U mnoštvu političkih događaja i informacija koji prate našu izbornu kampanju gotovo je neopaženo u našim medijima prošla vest da su sudije Euleksa dostavile odbrani Olivera Ivanovića pisanu presudu kojom je osuđen na devet godina zatvora zbog navodnih ratnih zločina počinjenih u Kosovskoj Mitrovici 1999. godine.
Jedan od njegovih advokata Ljubomir Pantović je ocenio da ova presuda više liči na usmeno obrazloženje, da je neshvatljiva i nejasna, i najavljuje da će u izradi žalbe učestvovati pravni tim sastavljen od pravnika iz naše zemlje i inostranstva. Ona je još jednom pokazala svu neobjektivnost, voluntarizam i političku instrumentalizaciju koja neprestano prati ne samo suđenja Euleksovih sudova na Kosovu i Metohiji.
Bez obzira na to što je tokom sudskog procesa jasno pokazano da nema validnih i pravno zasnovanih dokaza kojim bi potkrepili optužnicu da je Oliver Ivanović komandovao, naređivao, niti učestvovao u događajima koji su se dešavali 14. aprila 1999. godine. Sve to nije bio dovoljan razlog da se donese presuda koja će biti zasnovana pre svega na validnoj pravnoj argumentaciji.
Od početka ovog sramnog sudskog postupka bilo je očigledno da je presuda doneta i pre nego što su saslušani svedoci i predočeni ozbiljni dokazi. Time se samo do kraja ogoljuje priroda dosadašnjeg delovanja Euleksa na Kosovu i Metohiji, koji pre sve ima za cilj da održi već utvrđeni odnos Evropske unije prema samoproglašenoj nezavisnosti Kosova.
Takođe smo svedoci da se proces stalnog davanja velikih ustupaka predstavnicima albanskog naroda u pregovorima sa Srbijom, a pri tome je očigledno da oni i nemaju stvarnu nameru da sprovedu odluke predviđene Briselskim sporazumom koji mi proglašavamo za naš vrhunski spoljnopolitički uspeh i dostignuće.
Ništa drugo se i ne može očekivati od organizacije čija je već toliko puta jasno demonstrirana namera da promoviše tzv. kosovsku nezavisnost i utvrđivanja isključive krivice pripadnika srpskog naroda za sukobe i zločine na Kosovu i Metohiji u vreme NATO agresije na SRJ.
Očigledna je ovakva težnja predstavnika međunarodne zajednice (i to posebno zemalja Kvinte) koja vrši neprestani i snažni politički i ekonomski pritisak za priznavanje pseudodržave na Kosovu, bez obzira na to što se tvrdi da to nije glavni i odlučujući uslov za ulazak Srbije u EU. Takođe smo svedoci da se proces stalnog davanja velikih ustupaka predstavnicima albanskog naroda u pregovorima sa Srbijom, a pri tome je očigledno da oni i nemaju stvarnu nameru da sprovedu odluke predviđene Briselskim sporazumom koji mi proglašavamo za naš vrhunski spoljnopolitički uspeh i dostignuće. O tome najbolje govori činjenica da ni posle gotovo tri godine nije učinjeno ništa na formiranju Zajednice srpskih opština, a teško da će taj proces početi u doglednom roku.
Formiranje suda za ratne zločine koje su počinili pripadnici OVK-a takođe nije moguće očekivati u bliskoj budućnosti ako ikada i bude počeo svoje delovanje. Zato je verovatno i doneta ovakva drakonska presuda Oliveru Ivanoviću i to kao još jedan u nizu ustupaka ne bi li se odobrovoljili Albanci na Kosovu jer oni su ipak bili lojalni saveznici NATO i Evropske unije u rešavanju kosovske krize i tokom NATO agresije.
Albanci na Kosovu i Metohiji primenjuju poznatu i mnogo puta oprobanu taktiku odugovlačenja, stalnog ucenjivanja i pretnji o primeni sile i izazivanju nestabilnosti na Balkanu, računajući na stalnu podršku Engleske, SAD, Francuske, Nemačke i Italije. Te su zemlje glavni pokrovitelji tzv. kosovske nezavisnosti i zaista je iluzorno očekivati da će institucije nastale njihovom političkom voljom biti zasnovane na pravu i objektivnim principima.
Ovakvo ponašanje Euleksa samo je vrh ledenog brega nedoslednog odnosa i pristupa međunarodnih faktora prema srpskim zahtevima u procesu normalizacije odnosa Prištine i Beograda. Ne može da nas mnogo iznenađuje licemeran odnos međunarodne zajednice koji se veoma jasno video u toku sudskog procesa Oliveru Ivanoviću.
Izostala je kao i mnogo puta do sada pravovremena i široka politička i društvena reakcija koja bi poslala jasno određenu poruku da se ne prihvata ovakav neobjektivan i politikantski instrumentalizovan sudski proces čoveku koji je ostao da živi na Kosovu i Metohiji
Za nas je od mnogo veće važnosti kako su naša javnost i aktuelni politički akteri reagovali na ovako donetu presudu.
Izostala je, kao i mnogo puta do sada, pravovremena i široka politička i društvena reakcija koja bi poslala jasno određenu poruku da se ne prihvata ovakav neobjektivan i politikantski instrumentalizovan sudski proces čoveku koji je ostao da živi na Kosovu i Metohiji, učestvujući u rešavanju problema srpske zajednice i pri tome dugo vremena uspešno sarađujući sa predstavnicima međunarodne zajednice i Euleksa.
Njegovo hapšenje i suđenje je jasna poruka Srbima na Kosovu i Metohiji da niko nije siguran i da svako može na osnovu isfabrikovanih i lažnih dokaza biti osuđen na dugogodišnju robiju.
U svom pohodu na glasove Srba koji su još preostali na našem Kosovu i Metohiji premijer Aleksandar Vučić nije našao za shodno da jednom rečju pomene najočitiji primer kršenja ljudskih i građanskih prava koji se odigravao tokom suđenja i bespravnog utamnjičenja Olivera Ivanovića. Možda bi pominjanje njegovog imena narušilo proces sprovođenja briselskog sporazuma koji je već dugo vremena mrtvo slovo na papiru.
On je tako, zahvaljujući farsičnom i neobjektivnom suđenju, izrastao u jedan od primera kako se može postati žrtva osionosti i bahatosti tzv. kosovskih državnih institucija, ali i nekompetentnosti i nedoslednosti sudova koji deluju pod okriljem Euleksa. Pored Aleksandra Vučića, čija je to bila dužnost da učini, prećutkivanje ove presude i dugogodišnje kršenje ljudskih prava Olivera Ivanovića nisu pomenule ni nevladine organizacije, koje su tako predano posvećene odbrani ljudskih i građanskih prava jer se on kao pripadnik srpskog naroda ne uklapa u preovlađujući koncept političke korektnosti u kome je jedino prihvatljivo da se govori o zločinima počinjenim nad Albancima, a Srbi se uvek svrstavaju u loše momke jedino spremne da čine nasilje i najteže zločine.
Do koje mere je politički život u Srbiji okrenut isključivo dnevnopolitičkim interesima i postizanju što boljih izbornih rezultata, dovoljno govori i potpuno prećutkivanje presude izrečene Oliveru Ivanoviću. Zar ne postoji nijedna politička organizacija, čak ni one stigmatizovane kao patriotske, koje bi se oglasile barem prigodnim saopštenjem ako već nisu u stanju ili ne žele da organizuju protestna okupljanja građana na kojima bi bila data toliko potrebna moralna podrška Oliveru Ivanoviću.
Ne radi se ovde o tegobnoj sudbini jednog čoveka, već je u pitanju naš iskreni odnos prema Kosovu i Metohiji.
Ne radi se ovde o tegobnoj sudbini jednog čoveka, već je u pitanju naš iskreni odnos prema Kosovu i Metohiji, ali pre svega prema Srbima spremnim i odlučnim da i pored izuzetno teških uslova za opstanak očuvaju srpsko Kosovo i Metohiju.
Zar je toliko teško nama i u Beogradu i širom Srbije da im pružimo ruku i pokažemo elementarnu ljudsku solidarnost i privrženost našem kosovskom opredeljenju kao stožernom činiocu srpskog nacionalnog identiteta.
NSPM
Zaboravih da dodam, sto se tice Olivera, caka je i u tome da vecina naroda nema mnogo razloga da misli da je on zaista njihov. Evo, i sad, iz zatvora, on daje podrsku Vucicu tj. neprednjacima (sto je razumljivo, lizi ruku koja te bije, jer u potpunosti zavisis od nje). Zasto bi se dizali za jednog od onih koji ih vode – kroz trnje do blata – ka „jedinoj alternativi“ koju oni ne zele?
Izgleda da jeste, Vucinicu. Izgleda da vecina u Srbiji misli da ima suvise svojih problema da bi mislila na bilo koga drugog, i da ima suvise malo da bi dala i crno ispod nokta za Kosmet i Srbe na njemu. Sto i nije sasvim novo, jer smo slican odnos vec videli kad su bili u pitanju istocna Slavonija, Lika, Kordun, banija i Bosna. Tom narodu u Srbji jos nje doslo iz dupeta u glavu da sve to jesu bili njegovi problemi, i da je zbog toga sto je „brigao svoju brigu“ danas tu gde jeste – na dnu, polako nestajuci…