„Kada gospodar postane car, svi će mu redom ući u džm…“
Bora Đorđević (1999.)
Ako je neko nekad gledao, a verujem da je malo onih koji nisu, kultni film Božidara Nikolića, „Tri karte za Holivud“, ova priča će mu biti sasvim jasna. A čak i ako nije, biće mu takođe jasna.
Naime, ono što se dešavalo proteklih desetak dana na severu Kosova, neodoljivo je podsetilo na radnju ovog izvanrednog, ali tužnog filma. U pomenutom filmu, Gavrilo Milentijević mesni „Bog i batina“, komandir stanice milicije jedne palanke negde u Srbiji, iz komiteta dobija informaciju da će drug predsednik posetiti baš njegovu palanku. Lojalan režimu do ludila, Gavrilo zavodi vanredno stanje u palanci, angažuje sve što diše, hapsi koga treba od koza do političkih neistomišljenika, kako bi komitetu pokazao svoju lojalnost. Ipak, „najdraži gost“ ne dolazi, a u palanci nastaje pravi nered.
Pre desetak dana iz nekakvog „komiteta“, nekakvom Gavrilu (ili većem broju „Gavrila“), stigla je vest da sever Kosova treba da poseti „najdraži gost“, doduše ne „drug predsednik“, (jer on odavno počiva na Dedinju), već gospodin predsednik (kako je na nekim bilbordima pisalo), a u stvari premijer Srbije Aleksandar Vučić. Nastaju pripreme za doček „najdražeg gosta“, koje neodoljivo podsećaju na radnju pomenutog filma, a ideološki neodoljivo podsećaju na doček nekadašnjeg „druga predsednika“.
Pre nego se vratimo na reporterski izveštaj o pripremama za doček, podsetimo da je predsednik vlade Srbije par puta već najavljivan na severu Kosova, da su se postavljali bilbordi sa porukama dobrodošlice, ali su se najave poseta ispostavljale kao neutemeljene, bilbordi su bledeli, jer je premijer imao preča posla. Ovoga puta sve je izgledalo odistinski. Izgledalo je da od Kosova, 28. Februara 2016. godine, za premijera nema prečeg posla.
Kao što rekosmo, sve je delovalo odistinski. Prvo se proneo glas o premijerovoj poseti. Zatim su osvanuli bilbordi, sa nasmejanim premijerovim likom i natpisima: „Gospodine predsedniče vlade, dobrodošli na Vaš KosMet“!
Organizovali su se timovi za doček. Nastalo je licitiranje u kojoj opštini „najdraži gost“ treba da otvori neki kapitalni objekat, okružen razdraganom decom u narodnim nošnjama i lokalnim nosiocima vlasti (i jedne i druge „republike“) koje kamere treba da uslikaju baš u trenutku najveće razdraganosti. Nekakvih kapitalnih objekata „za otvaranje“ i nema, ali zar je to bitno?!
Mlađani aktivisti SNS su uredno i mora se reći poletno i razdragano, pored puta prema Kosovskoj Mitrovici crtali simbole Srpske napredne stranke, lepili plakate, kačili zastavice….
Na sve se mislilo, pa su se javljali i problemi. Gde naći dovoljno narodnih nošnji za decu koja treba da dočekaju premijera. Verovatno (ali o tome namamo saznanja) se vodilo računa i koja će domaćica mesiti pogaču za doček, i da so slučajno ne bude proizvod izvan EU (ne daj bože ruska).
U preduzećima se uvodi radna obaveza. Čiste se zgrade, peru se prozori, metu se dvorišta, čiste se slivnici…
Pojedini portali koji objavljuju vest o predstojećoj poseti, ubrzano vest skidaju zbog obasutosti negativnim komentarima čitalaca, koji uglavnom nisu za javnost.
Posebno se vodilo računa o bezbednosti premijera. Otvaraju se šahte da se proveri da nema slučajno nešto pod poklopcima. Na „integrisanim prelazima“ vrši se stroža kontrola putnika. Dolazi i obezbeđenje. Slično kao u filmu gde Gavrilo ima pomoćnika Živadina, u Kosovsku Mitrovicu crnim džipovima i limuzinama beogradskih tablica stižu „živadini“. Živadin u filmu ima na glavi šapku sa petokrakom i nema džip, a ovi na glavi nemaju šapke, nemaju ni kose, uredno su izbrijani. Međusobno se ne oslovljavaju sa „Smrt fašizmu“ ili „Budi se istok i zapad“, nego sa „Brateee“.
Kako se bliži veliki dan, „budže“ imaju sve manje vremena za narod. Za sve za šta ih neko pita imaju lozinku: „Kad prođe poseta“! Istovremeno sanjaju kako da se nađu što bliže premijeru dok ih kamere uslikavaju, naravno svesni da je to u karijeri referenca nad referencama.
A onda u predvečerje velikog događaja, hladan tuš. Premijer ne dolazi!? Ode „mast u propast“! Toliki trud, tolike ambicije i maštanja, a premijer ne dolazi. Da li je moguće da je opet nešto iskrslo, pitaju se građani, ipak zadovoljni jer su im napokon ulice čiste, zgrade oprane, putevi sređeni, slivnici propusni, a nema ni radne obaveze. Iz „komiteta“ stiže nekakva vest utehe da će premijer ipak posetiti Kosovo u narednih 20 dana. „Generalna proba je uspela, predsednik će doći za 20 dana“! Pa dobro za 20 dana, ali zašto nije sad? Nije valjda sva ova frtutma zato što je neki „Gavrilo“ pogrešno razumeo poruku „komiteta“?
Neće biti, mora da tu postoji neki razlog. Može li razlog da bude što je netom uoči posete premijera za predsednika „Republike Kosovo“ izabran Hašim Tači, upravo uz podršku onih koji bi se „slikavali“ sa premijerom? Pa na šta bi to ličilo? Kakav bi to bio marketinški autogol pred predstojeće izbore! Onaj ko vodi marketing je to vrlo dobro procenio. Što bi rekao lokalni mesar Globus (Mima Karadžić) iz filma kojim smo počeli ovu priču: „To samo američki mozak može da smisli“!
Aleksandar B. Đikić
NSPM
