Premijer je juče izjavio da “umire od smeha čitajući gluposti po novinama i na televizijama” o prijemu dvojice zatvorenika iz Gvantanama. Ipak, iako umire od smeha, pokušao je da odgovori na „gluposti“ iz medija koji jednoglasno postavljaju pitanje – po kom osnovu (pravilu, proceduri) su primljena dvojica nekadašnjih zatvorenika i kako je moguće da o tom pitanju odlučuje samo jedan jedini čovek (podsetimo, ministarstvo pravde je potvrdilo da o ovom postupku ne zna ništa, dok se drugi potencijalno nadležni organi – poput ministarstva unutrašnjih poslova – takođe nisu oglasili).
Kako je, dakle, premijer objasnio ovaj događaj? On kaže da su nekadašnji zatvorenici primljeni „na osnovu Ustava i bilateralnih odnosa sa SAD“. Zadržimo se na trenutak na prvom obrazloženju. Šta znači biti primljen u jednu zemlju na osnovu Ustava? Ustav reguliše na desetine pravnih pitanja i nije dovoljno pozvati se na njega u celosti. To bi najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu morao znati. Reći da je osnov neke radnje Ustav, bez bližeg preciziranja, jednako je tome da se okrivljenom u krivičnom postupku stavi na teret delo iz krivičnog zakonika. Svakome je jasno, a ne mora imati nimalo stručnog znanja za to, da takav pravni pristup nije moguć niti prihvatljiv.
Ako hoćemo da budemo dobronamerni, možemo da kažemo da premijer nije bio dovoljno precizan slučajno. Da je mislio na ustavno pravo na utočište[1] ljudi koji se zateknu na našoj teritoriji i zatraže zaštitu na osnovu „straha od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja“. Međutim, tu postoji nekoliko problema, o kojima je već bilo reči. Postupak zaštite se uređuje zakonom, dok u slučajevima o kojima ovde govorimo nije bilo nikakvog postupka. Nijedna institucija nije potvrdila da su nekadašnji zatvorenici zatražili azil ili bilo kakav drugi vid zaštite u Srbiji. Takođe, znajući pravila ovog postupka, postoji ozbiljna sumnja da bi dvojici potencijalnih tražilaca zaštite ona bila odobrena. Ponovimo, azil se ne može odobriti licu za koje postoje ozbiljne sumnje da je učinilo određene zločine ili krivična dela ili ukoliko postoje ozbiljni razlozi da se tražilac azila smatra odgovornim za dela suprotna ciljevima i principima Ujedinjenih nacija.
Kada su u pitanju bilateralni ugovori koje Vučić navodi kao drugu mogućnost (po principu – neka svako odabere koje obrazloženje mu se više sviđa), bilo bi potrebno objasniti javnosti kako je moguće da se ljudi razmenjuju međudržavnim sporazumima, izbegavajući domaća pravna pravila. Ukoliko se već poziva na takav sporazum, premijer bi mogao i da ga pruži na uvid javnosti koja bi o tome morala da se izjasni. Ako već nije prethodno, onda naknadno. Međutim, problem je u tome što ovakva tvrdnja verovatno nije istinita, kao što nije istinita ni poslednja tvrdnja da je Nemačka primila „pet puta više zatvorenika“. Naime, Nemačka je primila samo dvojicu, a ne desetoricu.
Na kraju, slušajući premijerova obrazloženja o „glupostima“ koje su se pojavile u javnosti, ne možemo da ne primetimo vrlo važan pomak. On je posle dugo vremena pomenuo postojanje Ustava. To je napredak vredan hvale. To znači da najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta ipak ima informaciju da je to najviši pravni akt u zemlji. Sledeći korak, za koga ćemo ga rado pohvaliti, bio bi da ga dobro izuči – pogotovo deo o položaju, nadležnostima i odgovornosti Vlade i njenog predsednika.
Sofija Mandić
Peščanik.net
