Premijerova izdaja Principa

1
855

Ispovesti jednog konvertita

n25627Izjava predsednika Vlade Srbije Si-En-Enu da je Gavrilo Princip izazvao Prvi svetski rat, i da sad Srbi, pod njegovim vođstvom, nikad neće praviti probleme na Balkanu, pri čemu je Krim sastavni deo Ukrajine(1), samo je nastavak Vučićevih dosadašnjih konvertitskih izjava u medijima država koje su nanele najveća zla Srbiji i srbskom narodu. Jer, Vučić zna da „mightisright“, i naučio je (kako reče Harold Pinter za Imperiju kad je u pitanju njen odnos prema slabijima) da uvažava načelo:“Poljubi me u zadnjicu ili ću ti razbiti glavu“.

U ogledu „Rasprava o srpskom stanovištu“, o Vučićevim konvertitskim „pokajanjima“ pred moćnicima ovoga sveta, Milo Lompar kaže:“U potpunoj nesposobnosti da razlikuje svoje lično ponižavanje od ponižavanja naroda i države koje predstavlja, u neosećanju bilo kakvog problema zbog proširivanja svojih ličnih preobraćenja na istoriju srpskog naroda, on je – u Frankfurter algemajne cajtungu od 11. juna 2014. godine – uspeo da napiše: „Nije začuđujuće da Srbija i Srbi nikada nisu bili posebno omiljeni u Nemačkoj i kod Nemaca. Jedan od razloga za to je sigurno i postupanje našeg političkog vođstva, koje je uvek mislilo da bi političkim trikovima moglo dobiti podršku i poverenje najznačajnije evropske sile. Mi nismo bili pouzdan partner.“ Odakle ovakvo tvrđenje? Zašto se prenebregava istorijska istina o tome da su nemačko-srpski politički odnosi bili prevashodno određeni bečkim pogledom na srpski narod? /…/Probni kamen nemačke politike bio je, dakle, bezuslovna saglasnost sa austrougarskim okupacionim pogledom na srpsku istorijsku sudbinu. Šta se tu moglo učiniti? Ako to nije celishodno kazati u sadašnjim okolnostima, posebno u autorskom tekstu predsednika srpske vlade, zašto je propuštena idealna prilika da se ćuti o svemu tome, zašto se hita ka nepotrebnom i sramnom koraku kojim se pothranjuju najnegativniji stereotipi o srpskom narodu? Ako znamo ko je u prošlosti vodio srpske vlade – Jovan Ristić, Stojan Novaković, LJubomir Stojanović, Milovan Milovanović, Nikola Pašić – nije jasno odakle dolazi osećanje nadmoći sadašnjeg predsednika vlade? Odakle potreba da se osnaži nemačka propagandna predstava o srpskim prevrtljivcima? Zašto jedan politički renegat ima potrebu da svoje prevrtljivo ponašanje projektuje na potpuno drukčije ljude? Da li je trebalo biti saveznik u času kada je Nemačka prionula uz austrougarsku parolu da Srbija mora umreti? Ili je trebalo ostati pouzdan Hitlerov saveznik? Ovakvi iskazi otkrivaju sam proces pounutrašnjivanja krivice u našoj javnoj svesti, pošto srpski predsednik vlade usvaja i osnažuje kulturološke i političke predrasude i interese nemačke sredine. On kao da je preuzeo na sebe da ih odomaći u nas, pa tvrdi – u Informeru od 5. jula 2014. godine – „da smo za sve što nam se dogodilo, u najvećoj meri, sami krivi“. Ovakvi iskazi nemaju za cilj da objasne činjenice raspada titoističke Jugoslavije nego da protegnu osećanje krivice na celokupnu srpsku tradiciju“(2).

Da Vas podsetimo:  Velike kontroverze oko malih hidroelektrana

TO NIJE REKAO NI KRISTOFER KLARK

Engleski istoričar Kristofer Klark, koji je digao veliku prašinu svojom knjigom „Mesečari“, u kojoj za Prvi svetski rat, pre svih, optužuje Srbiju i Rusiju, posle stručnih kritika upućenih na svoj račun (između ostalog, i zato što je u prvom izdanju knjige Principa nazvao „teroristom“), revidira neke od svojih stavova, pa poručuje Srbima: “Treba samo da kažete: “To je deo naše istorije. To je bio nacionalni pokret, ti ljudi borci za slobodu, ili doživljavaju sebe kao borce za slobodu, naša zajednica ih smatra borcima za slobodu. To je istorija. To je način na koji smo postajali to što smo danas“/…/Ničija istorija nema samo lepu stranu. Istorija je brutalna“(3). Ni Klark više ne optužuje Gavrila Principa kao začetnika Prvog svetskog rata. Ali, premijer Vučić, koji tvrdi da su Srbi krivi za sve, ne preza od ponižavanja sopstvenog naroda i njegove države pred Velikim Bratom iz Vašingtona i Brisela.

IVICA DAČIĆ I STRAH OD IMPERIJE

Konvertitima u srbskoj vladi lik Gavrila Principa očito ne da mira. Tako je ministar spoljnih poslova Srbije, Ivica Dačić, u autorskom tekstu za „Nedeljnik“, pokazao da i on mora nešto da kaže o hrabrom srbskom mladiću koji se žrtvovao Vidovdana 1914, da bi njegov narod (ali i drugi narodi) dosegli slobodu (vidi 4).

U prvom delu teksta, Dačić jadikuje nad svetskom nepravdom, i kako je velikim silama dozvoljeno ono što malim državama nije, pa se priseća kako je NATO 1999. ubio osamdeset šiptarskih izbeglica u koloni i nazvao to „tragičnom greškom“. Da su to uradili Srbi, bili bi surovo kažnjeni, dodaje on. Odmah zatim, da mu ne bi bilo zamereno što pominje američke zločine, podseća na to kako su Rusi, raketom na daljinsko navođenje, ubili DŽohara Dudajeva (koga naziva vođom „čečenskih separatista“ – ne terorista, naravno, jer misli o tome šta bi mu rekli u američkoj ambasadi ako ga nazove pravim imenom), i time pokazuje kako strah pred Gazdom iz Vašingtona uništava elementarnu logiku. Jer, NATO zločin nad kolonom izbeglica desio se kada je Imperija stala na stranu šiptarskog terorizma, i bio je rezultat mešanja u unutrašnje poslove nezavisne države, SR Jugoslavije, uz kršenje svih normi međunarodnog prava; Moskva je ubila ovejanog zločinca, koji je bio vođa terorista na NJENOJ teritoriji, pri čemu nije stradao niko nevin.

Da Vas podsetimo:  Biltova fatva

STRAH OD BIVANJA PRINCIPOM

Drugi deo teksta je Dačićeva lamentacija nad činjenicom da je Srbija, boreći se za pravdu i ugnjetene, u celom 20. veku bila gubitnik, podnoseći ogromne materijalne i ljudske žrtve, pa sad više ne želi da se bori ni na čijoj strani: “Srbija neće biti Gavrilo Princip nekog novog svetskog poretka. Mi, ovaj put, nećemo da pucamo ni u koga, kakav god da je on, dobar ili loš, crn ili beo, anđeo, ili njegov kolega sa tamne strane“ (isto,26). Sada je Srbija samo za mir, i spremna je da mirotvorno deluje svuda, pa i na Ukrajini. Jer, naučila je da pregovara o miru tako što se “odlučila za dijalog sa Kosovom“ (čitaj: šiptarskim teroristima pod pokroviteljstvom vašingtonsko – briselske Imperije) što joj je, tobož, otvorilo vrata EU. I zbog toga on i Vučić (koji su se, priznajući vlast Tačija, Čekua i sličnih njima, odrekli Kosova i Metohije), podržavaju teritorijalni integritet svake zemlje, a naročito Ukrajine s Krimom. Zaklinje se Dačić da će Srbija poštovati sve svoje obaveze, samo preklinje Gospodare sa Zapada da njega i Vučića ne teraju da bilo kome uvode sankcije, jer je Srbija mala i bez snage. Cilj ministra spoljnih poslova je da dobijemo „malo mira“ i da „ne budemo ponovo krivi“.

Ipak, vratimo se Dačićevom shvatanju Principovog čina. Kad se ministrova rečenica ponovo pročita, ispada da je Princip pucao u bečkog nadvojvodu i njegovog generala Poćoreka, vrhovnike okupatorske vlasti u Bosni, u ime ondašnjeg Novog svetskog poretka… I sad, eto, Srbija neće da puca u ime nekog Novog poretka… Kakvog? Čijeg? Američkog? Ruskog? Da li je strah toliko paralisao Dačićevo pero da je dotični, usred priviđenja svoje uobrazilje, počeo da piše nesuvisle tekstove?

Da Vas podsetimo:  Knjiga švedskog sudije razbija sve laži o Kosovu

ZAŠTO POMINJU PRINCIPA?

Stvari su, ipak, mnogo banalnije.

Lik Gavrila Principa koverititima na vlasti (bivšim sledbenicima Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, koji su, svako na svoj način, postali simboli otpora Imperiji) ne da mira zato što on nije bio samo borac za nacionalnu nezavisnost, nego i za socijalnu pravdu. A Vučić i Dačić o borbi za socijalnu pravdu ne smeju ni da sanjaju.

Stanko Cerović u svom ogledu „Stogodišnji rat“ piše: “Dok se u sudbini bar jednog čovjeka ne pokaže smisao, cijela istorija liči na haos. Gavrilo Princip najavljuje veliki pokret oslobađanja kolonizovanog čovječanstva, unaprijed ukazuje na njegove uspjehe i poraze koji se smjenjuju do dadašnjega dana“ (5,15). Tako se može razumeti i sudbina malih po zemaljskoj moći, a po duhu velikih naroda, poput srbskog: „Možda je to neka mutna pravda u istoriji: nemajući realne težine u odnosima snaga između sila, mali narodi mali ljudi često imaju pretjeranu važnost u domenu simbola i smisla“ (isto,16).

Gavrilo Princip je bio junak otpora jačima i moćnijima, veliki vitez u borbi protiv imperijalnih tlačenja kakva sada preduzima NATO Imperija širom sveta, služeći banksterskoj mafiji maskiranoj u priču o „demokratiji i ljudskim pravima“. Srbija, koja je u Prvi svetski rat ušla protiv višestruko nadmoćne sile, ostala je to što jeste ne zato što je kukavički ćutala, „ketmanisala“ i kukumavčila kako se boji da ne strada, nego zato što se, kao i kroz čitavu svoju istoriju, borila Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu.

Zato oni koji se odriču Principa, Krsta Časnog i Slobode Zlatne, mogu da pričaju samo u svoje lično ime, a ne u ime naroda kome, biološki, pripadaju.

Vladimir Dimitrijević


FONDSK

___________________________

1.http://srb.fondsk.ru/news/2014/08/11/aleksandar-vuchih-znamo-da-ie-srbin-gavrilo-princip-izazvao-prvi-svetski-rat.html

2.www.standard.rs/kultura/29709-misao-o-srpskom-stanovištu-2

3.http://www.slobodnaevropa.org/content/kristofer-klark-za-rse-srbi-ne-treba-da-se-stide-gavrila-principa/25432649.html

4. Ivica Dačić:Srbija neće biti Gavrilo Prnicip nekog novog svetskog poretka, „Nedeljnik“,7.avgust 2014, str. 26-27

5. Stogodišnji rat / Sarajevski atentat i tumačenja (priredio Muharem Bazdulj), Vreme, Beograd, 2014.

foto http://www.deviantart.com/morelikethis/420173853

1 KOMENTAR

  1. Ivica Dacic „mi nismo titoisti“…?
    ………………………………
    Naravno da niste, vi ste „po redu voznje“. zeleznice opljackane za vise od 20.000.000 evra jednostavno, vasim recnikom receno „tehnoloski visak“ u „raspodeli“ !
    ……………………………………………………………………………………………………………………..
    Desetine, pa i stotine hiljada radnog,vrednog postenog sveta je proglaseno za „tehnoloski visak“ 😮 😮 😮 😮 ..organizovane „tranzicione“..bande, kriminalaca,cesatora, preprodavaca osnovnih sredstava i rentijera je najurilo „samoupravljace“ i uzaptilo privrednu strukturu i , bar mi se cini, prilicno neometano funkicionisu, uz svu bleh muziku uspeha „na konvencijama“ sa slikom petokrake na podu,raznih ……“vlada u nizu“, reketasa tih „privrednih delatnika i subjekata“.Tamna je noc !

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime