Donet je Zakon o ozakonjenju objekata (Službeni glasnik RS, br. 96/15 od 20. novembra 2015. godine). To znači da je potrebna većina u Narodnoj skupštini glasala za Zakon i da je predsednik Republike doneo ukaz o proglašenju Zakona.
Međutim, posle svega, predsednik se pismom obratio ministru građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u kome iznosi „neke dileme u vezi sa ustavnošću“, potkrepljene konkretnim „povredama Ustava Republike Srbije i to: članova 1, 3, 18, 21, 58, 194 i 197 st. 2“, pa se „čini da su Zakonom narušena ustavna načela vladavine prava, socijalne pravde, ljudska prava (…).
Ovakvog „nepravnog“ postupanja predsednika Republike u vezi sa njegovim „pravom suspenzivnog veta“ na zakone do sada nije bilo. Dužnost predsednika Republike je bila da Zakon, ako mu se čini da je neustavan kako navodi u pismu „gospođi ministarki”, vrati Narodnoj skupštini na ponovno odlučivanje. Dakle, predsednik Republike smatra ili sumnja da je Zakon neustavan, ali ne radi ono što bi po Ustavu morao.
Neulaganje veta na određeni zakon od strane šefa države smatra se njegovim diskrecionim ovlašćenjem, koje on može, ali ne mora, da koristi. To znači da on može neki zakon da vrati parlamentu i, ukoliko proceni da je njegovo donošenje politički necelishodno (nedovoljno dobar zakon), a ne samo ako drži da je zakon neustavan. Parlament će onda ponovo glasati o vraćenom zakonu ili će doneti odluku da se više ne glasa. A pravilo je da sve dok se zakon ne proglasi neustavnim od strane organa koji meritorno ocenjuje ustavnost zakona (ustavni ili „obični“ sud) postoji pretpostavka o pravnoj perfekciji zakona.
U ovom slučaju, „dileme“ predsednika Republike u vezi sa neustavnošću zakona bi mogle biti ustavnopravno irelevantne jer je jedino Ustavni sud pozvan da ceni ustavnost zakona. To znači da on ovim svojim činom propuštanja da „uloži veto“ ne povređuje Ustav, niti bi to moglo biti razlog za pokretanje postupka njegovog razrešenja. Ali uz jedan uslov – da nije naknadno, u ovom pismu, izrazio stav da „se čini“ da su Zakonom „narušena ustavna načela (…)“. To je ništa drugo do druga reč za neustavnost zakona.
Predsednik svoje neulaganje veta pravda „zbog kratkoće vremena koje sam imao da procenim ustavnost” i željom da „odluku o ustavnosti Zakona prepustim Ustavnom sudu”. „Kratkoća vremena” ne postoji kao ustavni ni pravni razlog, ni u teoriji. A prepuštanje ocene ustavnosti Ustavnom sudu je veoma problematično iz više razloga. Predsednik Republike nije organ koji meritorno ocenjuje ustavnost zakona, pa prema tome ne može ni da prepusti tu ocenu Ustavnom sudu. Ne može se preneti na drugoga pravo koje sami nemate. Dalje, predsednik Republike ne može da „misli da će Ustavni sud imati priliku da utvrdi da li su Zakonom (…) izvršene povrede Ustava (…)“, već je on Ustavom ovlašćeni organ koji može da pokrene postupak ocene ustavnosti bilo kog donetog zakona”.
Deo pisma koji se tiče „povređenog prava na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona” ili zabrane povratnog dejstva zakona, takođe je podložan pravnim kritikama. Ovaj zakon, po svojoj prirodi, mora biti retroaktivan – „važiti unazad“ (poput zakona o amnestiji, na primer) jer menja stanje koje već postoji (ruši objekat koji se ne može legalizovati, legalizuje postojeći objekat i drugo).
Ono gde je pismo pravno osnovano su delovi o diskriminaciji građana, koristi učinilaca krivičnih dela i nesavesnih lica, povredama prava lokalne samouprave i drugo. Ali ti navodi ne treba da budu sadržaj ikakvog pisma, već pismena kojim se zakon vraća Skupštini. Ako to već nije učinjeno, onda ti navodi treba da budu deo predloga za ocenu ustavnosti zakona. Nikako pisma „gospođi ministarki’”, između ostalog i zbog toga što su po našem ustavu u Vladi Srbije ministri, pa nije jasno na osnovu čega se predsednik Republike obraća ministru sa „gospođo ministarka”.
Na kraju, ovaj gest predsednika Republike se može smatrati kao još jedan u nizu njegovih „gafova“ koji upitkuju je li mu potaman funkcija koju obavlja. S tim u vezi, jednom prilikom je upravo u odnosu na tu „ministarku“ izrekao kako ne može sa njom da polemiše jer oni nisu istovetnog ranga. Upravo te svoje rečenice trebalo je da se drži i ovom prilikom i da se uzdrži od bilo kakve „posle bitke“ prepiske sa nadležnom „ministarkom“, pa tako i estradizacije svoje uloge. U ovakvoj situaciji, umesto potpuno suvišnog pisma jedino što je primereno je da pokrene postupak ocene ustavnosti Zakona pred Ustavnim sudom.
Možda, kao čovek, nije ni mogao da se izbori sa raspolućenošću između ličnih (porodičnih) i opštih interesa. Da je, kojim slučajem, odbio da proglasi zakon, rizikovao bi da dođe pod udar javnog mnjenja da je to učinio jer je lično zainteresovan da sačuva porodične, nezakonito sagrađene, vikendice na obali Save. S druge strane, zaista postoji osnovana sumnja da su pojedina rešenja proglašenog zakona neustavna. Upravo zbog toga, beše to trapavo kompromisno rešenje, kojim se ipak ne može saprati savest.
(Srpski pravnički klub)
