Ni najdosledniji branitelji demokratije i njenog načina funkcionisanja ne dovode u pitanje opštu ocenu da je ona kao politički sistem u dubokoj krizi i previranju. Dokaza za ovakvu ocenu ima sve više a njeno slabljenje i razaranje je sve očitije i ogleda se u već hroničnoj pasivizaciji građana, gubljenje vere u delotvornost demokratskih institucija i izbornim procesima koji sve manje izražavaju stvarnu volju naroda i pretvaraju se u političke cirkuse i specifične rijaliti programe, a uloga marketinga i novca ima odlučujuću ulogu u izbornim kampanjama koje su sve ispraznije i trivijalnije.
Pored stalnog rasta antisistemskih pokreta koji ugrožavaju uspostavljene višedecenijske monopole vladajućih partija prisutan je i fenomen režima koji dobijaju vlast na demokratskim izborima, a način njihove vladavine teško da se može označiti kao oličenje demokratije i vladavine prava. Radi se o auotokolonijalnim, kompradorskim i klijentelističkim režimima koji samo fingiraju demokratske izbore, a u stvari predstavljaju njihovu otvorenu negaciju. Kao da se ostvaruje ona stara politička krilatica Nikole Pašića da onaj ko organizuje izbore, taj ih i dobija. U verodostojnost ovog i dalje važećeg specifičnog političkog aksioma imali smo priliku da se neposredno uverimo i na našim izborima, ali protekli izbori za parlament Crne Gore su klasičan primer političkog procesa u kome se održava pseudo-demokratska forma, a njena stvarna suština je očiti primer negacije osnovnih demokratskih, liberalnih i evropskih vrednosti i načela.
No, i pored evidentnih dokaza da se radilo o izborima na kojima je vladajuća crnogorska struktura zloupotrebljavala na svaki način svoj položaj i uticaj nastojeći da po svaku cenu obezbedi svoj opstanak na vlasti, nisu izostale čestitke Milu Đukanoviću na izbornoj pobedi prozapadne i pronatovske crnogorske oligarhije – i to upravo od strane onih zemalja koje Srbiji neprestano uspostavljaju nove uslove u procesu evropskih integracija. To su zahtevi za stvaranje demokratskog društva u kome će postojati podela vlasti, nezavisno sudstvo, sloboda medija , zaštita ljudskih i manjinskih prava i pridržavanje temeljnih principa demokratske procedure u donošenju odluka i vršenju vlasti. A sve je to poništeno na ovim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, ali to nije imalo većeg uticaja na dalju primenu duplih standarda i hipokriziju koje dodatno potkopavaju i razaraju toliko potrebnu veru u snagu demokratije i njene vrednosti i principe.
Dojče Vele je u svom tekstu „Čudo već viđeno“ dao najupečatljiviju sliku o izborima u Crnoj Gori. “Postoji zemlja u kojoj jedan političar gazduje skori tri decenije. Zemlja u kojoj je na parlamentarnim izborima nemoguće postalo stvarnost. Zemlja u kojoj sa živima glasaju i mrtvi, sa prisutnima odsutni. Tako i ovaj put. Mrtvi su ispunjavali svoju građansku dužnost birajući uglavnom – Gazdu. Male gazde u biračkim odborima su za račun Velikog Gazde pozivali njegove nedisciplinovane fanove telefonom da glasaju kako su obećali. Glasno da svi čuju. Ili su imali pomoćnike u džipovima kod birališta koji su beležili ko je tu, a ko nije došao. Taj spisak bi mogao posle da se uporedi sa spiskom zaposlenih po raznim državnim ustanovama, preduzećima i službama. Policijski aparat nije ništa prepustio slučaju. Na dan izbora Gazda je izgledao kao domaća verzija Franca Ferdinanda koji pravovremeno hapsi Gavrila Principa i sve mladobosance. Gazdin šef elektronskih komunikacija je na izborni dan isključio Viber, Vocap, pridavivši internet.
Dakle, postoji jedna zemlja sa oko 530.000 ljudi sa pravom glasa i 630.000 stanovnika Gerenokratska zemlja čudesa. Gazdino spoljnopolitičko obrazloženje je poznato – odlučno kretanje u zagrljaj NATO i EU. Unutarpolitičko obećanje Gazda naziva“prosperitet“, a narod mora to da prevede kao“ još jedan mandat za ortačko-burazerski sistem i bogaćenje Gazdinog klana, partijskih sledbenika i prijatelja“.
Međutim, ovakva politička dijagnoza ne dolazi ovoga puta iz Beograda ne može nikako da odgovara prilježnom saradniku Centra za javnu politiku Nikoli Samardžiću koji se u dve svoje kolumne svojski upro da nam ukaže na istorijsku epohalnost politike Mila Đukanovića i na pogubnost rusofilske politike Beograda koja se očigledno i ne usuđuje da postavi pitanje stvarnog položaja srpskog naroda u Crnoj Gori da ne bi poremetila uspostavljenu premijersku personalnu idilu i destabilizovala „izuzetne“ dobrosusedske odnose.
Zaista je neophodno navesti neke od najbizarnijih stavova Nikole Samardžića. “Razvoj Crne Gore iz poslednje dve decenije upravo je ishod Đukanovićeve odlučnosti da napusti paradigmu, ne samo slugeranjstva Beogradu i Moskvi, nego i onih političkih ideja koje je, u paketu sa organizovanim kriminalom i plemenskom korupcijom, Srbija od 1944. godine uvozila čisteći Crnu Goru od intelektualno-ideloških i socijalnih viškova, a da je pri tom niko ništa nije pitao. Većinu srpskih medija koje je preuzela ruska agentura ili se njima rukovodi latentnom bolesnom sovjetofilijom ponukalo je i kako da naruše dobre odnose Beograda i Podgorice koje su 2012. uspostavili Vučić i Đukanović, nakon onih koje su usmeravali Milošević, Koštunica, Tadić, rukovodeći se institucijama kvislinške bande terazijskih staljinista čije je vreme naizgled ponovo nastupilo. Pokušaj nasilne promene vlasti u Crnoj Gori odjeknuo je pokušajem državnog udara u Srbiji. Svaki sličan incident iz novije prošlosti koji je Srbija propustila da zatvori, udvaranjem najcrnjim udbaško-kriminalnim krugovima ili iz najprizemnijeg kukavičluka, ponavljao se s novim ličnostima i mehanizmima ali istovetnim porukama.“
Ipak, najdirljivije je njegovo sećanje na razgovore koje je vodio sa „velikim demokratom i evropejcem“ generalom Kapičićem, koji, po rečima Nikole Samardžića, svoja opredeljenja nakon 1948. godine, nažalost, nije realizovao dovoljno iscrpno na suzbijanju ruskog uticaja (Goli Otok je očigledno prerano zatvoren i nije ostvario očekivanja ovog saradnika Instituta za javnu politiku).
„General je pri tom bio lucidniji i odgovorniji od celog beogradskog kruga koji antimiloševićevskom histerijom i nesposobnošću da ponudi bilo kakvu racionalnu alternativu i Vučića i Srbiju gura u zagrljaj Moskvi i Putinu, tamo gde i oni verovatno pripadaju“.
Za ovog gorljivog kolumnistu “Danasa“ i predanog sledbenika „demokratskog“ poretka Mila Đukanovića verovatno kao izraz antivučićevske histerije biće kvalifikovano i pismo koje su premijeru Srbije uputili predstavnici političkog i kulturnog pokreta Srba u Crnoj Gori, aktuelizujući na pravi način pitanje neviđene medijske i političke satanizacije i progona kojem su izloženi Srbi, i to ne samo od strane antisrpskog režima u Podgorici, nego i od strane pojedinih medija i drugih centara moći iz Srbije. Upravo su kolumne Nikole Samardžića ogledni primer za ovakve tvrdnje.
Zvanična politika Srbije neprestano se poziva na „izuzetno dobre“ međudržavne odnose Srbije i Crne Gore i svodi ih na prijateljsku relaciju razumevanja i međusobnog podržavanja Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića. Očito je da način višedecenijske „demokratske“ vladavine Mila Đukanovića pravi „uzor“ za premijera Srbije i da on teži uspostavljanju slično dugovečnog režima lične vladavine. Ali upravo ovo pismo srpskih političkih faktora u Crnoj Gori dovodi u pitanje ovako uspostavljeni odnos Srbije prema ukupnom položaju Srba pod Đukanovićevim režimom,budući da se u njemu nalaze ocene i zahtevi koji se ne mogu više prenebragavati i prećutkivati.
Marinko Vučinić
www.nspm.rs
