Starija generacija nekadašnjih „gastarbajtera“ poreklom iz bivše Jugoslavije, koji u velikom broju, među njima i Srbi, žive u Štutgartu i bližoj okolini, mogli su mnoge gradske ulice da nađu vezanih očiju. – Ovi mlađi, priča nam starina Milan Jaković, kada biste ih pustili u neki njima nepoznat deo grada, bez navigacije ne bi mogli ni kući da se vrate! Previše se uzdaju u tehniku, a mi smo sve morali da znamo napamet.
Ipak, jednu adresu napamet znaju mnogi, i stari i mladi. To je Loewen Strasse 20 u Štutgart-Degerlohu. Tu već godinama živi naša nekadašnja zemljakinja, gospođa Nađa Kramar. Ona je itekako potrebna mnogim našim ljudima jer je ovlašćeni i zakleti prevodilac za srpski, hrvatski i bosanski jezik. Ujedno je i sudski tumač. Prevodi se sve što stiže iz novonastalih država na teritoriji bivše Jugoslavije kao venčanice, izvode iz registra rođenih, umrlice, odluke o nasledstvu, i mnoga druga lična dokumenta.
Pitamo gospođu Kramar kako se snalazi sa prevodima sa jednog nekada zajedničkog jezika, srpskohrvatskog, na nemački, a sada sa tri novonastala jezika. Kaže, još uvek su mnoga dokumenta pisana kao što se nekada pisalo u bivšoj Jugoslaviji tako da tu nema nikakvih problema, sličnosti jezika su ostale. To je bio povod za naš malo opširniji razgovor.
Nađa Kramar je rođena i odrasla u Zagrebu. Još 1962. g. je došla u Hanover gde je osnovala porodicu. Suprug je bio elektro inženjer koji se posle nekoliko godina rada u nekada čuvenom Telefunkenu odlučio za samostalnost. Osnovao je sopstvenu firmu. Tako je i naša sagovornica morala da pomaže u poslovodstvu i korespondenciji na nemačkom jeziku. Vredno je učila nemački, a paralelno i pedagogiju. A onda, ispit za ispitom, i uvek novo usavršavanje znanja nemačkog jezika i pedagogije. Porodica Kramar ima sina i kćerku koji su rođeni u Hanoveru. Oboje su fakultetski obrazovani ljudi. Kao već treća generacija, tu su i dva unuka.
Iz Hanovera se porodica preselila u Švebiš Gmind, nedaleko od Štutgarta, gde je Nađa Kramar pozvana da tumači na sudu u raznim procesima. Uz to je išlo i prevođenje sa nemačkog na pomenute jezike i obratno. Pre nekoliko godina se preselila u Štutgart. Nađa kaže da je želela da bude bliže unucima koji žive u Štutgartu. – Zaista nema šta sve nisam prevodila – priča nam ova gospođa izuzetno finih manira. Nismo mogli a da ne primetimo, da je to ono pravo, kako stari Zagrepčani nazivaju, „purgersko“ vaspitanje i ponašanje. Iako je poreklom Hrvatica, kaže da još uvek nije prežalila, kao i mnogi njeni sunarodnici i sugrađani, onu lepu zemlju po imenu Jugoslavija! – Nisam preveliki vernik, više volim da verujem u ljude, ma koje vere i boje kože da su. Zato nikada, ne samo zbog posla kojim se bavim (duže od 20 godina sam sudski tumač, a prevodilac tridesetak godina), ne pravim razliku da li je neko Srbin, Hrvat, Bosanac, Rom…
Pored prevođenja gospođa Kramar ima još jedan izučeni hobi – ona se posle podosta sa uspehom završenih kurseva iz likovne umetnosti, pripreme platna i boja, o tehnikama rada itd. bavi i slikarstvom. Njen lepi stan je pun sopstvenih radova od kojih su mnogi već bili na preko 15 samostalnih izložbi. – Dosta svojih slika sam prodala, a neke sam poklanjala dobrim prijateljima, ali još uvek, iako sam već u godinama, i dalje stvaram.
Nismo propustili priliku da gospođu Nađu upitamo šta je sve doživljavala u sudskim procesima na kojima je tumačila. Kaže, bilo je i veselih ali i tužnih događanja, doživela je i pretnje. Prisetila se jednog slučaja – neki prijatelj ili rođak okrivljenog je sedeo direktno iza mene, priča nam naša sagovornica. – Odjednom sam u leđima osetila nešto tvrdo i čula tihi, preteći glas da pazim kako prevodim i da prevodim u korist optuženog! Pribrala sam se i rekla čoveku iza mene da se odmah povuče red dalje ili ću morati da zatražim pomoć obezbeđenja. On se povukao, posle suđenja se izvinio za svoj postupak, a kasnije je dolazio kod mene da mu prevodim razna dokumenta. Malo sam se bila uplašila da možda nije bio pištolj uperen u mene jer ima svakakvih ljudi. –Doživela sam i to, da sam prevodila na jednom procesu, čovek je sa mnom govorio srpski, a ja sam simultano prevodila na nemački sve do kraja suđenja. Posle završetka taj čovek mi se obratio na perfektnom nemačkom jeziku. Zbunjeno sam ga upitala, zašto sam onda ja morala da prevodim i zašto odmah nije rekao da dobro govori nemački. Njegov odgovor je glasio –a zašto da kažem, kada na vaš prevod nisam imao nikakve primedbe! Najteže joj je bilo, kaže, kada je zbog posledica ratova u nekadašnjoj domovini, morala da pred nemačkim istražnim organima prevodi izjave o počinjenim međusobnim zločinima ljudi koji su koliko do juče srećno i složno živeli kao komšije, sugrađani i državljani jedne države.
Gospođa Kramar još uvek odlazi u gradić u kome je nekada živela –Švebiš Gmind gde novopridošlim strancima i azilantima, među njima je i dosta Roma iz Srbije, drži časove nemačkog jezika. Duže od 6 godina je pomagala u jednom prihvatilištu za strance gde je radila i sa decom poreklom iz 12 nacija. Iako puno radi, naša sagovornica uvek nađe vreme i za svoje unuke – da im pomogne kod domaćih zadataka ili da im spremi neki omiljeni kolač. Naravno da je i autor ovog teksta probao jedan specijalitet gospođe Kramar – kolač sličan našoj lenjoj piti. Bio je odličan, baš kao i veoma prijatan razgovor sa našom sagovornicom, bivšom Jugoslovenkom.
Predrag Rakočević
Na slikama: Nađa Kramer
