Pravda za SNS i PUPS

0
574

Fotografije-citalaca-Predrag-Trokicic-13-580x580Bilo bi neke „višnje“ pravde ukoliko bi koalicija SNS-PUPS pobedila na predstojećim izborima i formirala novu vladu. I ako njima pripadne „čast i obaveza“ da Srbiju vade iz ove bule, da ne upotrebim neku adekvatniju, ali i nepristojniju reč. Ove dve partije su, naime, svaka na svoj način, odigrale važnu ulogu u razdobljima koja će u istoriji ostati zabeležena kao godine sunovrata Srbije.

Reč je najpre, o poslednjoj deceniji 20. veka u kojoj je Srpska radikalna stranka, iz koje SNS – i personalno, ali, što je važnije, ideološki – vuče korene imala vrlo veliki značaj i bila suštinska podrška Miloševiću i kada je bila u opoziciji.

I drugo, radi se o poslednjih 7-8 godina u kojima je Partija ujedinjenih penzionera Srbije svojim zahtevima, odnosno cenom koju je ispostavila za ulazak u vlast, koju je Boris Tadić – čini se nesvestan dalekosežnosti njenih posledica što se zaista pokazalo kao njegova „Pirova pobeda“ nad (uznapredovalim) radikalima – prihvatio. Ta cena, ali još više, zapravo, sam ideološki pakt koji je napravljen i koji je (za)vladao narednih šest godina, sve do izbora 2014. bilo je ono što je umnogome opredelilo buduće ekonomske tokove i gurnulo Srbiju u višegodišnju stagnaciju, tačnije nazadovanje.

Istina je, možda treba ponoviti, da nijedna od ovih partija u pomenutim razdobljima nije držala rukovodeću poziciju, ali su predstavljale snažnu, odlučujuću štaviše, političku, ideološku i glasačku podršku pogubnim političkim orijentacijama glavnih, nazovimo ih tako, izvršilaca radova.

Ima za to puno dokaza, ali se za ovu priliku mogu izdvojiti podaci o kretanju bruto domaćeg proizvoda u poslednjih četvrt stoleća koji to dovoljno ubedljivo ilustruju. Početkom devedesetih godina (1990) Srbija je ostvarila BDP od 44 milijardi evra da bi on na početku prve decenije 21. veka (2001) pao za gotovo dve trećine – na svega 13 milijardi evra. Nakon toga dolazi do ubrzanog rasta i 2008. godine BDP Srbije dostiže vrednost od 33 milijarde evra. Od tada počinje stagnacija pa je tako do dana današnjeg, tj. do prošle godine BDP Srbije ostao praktično isti – već navedene 33 milijarde evra.

Da Vas podsetimo:  Država nespremna, apoteke bez maski

Kao što je poznato, 2008. je godina početka Svetske ekonomske krize. Dakle, može se reći da je famozna SEKA presekla uspon Srbije. Ipak, ključno je za naredne godine zapravo bilo to što je Srbija odabrala pogrešan odgovor na izazove koje je kriza donela. Jedan od tih dugoročno pogubnih odgovora bilo je povećavanje penzija. Penzije su, prirodno, rasle nakon pada „crveno-crne kolacije“ i od 75 evra 2001. dostigle su 170 evra 2007. godine. Ali, onda su, nakon ulaska PUPS-a u vladu, u samo jednoj godini skočile za gotovo 30 odsto, tj. na 216 evra. To je, zajedno sa rastom plata u državi dugoročno „zaklalo“ srpske javne finansije, koje su i dan danas, kao talac nereformisanog javnog sektora, rak rana srpske ekonomije.

Kad smo već kod države, ilustrativni su i podaci o kretanju javnog duga. Prve dve vlade smanjivale su javni dug tako da je on sa 14,2 milijarde evra 2001. pao na 8,8 milijardi 2008. godine. Zatim javni dug počinje da ubrzano raste. Vlada Mirka Cvetkovića zaduživala se tempom od 1,85 milijardi evra godišnje i dug je porastao na 15,4 milijardi evra na kraju njenog mandata 2012. godine. Dačićeva ili, kako neki vole da kažu prva Vučićeva, vlada se zaduživala tempom od 2,6 milijardi evra godišnje (za dve godine dug je porastao sa 15,4 na 20,6 milijardi evra). Vučićeva vlada je malo usporila, zaduživala se tempom od 2,3 milijarde godišnje (dug je 31.12.2015. iznosio 25,2 milijarde evra) mada ima šanse da popravi rezultat, jer njen mandat još nije formalno okončan.

Dakle, kad Vuč(ev)ić i njegovi danas govore kako se „Vlada suočava sa nasleđem iz prošlih decenija“ i da je „desetine hiljada ljudi ostajalo bez posla“, ali da su oni „žrtve pljačkaške privatizacije i politike koja je sprovođena do 2012. godine“, onda treba da imaju u vidu da se najveće materijalno i moralno razaranje Srbije odvijalo baš u vreme kada su Srbijom, direktno ili indirektno, manje ili više, upravljali oni i njihovi najnoviji politički saveznici.

Da Vas podsetimo:  Ova firma u Srbiji ne otpušta zaposlene već im ISPLAĆUJE NOVČANU POMOĆ

Ne govorim ovo, međutim da bih i jednima i drugima „nabijao na nos“ njihovu mračnu prošlost. Ja hoću da verujem, za razliku od mnogih, da ljudi, što znači i Vučić i Krkobabić, mogu i radikalno da se promene. Bivalo je toga u istoriji, pa i našoj, i ne tako davnoj, da ne navodim primere.

Mene, međutim, brine sadašnjost. Mogu da razumem kad Jorgovanka Tabaković kaže „da MMF ne brine zbog izbora u Srbiji“. A i zašto bi? Neće on živeti posle izbora u ovoj zemlji. Samo će, eventualno, da se javi pismom iz Amerike. „A u pismu piše – ne volim te više“.

Hoću da kažem – ne za koga radi Vlada Srbije – nego zbog koga radi to što zapravo ne radi a obećava da će da radi. Da bi bilo bolje građanima Srbije ili MMF-u? Pitanje deluje kao retoričko a u stvari je suštinsko. Jer, ova vlada je na vlast došla obećavajući korenite promene, a posle dve godine od tih korenitih promena nema gotovo ništa. Ili, da budem precizniji, ima mnogo manje nego što bi trebalo, odnosno nego što je zapisano u dokumentima, tj. i u Sporazumu sa tim „našim partnerom“, kako reče guvernerka NBS, MMF-om.

Radi se o četiri velike reforme, da tako „kolokvijalno“ nazovem podelu koju je napravio Fiskalni savet. Najpre, reforma javnog sektora (ne samo državne uprave, nego i zdravstva, školstva, socijale); reforma javnih preduzeća; reforma poreske uprave i, na kraju, okončanje procesa privatizacije. Najviše je, zapravo, urađeno u poslednjoj oblasti – mada se tu država često ponašala poput slona u staklarskoj radnji, jer nije pokazala ni volje ni znanja da neke dobre firme spasi, nego ih je sve đuture gurnula u stečaj – ali tek ćemo videti kako će se to završiti kad 31. maja istekne rok za rešavanje sudbine još 11 preostalih velikih preduzeća.

Da Vas podsetimo:  I ove godine negativni prirodni priraštaj u Srbiji: Za 40.000 veći broj umrlih od rođenih

Racionalizacija države (u onom širem smislu) nije ni do sad išla, a sad je zbog izbora načisto zaustavljena. Isto važi i za javna preduzeća gde je došlo samo do organizacionih promena: Železnice su podeljene na tri dela, EPS je centralizovan, a „Srbijagas“, tempirana bomba srpske ekonomije, nije ni taknut. „Glavni problemi javnih preduzeća – višak zaposlenih, cene ispod tržišnih, niska naplativopst, tehnički gubici, neracionalna mreža pruga i drugo – ni izbliza nisu rešeni“, konstatuje FS. Na kraju, rok za reformu Poreske uprave istekao je još sredinom prošle godine, a ni tu praktično ništa nije urađeno. Sve se završilo na onim spektakularnim upadima policije u punoj ratnoj opremi na beogradske splavove, kojih – Uprave, ne splavova – doduše više nema, pa je to možda neki napredak.

Bilo bi, kao što rekoh, neke „fatve“ u tome da čišćenje tih „Augijevih štala“ pripadne novopečenom udarnom tandemu srpske politike Vučić – Krkobabić. Mada, čini mi se, ne bi bilo manje zasluženo ni ako bi to zadovoljstvo, nekim čudom, zapalo dvojcu Dačić – Tadić. Ili Pajtić?

Mijat-Lakicevic-96x96

Mijat Lakićević

Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime