– Pijan ubio četvoro mladih na Ibarskoj magistrali.
– Pijan uleteo na autobusko stajalište i ubio troje.
– Pijan seo za volan i pregazio mladog komšiju.
– Pijani vozač usmrtio majku i bebu.
Svaka od tih tragedija, koje su prethodnih meseci uzdrmale Srbiju i iza sebe ostavile neviđenu količinu tuge, bola i patnje u porodicama nastradalih koju nikad niko neće moći da izbriše, počinje sličnom scenom. Scenom kojoj ste siguno i sami prisustvovali više puta, a možda i bili glavni akter: Pijani vozač uverava sebe, a često i ljude oko sebe, da je sasvim okej, može on da vozi, čak je i pažljiviji kad malo popije jer je onda fokusiran na to što radi više nego kad je trezan. Ih, koliko je samo puta vozio i mnogo pijaniji, pa mu nikad ništa nije bilo! Eto, on/ona već 15 godina vozi svaki dan i nikad nije došlo ni do jednog sudara, ni do jedne nesreće, pa neće baš večeras. Nema potrebe da brinemo, uostalom koliko ga je samo puta policija zaustavila pijanog, a on prošao bez kazne jer ćušne jednu „crvenu“ i sve bude u redu.
„Javi se kad stigneš. Vozi pažljivo“.
I tako, pijani vozač seda za volan i kreće. On je zaista uveren da može normalno da vozi – ne primećuje da su mu refleksi usporeni, da mu je vidno polje suženo, da sporije opaža šta se dešava oko njega. Pijani vozač često nije ni svestan toga koliko je pijan i koliko je usporen i dezorijentisan. Koliko mu malo treba da izgubi kontrolu nad vozilom. On ne primećuje da mu oči stoje „na pola koplja“. Ne primećuje da mu bela linija na putu igra. Da malo jače gas. I ne primećuje kad vozilo ispred njega skrene, ili kad se pojavi pešak, ili da je crveno na semaforu. Možda i primećuje, ali sporije – previše sporo. Prekasno.
Sledi nagla reakcija, cimanje volana, kočenje – mnogo jače nego što bi uradio da je trezan. Ide u suprotnu traku. Uleće na stajalište. Udara drugi automobil. Pravi se haos. Ljudi ginu. Često i pijani vozač gine. Ako ne pogine, život mu je zauvek uništen jer je upravo postao ubica. Sada će do kraja života svake večeri pred spavanja da misli na majku sa detetom koju je usmrtio jer nije pristao da jednostavno sačeka da se otrezni, da pozove taksi ili da prespava kod prijatelja. I baš kad krene da tone u san, naglo će ga cimnuti sećanje na to veče, na sudar, na jauk, na suze i patnju koju je izazvao. Da li će više ikada moći da pogleda sebe u ogledalo, a da se ne seti majke čijem je detetu slomio vrat? Ili suznih očiju oca čije su se ćerke vraćale sa posla, a završile u mrtvačkom sanduku – zbog toga što je on morao te večeri da sedne za volan, ubeđen da „nije pijan“?
Pijani vozač po pravilu u trenutku od obične budale koja pijana seda za volan – a kakvih je, nažalost, prepuna Srbija – postaje ubica. Možda je do juče bio najdivniji otac, dobar muž, sjajan i uspešan radnik, komšija za poželeti, možda je bio divan čovek. Sad je ubica. I sve bi dao na svetu, bukvalno sve što poseduje, da samo može da vrati vreme i da te večeri ne sedne za volan. Ma, nebitno, spavaće u kolima, spavaće na putu, šetaće u krug, radiće bilo šta, samo da ne sedne za volan. Lupio bi sebi najjači šamar na svetu, polio se vodom, prizvao se pameti, viknuo „Ej, budalo, pijan si, nemoj da voziš, ubićeš dvoje!“. Ali, ne može. On je sada ubica i ostaće to do kraja života.
A on bi večeras mogao da postaneš ti.
Zato, sledeći put kad ti neka aplikacija javi da nema murje na putu od kafane do kuće, pa kad posmisliš da slobodno posle pet pića možeš kolima da se vratiš – samo se zapitaj da li želiš da postaneš ubica. Pa kad pomisliš „voziću sporo“ ili „voziću pažljivo“, seti se a to pomisle svi oni.
I svi su na kraju postali ubice.
Ljubica Krstić
Izvor: Noizz.rs
