Narod i vođa

Predsedničke igre prestola

2
675

Beograd, 9. jula 2013 - Predsednik Srbije Tomislav Nikolic obraca se predstavnicima medija nakon sastanka sa visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton koja je danas doputovala u Beograd. FOTO TANJUG / DRAGAN STANKOVIC / tjKakav je model predsedničke vlasti najpogodniji za Srbiju?

Često se kaže da su Srbi fokusirani na svoje vođe – bilo da ih obožavaju ili idu u drugu krajnost pa ih strasno mrze – jer su narod „autoritarnog mentaliteta“. Navodno, u našoj politici se sve vrti oko vođa. To je tek delimično tačno. Činjenica je da naša politička kultura ima naglašena liderska obeležja, no u tom pogledu nismo specifični, niti nas baš obeležava samodržački kult. Sklonost jakim liderima postoji i u mnogim drugim zemljama, i to za mnogo većom demokratskom tradicijom od naše. Dovoljno je da pomenem Francusku ili SAD, a sve rečeno ima veze sa našim predstojećim predsedničkim izborima o kojima se već uveliko priča kao da će sutra,i, eventualnim, redefinisanjem ustavne pozicije, nominalno, prvog čoveka zemlje.

SIMBOLIČNO I REALNO

Sudeći po ovlašćenjima, predsednička funkcija sada kod nas i nije mnogo bitna. Po Ustavu iz 2006. predsednik je tek nešto više od „engleske kraljice“. Manje-više protokolarno on „predstavlja državu u zemlji i svetu“. No, bez obzira na to, mnogi se grabe za predsedničku poziciju. Naprosto ona ima nemali simbolički značaj tj. predstavlja važnu stepenicu za promociju pojedinca koji dolazi na nju ili političke grupacije koju predvodi a cilj joj je da u sledećoj fazi preuzme pravu vlast. Što kod nas u praksi znači –kontrolu nad vladom. A kada je neka partija na vlasti, njenom lideru ili njoj, zgodno je da imaju i male ali kao što je rečeno simbolički bitne predsedničke ingerencije, koje u kombinaciji sa onima koje ima vlada, pojačavaju osnove za ostanak na vrhu države.

Uz to ili za neke samo po sebi bitno: predsedničko mesto predstavlja izvanrednu sinekuru. Predsednik mnogo toga može da pomogne, izlobira u zemlji ili svetu, te tako čineći drugim učini sebi i svom porodično-političkom okruženju. Pa i udobno je u Predsedništvu. Bez odgovornosti koju realna vlast nosi, učestvuje se, sa visina na izborima stečene nezavisnosti, u političkim procesima, što je kako korisnotako i prestižno. Razume se pod uslovom da za to postoje lični i kadrovski kapaciteti. Kako god bilo, sve nabrojano objašnjava zašto je predsednička funkcija atraktivna kako onima politički ambicioznim tako i onima koji to nisu ali bi hteli još malo da budu sebi i drugima od značaja, a bez mnogo truda.

GRABLjENjE PODRŠKE

Evo nas tako, posle načelnog uvoda, kod preranog, godinu dana pre izbornog roka, zagrejavanja za predsedničku trku 2017. godine. Za nju su se već prijavili brojni opozicioni lideri kao i postojeći predsednik Tomislav Nikolić. Doduše, za razliku od prvih pretendenata na vlast, koji su to učinili sa entuzijazmom, on nastupa nervozno i konfuzno. Svestan je da mu je rejting veoma loš. Uveren da će moći da ima ozbiljan uticaj a da ne mora da se iole ozbiljnije radno angažuje, što mu je omogućilo neku vrstu života feudalnog velikaša iz perioda kada se rađala moderna država (kada su feudalci izgubili veći deo svoje društvene funkcije a zadržali privilegije)– Nikolić se povukao sa čela SNS-a.

Da Vas podsetimo:  Ono što sreću kvari

Utonuo u lagodnosti nije bio spreman da podrži sebi bliske ljude koji su tu ostali (ili bili čak i u vlasti), te je tako i njegov neformalni upliv u vladajuću partiju postepeno izvetrio. A bez svih njenih potencijala, sada je nemoćan. Drugim rečima bez intenzivne Vučićeve podrške – čiji rejting i moć su rasli proporcionalno Nikolićevom padu – izgleda da on nema šansu ni da uđe u drugi krug, a u takvim okolnostima veliko je pitanje da li će lider SNS-a smatrati da je racionalno da podrži Nikolića čija startna pozicija je toliko loša. I tako – kako bi naš narod rekao – od onoga što je gotovo sigurno rizikuje da napravi veresiju.

Stoga, pavši u očaj, Nikolić se odlučio za napadnu, pomalo i degutantnu, ofanzivu patetikom i demagogijom. Usiljeno je Vučiću nudio podršku u vezi sa parlamentarnim izborima, iako su obojca znali da je ona ne nepotrebna već možda i štetna za SNS. Međutim, naturanje šuplje podrške, Nikoliću je bilo potrebno da bi onda glasno počeo da traži istinsku podršku za sebe. I tokako pred same nedavane skupštinske izbore tako i odmah posle njih, a to znači bar desetak meseci unapred.

U kontekstu toga i njegov kabinet je dobio nalog da krene u opšti napad. To je uradio onako kako jedino zna: histerično, zbrkano, neefikasno. Jer, to je za ljude iz tog kruga, obično bez većih kvaliteta, i bitka za lični opstanak a ne samo za šefove interese. Šta će oni bez Tome? On bar može da se posveti svojim hobijima. I bez predsedničke funkcije koja mu olakšava uživanja, ipak će imati dovoljno resursa da makar uz manji asortiman ne mora da ih se odrekne. Ova, naizgled lična opaska, osnov je da pređemo na suštinu ovog teksta. To je pitanje: kakav nam predsednik treba?

ZAOKRUŽIVANjE SISTEMA

Sada imamo, s obzirom na naš mentalitet i političku kulturu, pomalo šizofrenu situaciju. Predsednika koji se direktno bira i iz toga crpi izvestan autoritet a nema istinsku vlast! To može da funkcioniše u Austriji i nekim drugim zemljama ali u Srbiji pravi probleme. I to višestruko. Konstrukcija je mogla da funkcioniše dok se podrazumevalo da je predsednički kabinet udobna pozicija za prvaka vladajuće stranke ili one koja je otpočela veliki proboj ka istinskoj vlasti. Tomislav Nikolić je, dugoročno gledano možda i sa pozitivnim posledicama, presekao te linkove i sada je gotovo nemoguće stvari vratiti na staro.

Da Vas podsetimo:  Pismo majke predsedniku Srbije

U takvim okolnostima predsednička fotelja za sada predstavlja magnet za lenje hedoniste kojima je zgodno da tako za sebe i svoje love u mutnom. Bez odgovornosti i rada dobijaju „med“. Nadalje, to u nekom drugom razvoju događaja omogućava vaninstitucionalno koncentrisanje vlasti kao što je bilo u Tadićevo doba, pojačanu i time što bi ambiciozni političar na toj poziciji sada neformalno mogao (i morao) da drži u svojim rukama i kontrolu nad vladajućom partijom. Imali bismo dvostruke vladarske žmurke. Formalno se tako totalno razdvajaju realna moć i odgovornost, što za društvo nije dobro. Konačno, sadašnji model predsedničke vlati može da bude i generator tenzija u redovima stvarne i protokolarne izvršne vlasti. Realno je da ustavno nejaki predsednik koji nije alfa i omega u vladajućoj stranci a ima ili umišlja da ima autoritet stoga što je direktno izabran od strane građana, poželi da se meša i u ono što nije u njegovoj jurisdikciji.

Da bi svi ti problemi bili eliminisani ili bar drastično umanjeni, deluje mi da bi bilo korisno da se promeni način izbora šefa države ili da se značajnije povećaju njegova ovlašćenja. Svakako, to podrazumeva promenu – potpunu ili delimičnu – Ustava Srbije. Generalno gledano lično sam osetljiv kada se pomene takva mogućnost zbog straha da se ne menja status Kosova i Metohije. Ali, sam po sebi, Ustav nije sveto pismo. Bitno je da njegov kosovsko-metohijski deo tretiramo na taj način i svim zakonitim sredstvima se usprotivimo njegovoj – nadam se kod nas neplaniranoj već samo sa strane traženoj – promeni. A već i vrapci na grani pevaju da će se promena Ustava u dogledno vreme desiti, pa kada je već tako da onda ne krečimo na bezvezan način samo zbog EU!

DIZAJNIRANjE TIGRA

Uveren sam, posmatrajući stvari sa političkog stanovišta, da je za naše prilike bila mnogo pogodnije definisana uloga predsednika Ustavom iz 1990. godine. Neretko se maliciozno govorilo da je taj Ustav bio pisan lično za Miloševića te je zato uveden, uslovno rečeno, polupredsednički sistem. Nije tako. Ako je postojalo opredeljenje za direktan izbor predsednika od strane građana – a posle sloma komunizma to je bio i preovlađujući stav u opozicionim redovima – onda je bilo (a i sada je) logično da predsednik ne bude tigar na papiru. Na kraju krajeva, kada je hteo da vlada iza kulisa, to je Milošević mogao bez problema. Tako je i 1990. mogao da se opredeli da posredno, preko neprikosnovene liderske pozicije u partiji, vlada državom, a nije jer, verujem, pokušao je da uspostavi sistem koji neće biti za kratkoročnu upotrebu već će moći da opstane i posle njega.

Da Vas podsetimo:  Ima li stanova za profesore

S druge strane –vratimo se u sadašnjost –ako predsednik treba da ostane slab, onda je primerenije da bude biran od strane Skupštine, odnosno na neki način postavljen od parlamentarne većine. U dobra katoličko-protestantskih ratova govorilo se „čija je zemlja njegova je i vera“, što je značilo da je zvaničnu religiju određivao vladara. Da to parafraziram u vezi sa onim o čemu govorim: čija je realna vlast njegov je i predsednik.

TALAS MOĆI

Prihvatanjem navedenih predsedničkih promena, ta funkcija bi postala mnogo više ili pak znatno manje atraktivna. I ne bi bilo prostora makar i za imaginarno dvovlašće. Izabrani predsednik bi bio ozbiljan faktor a „imenovani“ puki protokolarni reprezent vladajuće većine. U prvom slučaju morao bi ozbiljno da radi te da se okruži timom koji nešto vredi. U drugom slučaju bi – bez pozerskih ambicija sadašnjeg predsednika koje su u koliziji sa prostorom i kapacitetima za njihovo ispoljavanje pa deluju tragikomično – protokolarni šef države mogao da se mirno prepusti da ga nosi talas vladine moći a on njoj da bude ukras.

Ne znači da u prvom slučaju ne bi bilo nadigravanja između vođstva vlade i predsednika ali, uz precizno razgraničenje ovlašćenja, to ne bi predstavljalo smetnju za funkcionisanje sistema. Naprotiv, moglo bi da bude i podsticajno, a stvari bi i tada – a kamoli kada između vlade i njene skupštinske podloge i na drugoj strani predsedničke administracije postoji sklad – bile mnogo čistije nego sada kada izabrani ali slabašni predsednik misli da ima, stvarni ili umišljeni, kredibilitet stečen u prošlosti, da makar u nekim trenucima nameće sebe i svoju volju.

Vreme je da predsednička pozicija na ovaj ili onaj način bude funkcionalno strukturisana. To ne govorim, da ne bude zabune, zbog Tomislava Nikolića šta god o njemu mislio, već kako bi Srbija napravila korak napred u procesu uobličavanja normalnog sistema, a onda ko ima potencijal da bude izabran ili da u drugom slučaju bude „postavljen“ od strane vladajućih partija (partije) – makar to bio i sadašnji predsednik – neka sedne u stolicu šefa države. Međutim, nju ne smemo da održavamo u trulom stanju tek radi penzionerskih igara oko prestola!

dragomir-andjelkovic

Dragomir Anđelković

Pečat

2 KOMENTARA

  1. Hm,hmm…vezbao je,sedenje u stolici,na tv pink,gledajuci u zanosno medjunozje Dare bubamare,koja je ostala,sa svojim fanovima,a “ on“ se ukrcao,u “ zutu podmornicu “ Dzona Lenona i Dzeka trboseka..da pise novi “ Roman o Londonu „.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime