Svaka revolucija traje i svaka jede svoju decu, ali, evo, ova naša, SFRJ-ovska, već sedam i po decenija ostavlja tragove na našim dušama, i povremeno dosipa so na, još uvek, otvorene rane na srcima svih onih koji bi da žive normalno.
Na srcima svih onih koji bi da žive svoj život, ali i da svojoj deci pomognu da obezbede neku bolju, lepšu i izvesniju budućnost. Ipak, bar je potpisnik ovih redova sve uvereniji da je to, sa ovim ljudima, koji se, manje više, vrte u krugu sve ove godine, oslabljeni samo prirodnom selekcijom, praktično nemoguće.
Kako drugačije objasniti da se pred izbore svima nama probijaju bubne opne, vid nam se remeti, a um muti sa parolom „Za našu decu“, da bi odmah nakon izbora, ili „izbora“, svima bilo jasno da postoje „naša“ i „njihova“ deca.
Koliko god za nastalu situaciju bili krivi „oni“, a zna se ko su to „oni“, ma koliko se mi, ajde, da kažem, iz srednje generacije polako predavali i shvatali da smo izgubili bitku, toliko, ipak, moramo kritikovati i našu decu, jer su svojom inertnošću i nezainteresovanošću doprineli da budu lako predvidivi, površno ili nikako informisani i da svoj koeficijent inteligencije svode na poneki klik, čime postaju laka lovina za preciznog strelca, sa kakvim se mi decenijama borimo.
Kako drugačije objasniti da se, u nedavnoj medijskoj raspravi izmedju Kusturice i Gorana Markovića, a sve oko podizanja (čuj, podizanja) spomenika srpskom državniku, većina mladjeg sveta, na društvenim mrežama svrsta na stranu čoveka iz Sarajeva, Višegrada, Mećavnika… a, koji im je poznat samo po letenju u filmovima, blatu i pleh muzici.
Za Gorana Markovića, misle, valjda, da je neko iz Koštunića. „Saborni centar“, šta je to? „Flojd“? Poznato… Svi na „Specijalno vaspitanje“. O učenju stranih jezika ni govora. Eventualno znaju da pročitaju „WC“, iako su, bar osam godina učili engleski. Poznavanje, a kamoli razgovori o nekim istorijskim dogadjajima, ne dolazi u obzir, dok je vrhunac naučnih dostignuća kad im na svojim kanalima dragačevsko dedinjski Di-Džej pokaže kako se leti (a, nije „haj“).
Veliki ruski traktori, ogromni kardani, šipke, gume… to su njihove teme. Čak ni fudbal, ni devojke. E, sad šta je starije, kokoška ili jaje? Ta, i takva deca će da rade na Preobraženje, Gospojinu, Vidovdan, Petrovdan… sve uz izgovor „Ma, šta ima veze, brzo ću ja to“. Oni će, pre, da slave petak, nego nedelju, oni će, zarad dobrog „selfija“, da odu do Ostroga, slikaju se ispred, a ne udju u manastir, oni će se uvek fotografisati sa spojena tri prsta, ne znajući šta to znači, prekrstiće se i kada prolaze pored crkve, staće na ulici kada čuju da zvone zvona…
Samo na službu u crkvu ići neće. Da li su komunisti krivi za to? Nego šta su. Da li su četnici krivi za to? Naravno. Vlast, koja je, praktično, već skoro osam decenija ista, i koja, i na ovaj način itekako kontroliše omladinu i njeno, moguće, subverzivno ponašanje? Oh, itekako. Nevinih nema.
Nekoliko godina, u Pranjanima je postojalo udruženje „troje i više dece“, a roditelji i naslednici su se okupljali na Gospojinu, da skrenu pažnju na sve prisutniju „Belu kugu“. Taj dogadjaj je iščileo, vlast se okrenula nekim drugim, čini se, isplativijim dešavanjima, a deca su ostala na predizbornom bilbordu. E, ali, nemoj posle da kukate na Amerikance, kad nam sad, u septembru dodju u Pranjane, pa nam pokažu kako treba sa decom…
Goran Trifunović
Izvor: GM Info
