročito potresao. Nije nam se obratio nijedan ministar, ni prosvete ni poliiciije, ni ona ministarka što brine o deci i porodici. Šta je to važnije u njihovom poslu nego da odagnaju dilere od školskih kapija. Dileri u uniformi i sa dnevnikom u ruci su njihova bruka.
Ni nacionalni servis nije osetio potrebu da organizuje raspravu o ovoj temi. Ništa! U nekim prošlim vremenima, kada se na ovim prostorima znalo za red čtava država bi se digla na noge – ej policajac i nastavnik dileri narkotiika. Prosto je neverovatno koliko smo oguglali na ovakve stvari. Navikli se.
Pogubna je ta naša moć privikavanja na loše, na gore, na zlo. To naše ćutaje, okretanje glave, gledanje “svog posla”. Boli ta proračunata pasivnost, to usađeno “nemoj ti”, “pazi šta radiš” , ta nespremnost da udruženi odagnamo nesreću. A ološ prolazi i radi svoj pogani posao. Njih se posledce i žrtve ne tiču.
Kao da nije dovoljna opomena to što su prošle godine za kratko vreme tri srednjoškolke zbog droge izgubile život. Kao da niko ne čuje reči lekara čji su pacijenti između 14 i 17 godina. Jer sintetičke droge su postale dostupne svima.
Ima i drugačijih primera, recimo ljudi iz Udruženja Sveti Sava iz Lazarevca su stali za vrat mnogim dlerima droge u tom mestu. Dostavljaju njihova imena policiji, animirali su i njihove familije, objavljuje simke dilovanja, postere sa njihovim likovma i slično. I to daje neke rezultate. Što se i roditelji iz Saobraćajne ( i drugih ugroženih škola) ne bi organizovali na sličan način. Deca se moraju štititi i kad sistem ne funkcioniše. Nije mudro sedeti i misliti to se samo događa drugima, kad bolest ili smrt zakucaju tadaje već kasno.
Evo i mog skromnog doprinosa – pozivam načelnika beogradske policije i ministra unutrašnjih poslova da uklone dilere droge iz Saobraćajne škole u Zemunu.
