Ekumenska ljubav
Kod pravoslavnih se shvatanje Crkve i pripadnosti Crkvi razlikuje od katolika, raznih protestanata i ostalih inoslavnih. Danas, u svesti pravoslavnih ta razlika sve više bledi, jer naši bogoslovi, episkopi i sveštenstvo retko govore o njoj. Umesto toga, mediji sve više izveštavaju o raznim konferencijama, predavanjima, međureligijskim susretima i skupovima, na kojima se govori kako „treba da tražimo tačke koje nas spajaju, a ne tačke koje nas razdvajaju“, kako „imamo zajedničke probleme, zajedničke izazove, kako ima mnogo više stvari koje nas povezuju nego razdvajaju“, i tome slično. Ovi susreti, sastanci i ceremonije koje ih prate, šalju narodu poruku kako će „međusobno upoznavanje, saradnja, multikulturni i multikonfesionalni zajednički život zaceliti rane koje nas razdvajaju, koje smo kroz istoriju nanosili jedni drugima“.
Dakle, njihov stav je jasan: nećemo kroz smirenost i pokajanje doći do jedinstva u Istini i pravdi; nego ćemo kroz upoznavanje, druženje i saradnju doći do nekakvog „jedinstva“. U tu svrhu, pristalice „jedinstva“ upućuju savete pravoslavnima „da se ne zatvaraju u sebe“, i da je „bolje da budu deo rešenja nego deo problema“ (po pravilu se ne precizira: čijeg rešenja i kojeg problema?).
Pod uticajem takvih i sličnih ideja su i oni pravoslavni kojima je stalo do toga da idu u korak sa svetom. Imitirajući katolike i protestante i sarađujući sa njima u modernizmu i ekumenizmu, neki naivno misle da su ideje koje nam se nameću sa zapada ustvari samo „prijateljski pružena ruka“, i da će nam prihvatanje tih ideja vremenom doneti i zapadni ekonomski standard, politički i društveni sistem. Prirodno je da zbog toga žele da se izmešaju i spoje sa inoslavnima, priželjkujući vidljivo, administrativno i jurisdikcijsko jedinstvo sa drugim i drugačijim verama koje oni „velikodušno“ nazivaju „ostalim hrišćanima“. A tu svoju ambicioznu želju i velikodušnost, na uštrb svoje sopstvene Vere i Crkve, predstavljaju kao – hrišćansku, ekumensku ljubav.
Valjda je u takvom ekumenskom duhu i saradničkom raspoloženju i Kritski sabor doneo svoja saopštenja o „crkvama“, o navodnim „ostalim hrišćanima“, mučeći se da objasni kako navodno Pravoslavna crkva prihvata „istorijsko ime drugih inoslavnih hrišćanskih crkava i veroispovesti koje nisu u zajednici sa njom.“ Ovo protivrečno saopštenje je doneto uprkos mnogim neslaganjima, upozorenjima i odlukama koje su donete pre Kritskog sabora, kao što je na primer, i jednoglasna odluka jerarhije Grčke crkve da heterodoksne zajednice u saborskim tekstovima ne mogu da se nazivaju „crkvama“. Odluku jerarhije Grčke crkve Kritski sabor je na najjednostavniji način izignorisao, kao i sve drugo što nije bilo u skladu sa ranije zacrtanim odlukama.
Sa druge strane, katolici i tzv. „ostali hrišćani“, nemaju problema sa nazivom „crkve“. U duhu globalnog zajedništva papa je pozdravio Kritski sabor, poslavši patrijarhu Vartolomeju delegaciju sa specijalnom porukom koja je pročitana na kraju Liturgije u Fanaru. Prema sopstvenim rečima, papa je „potvrdio generalnu želju za obnovom jedinstva hrišćana“, naglasivši ulogu ekumenskog dijaloga, koji „pomaže pravoslavnima i katolicima da procene talente jedni drugih i da sarađuju u propovedi Jevanđelja, da promovišu mir, ljudsko dostojanstvo, porodične vrednosti i brigu za zajednički dom.“ (Ovde nije precizirano na koje „Jevanđelje“ se misli: na „Jevanđelje“ po papi ili na poznato nam Jevanđelje po Hristu?)
Pitanje prave Crkve
Koja je razlika u shvatanju Crkve i pripadnosti Crkvi između nas i rimokatolika? Kod ostalih nazovi–hrišćana nema jasnog i doslednog učenja o tome, pa ćemo se zadržati na ovoj razlici, nadajući se da će na osnovu nje i ostale razlike biti jasnije.
Pripadnost crkvi se kod rimokatolika shvata pre svega kao pojam nadležnosti – jurisdikcije: duhovne, crkveno pravne i administrativne, kroz priznavanje pape „Petrovog naslednika“ i „Hristovog namesnika“ kao poglavara, vrhovnog sudije i prvosveštenika. Za jedinstvo sa tom „crkvom“ dovoljno je da neka zajednica priznaje papu kao vrhovni autoritet, pa da bude organski deo rimokatolicizma nad kojim Episkop Rima ima potpunu vlast i jurisdikciju.
Za razliku od njih, Pravoslavna Crkva ispoveda jedinstvo vere, a ne jedinstvo administrativne jurisdikcije. Jer, po Jevanđelju Hristovom Crkva je pravilno i spasonosno ispovedanje vere u Boga. Pitanje prave vere je istovremeno i pitanje prave Crkve; ustvari, to i jeste pitanje prave vere, a nije pitanje „prave jurisdikcije“. Tako je još sveti Maksim Ispovednik, kada su ga pitali kojoj jurisdikciji pripada, posvedočio ono što Crkva ispoveda od početka, objasnivši da je: „Bog i Gospod svih rekao da je Katoličanska Crkva pravilno i spasonosno ispovedanje vere u NJega!“
Episkop Atanasije (Jevtić) je to sažeo na sledeći način: „Rimokatolička merila i kriterijumi za Crkvu i crkvenost nisu isto što i pravoslavna. Jer kod njih je ‘vrhovno merilo’ Rimski papa i potčinjenje njemu, zajedništvo s njime; a kod nas je to Duh Sveti u Crkvi Hristovoj. Zato je pitanje prave vere istovremeno i pitanje prave Crkve. Ali VERE kao Bogootkrivene Istine, Puta i Života. (Jn. 14, 6.)
Kada su zatočenom Sv. Maksimu došli izaslanici cara i patrijarha da ga ubeđuju da i on pristane na kompromis oko jeresi monotelitstva oni su tada pitali Maksima: ‘Kojoj ti Crkvi pripadaš: Carigradskoj, Rimskoj, Antiohijskoj, Aleksandrijskoj, Jerusalimskoj? Jer su sve te Crkve, sa eparhijama koje su pod njima, sjedinile se; pa ako dakle, i ti pripadaš Katoličanskoj Crkvi, sjedini se i ti!’ Na to je Sveti Ispovednik karakteristično odgovorio (i to ponovio u pismu svome učeniku Anastasiju): ‘Bog i Gospod svih je rekao (‘απεφήνατο =iskazao, odredio) da je Katoličanska Crkva pravilno (τήν ‘ορθήν = pravoslavno) i spasonosno ispovedanje vere u Njega’, i za to je nazvao blaženim Petra (apostola), koji Ga je dobro ispovedio… i rekao je da će na tome (što je ispovedio) izgraditi takvu (pravoverujuću) Crkvu.“ (Mt.16, 16-18.)
Katolicima, koji su odavno i mnogo puta čuli ovakav odgovor navodno, do danas ipak nije jasno kako pravoslavni mogu da imaju „jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“ i da su njeni članovi, a da ne priznaju jednog papu, i da se ne potčinjavaju „Petrovom nasledniku“. Kakvo je to jedinstvo bez jednog vođe i poglavara!? Katolici postavljaju ovakva i slična pitanja, za koja je teško verovati da ne znaju odgovor i da su toliko neobavešteni. Pre je moguće da oni uopšte ne žele da znaju niti čuju da da pravoslavni imaju ne samo Jednog, nego i Jedinog Vođu i Poglavara Gospoda našeg Isusa Hrista, Velikog Arhijereja, koji se tako i slika na tronu u svakom pravoslavnom hramu. Jer On je Sam rekao: „Evo, ja sam sa Vama u sve dane do svršetka sveta!“ (Mt. 28, 20.)
Ovakav odgovor predstavlja dvostruki problem za katolike, jer: Glava Crkve jeste Hristos a ne papa, i jedinstvo Crkve i njenih članova – hrišćana može biti samo u Hristu a ne u nekom episkopu, vođi, poglavaru, bilo rimskom ili carigradskom, ili u bilo kom drugom čoveku ili ustanovi po čovečanskom uređenju.
Zakonodavna i izvršna vlast
Od samog početka apostolima i hrišćanima je bilo jasno da je Crkva Telo Hristovo a da su ljudi njegovi članovi: „Vi ste telo Hristovo i udi (članovi) među sobom.“ (1. Kor. 12, 27.) Telo Hristovo uključuje i apostole, kasnije episkope, sveštenike, i do danas sve verne i sve crkvene činove, od patrijarha do crkvenjaka, jer su svi crkveni činovi potčinjeni Hristu, kao članovi i udi Tela Hristovog. Kao što i Sveto Pismo kaže da Gospod Bog „po dejstvu silne moći NJegove, koju učini u Hristu vaskrsavši Ga iz mrtvih, i posadi sebi s desne strane na nebesima, iznad svakoga načalstva, vlasti, sile, gospodstva, i iznad svakoga imena što se može nazvati, ne samo u ovome veku, nego i u budućem; i sve pokori pod noge Njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, koja je Telo Njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.“ (Ef. 1, 20-23.) „Tako, dakle, niste više stranci ni došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju apostola i proroka, gdje je ugaoni kamen sam Isus Hristos, na kome sva građevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu; u koga se i vi zajedno ugrađujete u obitalište Božije u Duhu.“ (Ef. 2, 19-22.)
Ne samo apostoli i proroci, nego svaki čovek, koji najpre, kroz veru i krštenje ide za Hristom, koji drži veru Hristovu, ima um Hristov, postaje Hristov istomišljenik, i tek nakon toga postaje dete Božije po blagodati koja se Hristom daje. Tako i otac Justin (Popović) blagovesti: „Postavši čovek, i osnovavši Crkvu na Sebi i Sobom i u Sebi, Gospod Hristos je kao Bogočovek neizmerno uzveličao čoveka. On je ne samo spasao čoveka od greha, smrti i đavola, nego ga i uzneo iznad svih nebesa i iznad svih bića i tvari. Svetajna čoveka je u svetajni Bogočoveka, koji je Crkva, i usto telo Crkve i glava Crkve… čovek – sutelesnik Bogočovečanskog tela Hristovog = Crkve, najsvetije i najmilije tajne Božje, tajne nad tajnama: svesvete svetajne. Crkva – to je Bogočovek Hristos produžen kroz sve vekove i kroz svu večnost; no isto tako, Crkva je i čovek – produžen Bogočovekom Hristom kroz sve vekove i kroz svu večnost.“ Zbog toga o. Justin upozorava: „Imajmo strahopoštovanje prema našoj Glavi, pomislimo kakve smo Glave telo!“
Glava je ta koja upravlja telom, a ne telo glavom. Tako je i Gospod svu zakonodavnu, upravnu vlast, u svim stvarima Vere zadržao isključivo za sebe. Ljudima, koji su sutelesnici Tela Hristovog = Crkve, u stvarima vere je Gospod dao samo izvršnu vlast, a ne i zakonodavnu.
S druge strane, papa je svoju administrativnu zakonodavnu vlast po čovečanskom uređenju, pomešao, pretvorio i proširio i na stvari vere. Zbog toga su pravoslavni odbacili papu, jer nisu, i ne žele da budu telo papino, nego Telo Hristovo. Ne pokoravaju se čoveku – papi, nego Onome koji „sve pokori pod noge njegove (Hristove), i NJega postavi iznad svega za glavu Crkvi, koja je Telo Njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.“ (Ef. 1, 23.)
Ovo svedoči i Episkop Irinej Bački, u svojoj disertaciji o sv. Marku Efeskom, navodeći: „Budući da je Glava Tela Crkve Hristos, Ovaploćeni Logos Božji i Ipostasna Istina Božja, to temelj i osnov jedinstva i jedinstvenosti Crkve jeste pravoslavlje, pravoverje, Istina. Hristos, Crkva, Pravoslavlje — to su sinonimi. Stoga sv. Marko u svome odgovoru Manuilu Kaleki, koji je napadao Pravoslavnu Crkvu stoga što je ona tobože, sama sebi protivrečila u raznim razdobljima, piše ovako: ‘Šta dakle? Hoćemo li ovenčati vunom one božanstvene sabore, pa ih oterati u pustinju, zato što je pre njih u istoj Crkvi o istoj stvari bilo izneto suprotno mišljenje? Ili ćemo pak o Crkvi misliti da je svagda jedna ista, i to ne po mestima, nego po karakteru pravoslavnoga mišljenja, po kojem se crkve širom čitave vaseljene i nazivaju jednom katoličanskom i apostolskom Crkvom, a kvaritelje koji s vremena na vreme prodru u nju smatrati – ne za punoću Crkve, niti za pastire i učitelje, već – za ljute vukove, koji ne štede stada, po predskazanju apostolskom?’ Prema tome, svi koji se odvajaju od jedinstva saborne crkvene vere odvajaju se samim tim i od Crkve — i to su jeretici. Oni otpadaju od Crkve, izvan nje su, a Crkva ostaje Jedina Sveta. Ostaje, doduše, ranjena i oštećena gubitkom i otpadom svojih bivših čeda, ali ne manje potpuna, ne manje saborna i katoličanska nego pre. Za sv. Marka i za Crkvu uopšte: ‘Jeretik je, i zakonima protiv jeretika, podleže svako ko ma i najmanje zastranjuje od prave vere.’ Po sv. Marku, jeretici raznih vrsta su ‘falsifikatori Božanskih dogmata’ – a svima bez razlike, zajednička osobina je da na svoju ruku i pogrešno tumače reči svetih bogoslova i Otaca.“
Zašto smo razjedinjeni?
Nisu samo lažna učenja o Bogu i veri, kao na pr. filiokve i čistilište, uzroci zbog kojih se otpada od Crkve, nego je to i sam katolički papa kao takav, to jest, shvatanje i upražnjavanje jedne takve uloge episkopa grada Rima, kao vrhovnog vođe, sudije i gospodara verske zajednice, kao i shvatanje jedinstva u njemu kao takvom. Oni koji to priznaju i ispovedaju nisu nikakvi pastiri i učitelji, nego su, po sv. Marku, jeretici raznih vrsta i falsifikatori Božanskih dogmata.
Apostol Jovan svedoči da mi, kao hrišćani „jesmo u Istinitome, u Sinu Njegovom Isusu Hristu, On je istiniti Bog i život večni.“ (1. Jn. 5, 20.) Biti u Hristu znači biti u Crkvi. U jedinstvu sa Hristom – u jedinstvu sa Crkvom. Svako drugo jedinstvo van Hrista je istovremeno i van Crkve Hristove. Oni koji ne slede Hrista nego ovaj svet, njegov sistem, nešto ili nekog drugog, ne mogu biti ni Crkva ni u Crkvi. Oni kojima glava nije Hristos nego papa ili neko drugi, ne mogu biti Telo Hristovo. I ovo svedoči Episkop Irinej u pomenutoj disertaciji o sv. Marku:
„Ne samo danas, u vreme tzv. ‘ekumenizma’, nego i u vreme sv. Marka bilo je ljudi koji su smatrali da Zapadni hrišćani samo ‘različito formulišu’ istine Bogom predane vere, ali da oni ne greše u veri i da, prema tome, nisu jeretici. Evo šta na to veli sv. Marko: ‘Nikada, neki kažu, nismo gledali na Latine kao na jeretike, već samo kao na raskolnike! – Oni koji tako govore, uzeli su to od samih Latina; jer oni nas zovu raskolnicima, nemajući ništa da nam prigovore oko naše vere, nego nam zameraju što smo im otkazali poslušnost, koju smo, po njihovu mnenju, dužni bili držati.’ Malo zatim produžuje: ‘Mi smo se prvi odvojili od njih, bolje reći, odvojili smo ih i odsekli od zajedničkog Tela Crkve. Zašto, reci mi? Da li zato što imaju pravu veru, ili zato što su pravilno dometnuli dodatak (u Simvol vere)? Ko bi mogao tako kazati, sem ako nije doživeo jak potres mozga? Ne, nego zato što misle neumesne i nimalo blagočestive stvari, i što su neopravdano dometnuli taj dodatak. Okrenuli smo se dakle, od njih kao od jeretika i zbog toga smo se odvojili od njih.’ Kasnije, sv. Marko piše: ‘Ako Latini ni u čemu ne zastranjuju od prave vere, onda smo ih, izgleda, uzalud odlučili od sebe; a ako li pak zastranjuju, i to oko bogoslovlja o Svetom Duhu (a pohuliti na Duha Svetoga je najteža od svih opasnosti), onda jesu jeretici i kao jeretike smo ih odsekli.“
Katolike, razne vrste protestanata i ostale inoslavne vere, koje nisu u zajednici sa njom, Crkva ne može zvati „crkvama“. Ali, šta danas vidimo kod nekih? Upravo suprotno. Kada su pojedine pomesne pravoslavne crkve postale „organski deo Svetskog saveta crkava“, u njihovim publikacijama su se najpre stidljivo, u odnosu na katolike i ostale inoslavne, počeli da pojavljuju nazivi „crkve“ sa malim „c“, uz objašnjenje da se jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva piše sa velikim „C“, za razliku od ostalih, koje ne smatramo crkvama i zato ih pišemo malim slovom „c“. Tokom poslednje decenije, ili nešto više, počelo je i u našoj crkvenoj štampi da se o katolicima i protestantima piše sa velikim „C“. Potom je usledio i Kritski sabor, koji je izdao saopštenje – odluku o „crkvama“ u množini naravno, sa malim „c“. Veliko „C“ će se valjda, pisati kada se o nekoj od tih famoznih kritskih „crkava“ bude govorilo u jednini. Jer, zaboga, to je njeno „istorijsko ime“, isto kao što su to imena „drugih inoslavnih hrišćanskih crkava i veroispovesti koje nisu u zajednici sa Crkvom“!?! Pretpostavljam da bi normalan čovek na ovakva kritska objašnjenja mogao samo da kaže: C, c, c…!?
Hoćemo li dakle, govoriti istinu, ili ćemo se ulagivati? Hoćemo li da budemo iskreni ili ćemo žonglirati i manipulisati rečima? Čija ćemo duhovna deca biti i ko će nam biti duhovni otac: Nikolo Makijaveli ili sveti Sava Nemanjić?
„Svoj stav prema jereticima, a jeretici su svi koji su nepravoslavni, Crkva Hristova je jednom za svagda odredila preko Svetih Apostola i Svetih Otaca; to jest preko svetog Bogočovečanskog Predanja, jedinstvenog i neizmenljivog. Po tome stavu: pravoslavnima je zabranjeno svako molitveno opštenje i druženje sa jereticima. Pravilo 45. Svetih Apostola naređuje: ‘Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako im pak, kao kliricima dopusti da što rade, neka se svrgne.’ Ovaj sveti Kanon Svetih Apostola ne određuje kakvo bogosluženje, nego zabranjuje svako zajedničko moljenje, ma i pojedinačno (συνευξάμενος) sa jereticima. A na ekumenskim zajedničkim molitvama zar ne dolazi i do nečeg krupnijeg i grupnijeg?“
Ali, avaj! Sve je više onih koji, plašeći se posledica od lukavih neprijatelja, sa njima prave kompromise u želji da sačuvaju svoj mir, posao, čin, položaj, prednosti i koristi… Niko nema pravo da modifikuje veru i rastura Crkvu pod izgovorom da mu je život ugrožen! Ali, oni se boje da drže istinu i budu iskreni, misleći da se istina ne isplati, a da je iskrenost neka vrsta slabosti. A ap. Pavle kaže da nama „Bog nije dao duha plašljivosti, nego sile i ljubavi i cjelomudrenosti!“ ( 2. Tim. 1, 7.) Na to nas i sveti o. Justin Ćelijski upozorava: „Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima (Djel. 5, 29.) – To je duša, to je srce Pravoslavne Crkve; to je njeno Evanđelje, njeno Sveevanđelje. Ona time živi i radi toga živi. U tome je njena besmrtnost i večnost; u tome njena neprolazna svevrednost. Pokoravati se Bogu većma nego ljudima – to je njeno načelo nad načelima, svetinja nad svetinjama, merilo nad merilima. To Sveevanđelje je suština svih svetih dogmata i svih svetih kanona Pravoslavne Crkve. Tu se ne smeju, po cenu svih cena, od strane Crkve činiti nikakvi ustupci nikakvim političkim režimima, niti praviti kompromisi, ni sa ljudima niti sa demonima!“
Sabor zbunjenih
Tako dakle, neki iskreno misle da je Kritski sabor bio jedan „vučiji sabor“. Po svemu sudeći izgleda da jeste bilo i vukova u njegovoj organizaciji, posebno iza scene. Što se tiče samog sastanka, izgleda da je to ipak, bio samo jedan – sabor zbunjenih. Ili možda neko misli da su neki činovi garancija protiv zbunjenosti?
A zbunjeni su svi oni koji ovaj svet i zemaljske sile uzimaju ozbiljnije od Bogom otkrivene pravoslavne svetootačke Vere i Crkve, od reči Svetog Pisma i Svetih Otaca. Jer „svoj stav prema jereticima, a jeretici su svi koji su nepravoslavni, Crkva Hristova je jednom za svagda odredila preko Svetih Apostola i Svetih Otaca; to jest preko svetog Bogočovečanskog Predanja, jedinstvenog i neizmenljivog… Ova, i sva, po ovome pitanju, ostala pravila Svetih Apostola i Svetih Otaca važila su ne samo za drevna vremena nego ona u punoj meri važe i za sve nas, sadašnje pravoslavne hrišćane. Važe nesumnjivo i za naš stav prema rimokatolicima i protestantima. Jer rimokatolicizam je mnogostruka jeres, a o protestantizmu da i ne govorimo. Nije li još Sveti Sava u njegovo vreme, pre sedam i po vekova, nazivao rimokatolicizam ‘latinska jeres’. A koliko je od tada novih dogamata papa izmislio i nepogrešivo ‘odogmatio’!“
Odakle ova zbunjenost? Od nerazlikovanja duhova, nepoznavanja Hrista i nerazumevanja Jevanđelja, Crkve i hrišćanstva. LJudi misle da će dobra dela i namere, pa makar i u suprotnosti sa Jevanđeljem, Bog blagosloviti. A znamo, i već nam je rečeno, da neće. Jer postoji razlika između dela vere i ljudskih dela. Gospod traži od nas dela vere, a ne dela naše pale prirode, našu diplomatsku mudrost. Temelj i ugaoni kamen na kome stoji Crkva nisu nekakve ljudske dobre namere, nego je Bogočovek Hristos, bogootkrivena Reč Božija, koju poznajemo duhom i verom po Jevanđelju, rečima i delima Otaca. Po rečima Svetoga Pisma, „pomisli smrtnih su bojažljive i namere njihove pogrešive.“ (Prem. Sol. 9, 14.) Crkva se ne može graditi na nekakvim međureligijskim i međucrkvenim sporazumima, na odlukama raznih konferencija i zaključcima teoloških simpozijuma, jer izvor istine je Hristos, a mi treba da naučimo da ostanemo u granicama koje je Gospod postavio za nas. Bez tih granica mi nismo hrišćani. Jer, „prijateljima Božijim“ su nazvani oni koji su sačuvali zakone tog prijateljstva i njima poučili i druge. „Ako zapovijesti Moje održite, ostaćete u ljubavi Mojoj, kao što sam Ja održao zapovijesti Oca Mojega i ostajem u ljubavi NJegovoj.“ (Jn. 15,10.)
Sveti Ignjatije Brjančaninov se pita: „Kažete: ‘Jeretici su takođe hrišćani.’ Otkud vam to? Vaseljenska Crkva je svagda jeres smatrala smrtnim grehom, svagda je uviđala da je čovek, zaražen strašnom bolešću jeresi, mrtav dušom, udaljen od blagodati i spasenja, da je u opštenju sa đavolom i njegovom pogibijom. Jeres je greh uma. Jeres je više greh đavolski, nego ljudski; ona je kćer đavola, njegov izum, beščašće, blisko idolopoklonstvu. Oci obično nazivaju idolopoklonstvo neverjem, a jeres – zloverjem!“
Jeres, dakle, ubija dušu za večnost! „Navešću ovde primer. Zamislimo da se nekoj ženi muž razboleo od tuberkuloze, ali da on to ne smatra opasnom bolešću, i da svoje simptome ubraja u individualne osobenosti čoveka. On se kreće po stanu, igra se sa decom, kašljuca tu i tamo i pritom odbija da se leči. Žena uzima decu i odlazi od njega govoreći da oni mogu da budu zajedno tek nakon što se izleči.
Naše shvatanje postupka ove žene zavisi od toga da li mi priznajemo da je tuberkuloza smrtonosna bolest. Ako da, onda ponašanje žene za nas postaje shvatljivo kao pokazivanje njene ljubavi i prema deci i prema samom mužu koga ona kroz to želi da podstakne na osvešćivanje usled ozbiljnosti situacije i na početak lečenja. Ako smatramo da nikakve tuberkuloze nema, ili da ona nimalo ne šteti zdravlju, onda nam se ponašanje žene čini neadekvatnim, čak se graniči sa umnom poremećenošću. Isto tako je i sa istorijom Crkve.“
„Ako se Crkva javlja kao ‘JEDNA’ u Simvolu vere i samosaznanju Pravoslavne Crkve, (t. 1. saopštenja sa Kipra), onda kako možemo istovremeno da govorimo i o nekim drugim hrišćanskim crkvama?“ Pravoslavna crkva ne može da prihvati nikakva „istorijska imena“ niti ikakve „druge inoslavne hrišćanske crkve i veroispovesti koje nisu u zajednici sa njom“ – kao crkve, između ostalog, iz tih istih istorijskih razloga. Jer nikada u svojoj istoriji Crkva nije prihvatala nikakvu ideju o postojanju više crkava. Skup patrijaraha na Kipru je izdao jedno zbunjujuće i protivrečno saopštenje sa kojim se nisu složili čak ni episkopi u njihovoj pratnji, ni sve pomesne Pravoslavne crkve, a još manje svo sveštenstvo, monaštvo, i pravoslavni narod.
Prot. stav. Srboljub Miletić
U nedelju Akatista 2017.
www.fsksrb.ru
