Presuda generalu Mladiću – pobeda zločina nad pravdom

„Sudovi postoje da bi, sudeći zločincima, štitili pravdu. Samo Haški tribunal postoji da bi, štiteći zločin, obesmislio pravdu.“

U tačnost gornje konstatacije uverila nas je i (koliko sramna i nelegitimna toliko i očekivana) presuda komandantu Vojske Republike Srpske generalu Ratku Mladiću.

Heroj odbrambenog rata i čovek koji se nesebično stavio u zaštitu legitimnih prava srpskog naroda umesto u krugu porodice i uz najviše državne počasti starost je dočekao strpan u hašku tamnicu gde mu produžena ruka angloameričkog intervencionizma sudi za zločine koje su počinili Mladićevi ratni protivnici – upravo oni koje je ta ista zapadna ruka finansirala, opremala i svesrdno podržavala u njihovim osvajačkim pohodima na srpske zemlje.

U finišu jednog montiranog, političkog procesa koji su obeležile grube povrede Mladićevih ljudskih i procesnih prava, mnoštvo fabrikovanih dokaza, potplaćenih svedoka i lažiranih iskaza i sveprisutna medijska slika o Srbima kao najvećim balkanskim kasapinima forsirana od strane Al-Džazire i ostalih prozapadnih i proislamističkih novinskih agencija general VRS mirno i dostojanstveno primio je reči – „Gospodine Mladiću, osuđujemo vas na doživotnu robiju„.

Mirno i dostojanstveno jer zna Mladić da ni za šta nije kriv. Ni on ni bilo koji drugi nepravedno osuđeni Srbin koji se našao na udaru haških „delitelja pravde„. Svi oni znaju da je ova osuđujuća presuda, doneta u režiji sudskog veća pravnika koji su već odavno raskrstili sa pravom i pravdom, samo još jedna u nizu odluka koje ukazuju na političku prirodu Haškog tribunala i potvrđuju da je on jedan od simbola brutalne antisrpske propagande koji donosi presude protiv čitavog srpskog naroda.

Generala koji je sačuvao Republiku Srpsku i stao u odbranu ne samo srpskog naroda već i čitave Evrope od najezde islamskog radikalizma danas je ta ista Evropa osudila za ratne zločine i zlodela protiv kojih se Ratko Mladić odlučno borio.

Optužnica, puna kontradiktornosti, manjkavosti i lažiranih dokaza o umešanosti snaga VRS u zločine (poput izmišljene priče o srpskoj krivici za granatiranje Markala) u potpunosti je razobličila odsustvo pravde u slučaju Haškog tribunala i pokazala kako je Zapad čitav sistem međunarodnog krivičnog pravosuđa stavio u službu demonizacije i satanizacije jednog naroda.

Politički konstrukt »udruženog zločinačkog poduhvata«, jedan kvazipravni instrument čija osnovanost je osporena čak i od strane pojedinih sudija Haškog tribunala, poslužio je Haškom sudu da u svojim presudama međunarodnoj javnosti podmetne jednu lažnu istoriju u kojoj su agresori predstavljeni kao žrtve, a žrtve kao agresori. Istoriju u kojoj je Srbima dodeljena uloga jedinih krivaca za ratove 90-ih iako je sve ono što je srpski narod činio u 20. veku bila isključivo gola borba za opstanak i odbrana od politike onih koji su hteli da mu uguše slobodu.

Čitava uloga generala Mladića u ratnom vihoru koji je zahtavio ove prostore krajem prošlog veka bila je odbraniti srpski narod od novih pogroma i etničkih čišćenja, sprečiti ponavljanje nekog novog Jasenovca, Jadovna ili Prebilovaca. Sprečiti brisanje viševekovnog srpskog prisustva u BiH u režiji onih koji su pisali Islamsku deklaraciju, onih koji su bili predvodnici jedne fundamentalne ratnohuškačke ideologije i politike razaranja koja je u crno zavila mnoge srpske, hrvatske i muslimanske porodice. O tome svedoče i Mladićeve reči: „Nasuprot onome što se priča i piše, ja ne vodim rat protiv hrvatskog ili muslimanskog naroda. Vodim ga protiv njihovih vođa i onih koji rat podstiču iz inostranstva. Poštujem svoje neprijatelje i ne mrzim ih. Zbog toga pobeđujem.”

Poznato je da je naredbom generala Ratka Mladića preko 30 hiljada muslimanskih žena, dece i starih trasportovano na bezbednu teritoriju. Reč je o narodu koji se posle bega Nasera Orića, a po dolasku vojske Republike Srpske u Srebrenicu, sakrio u bazu UN-a. Ovu činjenicu strani mediji najčešće prećutkuju, jer ona jasno pokazuje da ni o genocidu u Srebrenici ni o postojanju komandne odgovornosti Ratka Mladića za masakre nad Muslimanima u BiH ne može biti reči. Ako bi kod srpskog generala zaista postojala genocidna namera da se biološki uništi muslimansko stanovništvo da li bi on onda spašavao najvitalniji deo tog stanovništva – žene i decu?

Presuda generalu Mladiću doneta je već uveliko pre početka suđenja. Ona je odavno napisana u duhu antisrpskog narativa i zapadne politike desrbizacije Balkana, čekajući pogodan trenutak da ugleda svetlost dana. Generala Mladića zapadni mejnstrim mediji etiketirali su kao haškog osuđenika odmah nakon izdavanja optužnice, gazeći tako pretpostavku nevinosti, osnovni princip pravne države, princip za koji se govori da je jedna od najvećih tekovina zapadne civilizacije. Ali to je već postala uobičajena praksa kada su Srbi u pitanju. Za njihovu krivicu je već dovoljno da jedna ratnoprofiterska NVO kojoj je do istinskih žrtava rata stalo koliko i do lanjskog snega uperi prst u srpski narod i zatraži njegovo sankcionisanje. Haška „pravda“ joj odmah izlazi u susret kako bi pameti dozvala „varvarske i neposlušne“ Srbe.

Presuda generalu Mladiću proizvod je selektivnosti međunarodnog pravosuđa i dokaz da Zapad prema Srbiji vodi otvorenu politiku dvostrukih standarda. To je politika koja oslobađa dželate poput Orića, Markača i Haradinaja, a časne srpske komandante šalje u tamnice.

Kroz mesec dana haški (zločinački) sud zatvara svoja vrata. Ono po čemu ćemo ga pamtiti nije promocija pravde već učešće u pokušajima ukidanja Republike Srpske, delegitimizaciji istorijske državnosti srpskog naroda i afirmaciji zločina kao poželjnog sredstva u zapadnoj politici usitnjavanja srpskog etničkog prostora.

Haške presude ostaće upamćene kao presude koje su umesto rasvetljavanju istine i procesuiranju istinskih zločinaca doprinele stvaranju jedne izopačene slike o Srbima kao najvećim balkanskim zlikovcima i održavanju histerične atmosfere srbofobije u zapadnim društvima. One su u život vratile odavno zabranjeni princip kolektivne odgovornosti, koji je nepoznat savremenim sistemima krivičnog prava. One su uvek služile kao opravdanje za NATO agresiju na SRJ i Republiku Srpsku i bile instrument za vršenje pritisaka na Beograd da se distancira od svoje „velikosrpske prošlosti“ i politike podrške srpskom narodu u Bosni i Hercegovini.

Ali kao što naš narod voli da kaže, „ničija nije do zore gorela“. Pa tako neće ni posledice haške tiranije biti večne i nepromenjive. Geopolitička slika sveta se ubrzano menja, moć onih koji podržavaju antisrpsku hašku paradigmu nastavlja da upada, a paralelno sa time će upadati i značaj samih haških presuda. Kad tad one će se naći u procesu revizije i poništenja, a pravda za srpske žrtve konačno će ugledati svetlost dana.

Ime Ratka Mladića ostaće u srpskoj istoriji upisano zlatnim slovima. Dokle god budemo negovali pamćenje o herojskim podvizima generala Mladića dotle će živeti i Republika Srpska i Srbija, dotle će živeti i nada u njihovo konačno ujedinjenje.

Nije zločinac onaj koji se borio protiv hordi Nasera Orića. On je simbol časti, nepokleka i slobode. On je branioc srpskog naroda.

Mr Danijel Igrec

vidovdan.org