U javnim nastupima svih članova srpskog pregovaračkog tima moglo se osetiti toliko potrebno nacionalno jedinstvo u vezi Kosmeta, koje na koban način često nedostaje u mnogim drugim pitanjima.
Piše: Zdravko Vasiljević
U raskošnoj baroknoj palati Ausersperg u centru Beča održana je 17. marta druga runda pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije. U istoj palati, čuveni austrijski kompozitor Volfgang Amadeus Mocart 1786. održavao je privatne koncerte za princa Jozefa fon Saksen Hildburghauzen i njegove goste.
U takvom ambijentu, međunarodni posrednici u pregovorima o budućem statusu Kosova i Metohije, Specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN Marti Ahtisari i njegov zamenik ambasador Albert Roan, pristupili su zadatku „odmršavanja kosovskog Gordijevog čvora“. Koliko pošteno i nepristrasno, ostaje još da se vidi. Mnogo se u srpskoj javnosti, na primer, uoči prve runde pregovora polemisalo o izjavi Ahisarija za nemački nedeljnik „Špigl“ o budućem statusu Kosova i Metohije, gde se on, po interpretaciji nekih medija, ali i političara, založio za nezavisnost Kosmeta kao jedinom realanom rešenju. U razgovoru sa srpskom delegacijom, koja je od njega tražila strogu neutralnost, on je odlučno demantovao takve interpretacije, ističući da je pronalaženje rešenja za budući status Kosova u domenu pregovaračkih strana a ne posrednika. Doduše, suočavanje sa datim intervjuom bilo mu je neprijatno.
Država na prvom mestu
Srpska delegacija, predvođena koordinatorima Leonom Kojenom, Tadićevim savetnikom za KiM, i Slobodanom Samardžićem iz Koštunicinog kabineta, došla je u Beč sa zadatkom da zastupa državnu politiku vezanu za decentralizaciju južne srpske pokrajine. Pod datim političkim okolnostima u zemlji, vrlo je bitno istaći da je naša delegacija delovala kompaktno, složno kao i da je imala jasan cilj šta želi da postigne. U javnim nastupima svih članova srpskog pregovaračkog tima moglo se osetiti toliko potrebno nacionalno jedinstvo u vezi pitanja Kosmeta, koje na koban način često nedostaje u mnogim drugim pitanjima.
S druge strane, albanski pregovarački tim je stigao u glavni grad Austrije sa Hašimom Tačijem na čelu, liderom Demokratske partije Kosova i jednom od bivših komandanata OVK. Tako je srpska delegacija pre početka pregovora opet uložila oštar protest kod Ahtisarija, ovaj put zbog imenovanja Tačija na ovu funkciju, imajući u vidu optužnicu zbog ubistva 661 srpskog civila koja je protiv njega podignuta od strane pravosudnih organa Republike Srbije. Opet je Ahtisariju bilo neprijatno, ali se on kao „stari zec“ u međunarodnim pregovorima brzo snašao i istakao, da ni on nije nikada mogao da bira sagovornike u takvim razgovorima, da je zbog toga često imao posla sa „nenormalnim“ ljudima, ali da je to tako. „Videćemo kako će ova osoba da se ponaša“, zaključio je Ahtisari.
I bivši finski predsednik i srpski tim znali su – Tači je došao u Beč samo radi političke demonstracije, a ne kao stručnjak za pregovore o decentralizaciji. Mada mu nekako nije išlo. Prvo ga Roan prekinuo kad je uvodno izlaganje koristio za ličnu političku promociju, a potom je ćutao ceo dan, jer o finansiranju opština nije imao šta da kaže. Onda je, kršeći predviđeni protokol, u sred pregovora održao konferenciju za novinare, što je naišlo na oštro reogovanje Ahtisarijevog portparola. Tom prilikom Tači je, naravno, odbacio ove optužbe srpske strane, dodavši da „prošlost na Kosovu umire sa Slobodanom Miloševićem“.
Novi mirotvorci
Svaka analiza tekuće političke sistuacije na Kosovu i Metohiji lako dovodi do zaključka da bivši ratni komandanti OVK dolaze na skoro sve ključne pozicije u pokrajini. Kao što je poznato bivši kosovski premijer Ramuš Haradinaj, koji je optužen u Hagu za zločine protiv čovečnosti (ubistva, silovanja, proterivanja) počinjene nad srpskim civilima, ne samo da je pušten na slobodu do početka suđenja, nego je i dobio odobrenje od strane Tribunala da učestvuje u političkom životu Kosova. To predstavlja značajno osnaživanje Hardinajeve političke uloge, koja je bila u zalasku posle njegovog odlaska u Hag.
S druge strane donedavni komandant tzv. Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK) Agim Čeku postao je novi premijer Kosova – čovek koji je bio jedan od vojnih komandanta Hrvatske armije u operaciji „Oluja“ kao i jedan od starešina OVK na Kosovu. Pravosudni organi Srbije raspisali su pre četiri godine međunarodnu poternicu i za Čekuom zbog optužbi da je, na osnovu komandne odgovornosti, ubio 669 Srba i 18 pripadnika drugih nacionalnih manjina, 518 teško povredio i ranio i izvršio 584 otmice. Tako su bivši ratni komandanti OVK postali i politički moćni, jer su trenutno procenili, ili su ohrabreni sa strane, da je vreme da preuzmu i formalnu vlast.
U diplomatskim krugovima bliskim pregovorima u Beču mogu se čuti različite interepretacije trenutne situacije na Kosovu, kao i predviđanja daljeg toka pregovora. Najzastupljenije mišljenje je da dolazak „ratne elite“ na vlast ima za cilj jačanje pregovarčke pozicije kosovskih Albanaca, kao i da su u pitanju ljudi sa velikim uticajem na stanovništvo koji su jedini u stanju da sprovedu rešenja do kojih bi se došlo putem pregovora. Mirnom promenom na tri ključna mesta kosovskih institucija i dolaskom Agima Čekua na mesto premijera, albanska strana na Kosovu ojačala je svoju poziciju i na unutrašnjem planu i kod međunarodne zajednice, mišljenje je mnogih diplomatskih posmatrača.
Opet, ima i onih malobrojnih diplomata, koji vide potencijalnu opasnost u procesu preuzimanja fomalnih funkcija od strane lidera pod istragom za ratne zločine. Svi se slažu u zaključku da će pregovori biti dugi i da nije jasno da li će dovesti do nekog konačnog dogovora, s obzirom na dijametralno suprotstavljene stavove obe strane. Možda bi se trenutna faza pregovaračkog procesa mogla bolje opisati kao „pregovori o pregovorima“.
Dijalogom do rešenja
Atmosfera među pregovaračima bila je korektna i civilizovana u obe sesije pregovora u Beču, koliko može da bude korektna u datim okolnostima. Neki članovi delegacija znaju se od ranije, sa različitih međunarodnih konferencija i seminara ili sa samog Kosova, tako da je u pauzama za kafu ili na prijemu došlo čak i do ćaskanja među Srbima i Albancima. Što nikako ne bi trebalo da pruža lažnu sliku kako će pregovarački proces biti lak i jednostavan. Naprotiv, za sada i ne postoje suštinski pregovori, već je trenutno više reč o utvrđivanju početne pregovaračke pozicije.
Kojen i Samardžić su više puta isticali pozitivnu atmosferu na pregovorima kao i nadu da će se na kraju pronaći rešenje prihvatljivo za obe strane. Ono što se takođe može uočiti je, ipak, dobra komunikacija srpskog pregovaračkog tima sa međunarodnim posrednicima, a pre svega sa ambasadorom Albertom Roanom, koji je Srbe na početku samo seko. A u neformalnim razgovorima sa članovima Srpskog pregovarčkog tima stiče se utisak da se poznata formula „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ sve više konkretizuje u različitim oblastima vezanim za decentralizaciju pokrajine, kao i procesu međusobnog povezivanja srpskih opština na KiM, što ukazuje na činjenicu da naš tim, ipak, „ima plan“, i to dobro razrađen.
Međusobne veze opština, načini za njihovo finasiranje kao i vrsta njihove strukturalne povezanosti sa Beogradom bili su u centru pažnje na drugoj rundi pregovora. Na početku dana te druge runde pregovora Albanska strana je odbijala bilo kakav dijalog o decentralizaciji koja bi podrazumevala bilo kakve veze kosovskih opština i Beograda. Ipak, na kraju te teme su stavljene na dnevni red i pristupilo se ozbiljnoj diskusiji po svim pitanjima. Iako nije došlo do bilo kakvog dogovora, srpski pregovarači su uspeli da pomere balans u pregovrima prilično u svoju korist. U zaključcima koje je Roan na kraju dana pismeno podneo delegacijama, našla su se sva pitanja od važnosti za Srbe na Kosovu i u Beogradu. „Da smo taj papir dobili ujutro, pred početak razgovora, mi bismo bili zadovoljni, a Albanci bi sve glatko odbili“, bio je komentar naše delegacije na Roanove zaključke.
Šta donose nove runde pregovora?
Teško je predvideti da li će sav raskoš i sjaj palate Ausperg doprineti da pregovarači približe svoje stavove ili će kako se nagoveštava u nekim dobro obaveštenim diplomatskim krugovima Bečki pregovori završiti bez nekih vidljih približavanja stavova dve strane, kao i bez konkretnog rešenja za budući status. Postoji i mišljenje da su pregovori u Beču „lakmus papir“ za testiranje različitih varijanti za rešenje statusa KiM, kao i prilika za dijalog srpske i albanske strane, ali da će jedino pravo mesto odlučivanja biti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN). Po tom scenariju SB UN će na kraju pregovora konstatovati da Bečke sesije nisu urodile plodom i donele bilo kakav konkretan rezultat zbog nepomirljivih stavova obe strane. Po mišljenju ovih diplomatskih krugova SB će u ovom slučaju novom rezolucijom nametnuti rešenje za budući status Kosova i Metohije. Ta rezolucija i rešenje budućeg statusa biće pre odraz odnosa snaga velikih sila i njihovih trenutnih interesa, nego plod mogućih kompromisa pregovaračkih delegacija u Beču.
Ostaje da se vidi da li će pregovori između srpske i albanske delegacije ići harmonično kao Mocartova muzika ili će mozda imati dramatičniji tok kao u nekoj Betovenovoj sinfoniji ili završiti tragično kao Vagnerove opere.
