Predsednik Vučić i srpska dijaspora

Neke izjave najviših predstavnika naše zemlje, od predsednika države do predsednika vlade, izazvale su veliku zabunu i pometnju među Srbima u rasejanju. Pa i više od toga. Ne mali broj naše emigracije bio je ogorčen na neke izjave srpskih političara. Naročito na one, koje se odnose na «preko tri stotine hiljada srpskih građana, koje su za poslednjih tri nedelje stigli iz čitavog sveta u našu zemlju i time ugrozili normalno funkcionisanje zadravstevnog sistema Srbije».

Ove se najbolje moglo videti i na sajtu «koreni» koji je, – ako sam dobro informisan, – najčitaniji sajt srpske dijaspore. Tamo se pojavilo nekoliko članaka i komentara, koji jasno izražavaju svoje nezadovoljstvom sa stavom države Srbije prema našoj emigraciji. A to nije beznačajno kada se zna, da oko jedna četvrtina Srba živi van Srbije. Njihove redovne mesečne doznake rodbini u zemlji predstavljaju najveću finansijsku deviznu pomoć za budžet države. Te doznake daleko, na primer, premašuje sve investicije koje dolaze iz Evropske unije. Kada se sve to zna, onda još više začuđuje takav maćehinski, gotovo neprijateljski odnos prema svojim sopstvenim građanima.

Nekoliko prijatelja skrenulo mi je pažnju na jedan televizijski program i toplo mi je preporučilo da to svakako pogledam. Ja sam pre čovek knjige, pa i radija. Televiziju, priznajem, retko gledam.

Poslušao sam, dakle, prijateljski savet i gledao televiziju. Reč je o konferenciji za štampu, koja se povodom koronavirusa održava svakodnevno, u šest uveče. Tako je bilo i u subotu, 21. marta 2020. Konferenciju u Palati Srbije otvorio je sam Predsednik. Njegovi nastupi su već mnogo puta komentarisani u štampi i na društvenim mrežama. Ja ću se ograničiti isključivo na ovaj, subotnji nastup i na moje lične utiske.

Pošto je uvedeno vanredo stanje, on kao Predsednik, na osnovu Ustava zemlje ima daleko veća ovlašćenja nego u vreme normalnog, mirnodopskog stanja. Tako je i večeras objavio naciji da „ja lično“ pooštravam mere i „od sutra uvodi se policijski čas od pet posle podne do pet ujutro“.

Moj osećaj je bio da on prosto uživa u ovoj novonastaloj situaciji. Nisam kazao da je srećan zbog mnogo obolelih. Ne, to ne tvrdim. Samo kažem, da deluje zadovoljno, jer sam sebi izgleda važan, a čini se i kao da je svemoćan. Istina, on se tokom svog izlaganja upravo osvrnuo na taj momenat i negirao kritike onih, koji tvrde da on prosto sija od sreće. I čoveku koji nije psiholog jeste jasno, da kada se braniš od optužbi, – bez obzira da li si u pravu ili nisi, – već su delom priznao svoju odgovornost. Za Predsednika, a i one koji ga obožavju, jeste loše da nije pročitao savete, na primer, Ignasia de Lojole. On je svojim istomišljenicima, jezuitima, savetovao, kada nemaju valjane argumente, onda je najbolje da dokaze protivnika prosto prećute: „Pravite se, kao da ih niste čuli!“

Druga njegova krupna besednička greška jeste, da se često ponavlja, pa čak i suviše glasno govori. A koji puta to se može da protumači kao vika i galama. Od drevnik Grka, od Demostena je jasno da govornik treba da nastupa potpuno sutrotnu onome, kako ti čini Vučić. Reči su kao i novac, kada ga štampate u preteranim količinama, – a da iz toga ne stoji i realna snaga privrede, – onda takav novac postaje bezvredni papir. Tako je i sa rečima. Ako suviše često nekome govorite da ga volite, onda takvi Vaši izrazi, bez obzira koliko bili iskreni, gube na ubedljivosti.

Savetovao bih Vučiću da pogleda govor Angele Merkel, koja se juče, u nedelju, 22 marta 2020 obratila nemačkojnaciji. Njena beseda bila je kratka, bez ikakve patetike, ali jasna i odlučna.

Dovoljno je, po meni, da se narodu kaže da je stvar „veoma ozbiljna“. Dokaz za to su slike iz Kine, Italije, Španije i ostalih zemalja Evrope i sveta. Predsednik se dere na narod, kao da je on vaspitačica u obdaništu, a Srbi su njegova nestašna deca. Ne tvrdim da nema nedisciplinovanih pojedinaca. No, isto tako tvrdim, da narod nije glup. Srbi su često pokazali da su bili mudriji od svojih političara i zato ne zavređuju da se tako sa njim postupa.

I najzad, poslednje, to je Vučićeva blagodarnost Kini. Nemam pouzdane informacije i zato želim da mu verujem, da je u toj teškoj situaciji, samo ta zemlja pokazala da nam pošalje pravu pomoć, u obimu koja je potrebna Srbiji. Verujem mu, jer sam nešto slično pročitao i iz Italije. Brisel, a pre svega Berlin, oglušili su se na vapaje iz Rima. Ali je zato Peking reagovao brzo i efikasno. Ali, kada Vučić pet ili deset puta u roku od dvadesetak minuta ponovi „naša kineska braća“, ili isto tako često ponovo „moj brat Si Điping“, onda to para uši i po meni, prelazi osećanje za meru i dobar ukus.

Kineska civilizacija je najstarija na svetu i seže nekih pet hiljada u prošlost. Ona je osnovana na budizmu i Konfucijevoj filosofiji. Glavna osobina tog učenje upravo jeste osećanje za meru. Nisam Kinez, pa ne mogu da znam kako se oseća kineska ambasadorka, kada na beogradskom aerodromu stoji pored Predsenika Srbije i sluša njegova hvalospeve. Ona zaista dobro govori srpski. Pretpostavljam da joj nije prijatno. A možda se i varam?

Na kraju moram da kažem i ono što zaslužuje pohvalu. Ako je tačno, a to kažu i naši lekari, epidiomolozi, da je upravo blagodareći Vučićevom zalaganju iz Kine stigla tako preko potrebna pomoć, onda čovek i to mora da prizna. Zato mu se i ja, kao građanin Srbije i Srbin, najiskrenije zahvaujem na ovome uspehu.

No, isto je tako činjenica, da Kina ne pomaže samo Srbiji. Čitamo, recimo, da je Kina poslala znatnu medicinsku pomoć i Italiji. A to uključuje i ekipu kineskih lekara specijalista za borbu protiv koronavirusa.

Šta je sa Rusijom? Mnogi postavljaju ovo pitanje. Predsednik Srbije je često spominjao Putina «kao velikog prijatelja naše zemlje». Zašto se nije obratio za pomoć i Moskvi? Čitamo da je Rusija poslala značajnu medicinsku pomoć Italiji. Verujem da bi poslala i nama. Zašto se to nije desilo?

Predsednik Srbije, kao da je čitao kritike sa sajta «koreni», takođe je izjavio da su svi Srbi sveta dobro došli u svoju zemlju. Kazao je, da nije tačno da ih «Srbija ne želi.

Predsednik je žurio na aerodrom da pozdravi kinesku ekipu lekara, pa je morao da napusti konferenciju. Posle njega na konferenciji je govorila direktor Institut za javno zdravlje Srbije “Batut”. Za razliku od predsednika, koji je svoj govor održao iz glave, naizust, ova dama je čitala. A i to što je čitala, nije umela da jasno i razgovetno pročita. Ako sam dobro zapamtio, ona se preziva Jovanović. Posle nje govrila je direktor RFZO-a. Prezime? Škandrić, Škodrić ili Škundrić. Da ih protokol nije predstavio koje su im funkcije pomislio bih da su došle iz televizijske emisije „Zadruga“, ii neki slićan «rialiti-šou». Sve što su kazale, bilo mi je jasno da je njihove znanje iz medicine veoma skromno. No, zato su, – sudeći po onome kako su obučene, – veoma dobro informisane gde mogu, na primer, da kupe skupocene bunde i najmodernije italijanske cipele ili tašne. Prva misao mi je bila, slušajući ih kako govore, da su to odgovorno mesto dobile no zato što su sposobne, već zbot toga što imaju dobre veze sa političarima iz vladajuće stranke. Ili su dobili podršku natovskog, soroševskog „nevladinog sektora“? A to je isto. Jer srpska vlada i sprovodi politiku „ngo“. A njihova imena nije potrebno ni spominjati. Svi znamo da su te osobe gaulajteri moćnika iz Njujorka, Londona, Pariza i Berlina. Ako Predsednik želi da njegove izjave i potezi naiđu na nepoverenje srpske javnosti, onda neće mnogo da greši, ako na te konferencije pozove ove dve dame iz „RFZO-a“ i „Batuta“

Poslednji je govorio Goran Stevanović, direktor Infektivne klinike. Njegovo izlaganje bilo je najkraće, jezgrovito i razumljivo. Prosto mu ja, koji, – uostalom kao i većina ljudi, – nemam neko veliko znanje o osnovnim pojmovima sa područja medicine, verujem što je kazao. Zato me nije nimalo iznenadilo da su novinari imali pitanja isključivo za doktora Stevanovića. Potpuno su ignrorisali prisustvo ove dve dame. Da sam savetnik Vučića, predložio bih mu da na sledećim konferenijama povede samo Stevanovića, ili ljude koji su dorasli njegovom znanju, kao što su Srđan Janković, Delić ili Nestorović.

Nikola N. Živković