Preživeti televiziju

0
460
Foto: pixabay.com

U vrtlogu vizuelnih medija

„Kada bogovi hoće nekoga da unište,
najpre mu daju televizor“

Artur Klark

Od kada se pojavila, pa sve do danas, televizija zauzima centralno mesto u životu savremenog čoveka. Promenila ga je iz korena. Izmenila je način na koji misli i oseća, kako posmatra stvari, njegovu percepciju vremena i prostora (misaoni i čulni doživljaj sveta), odnos svesti i podsvesti…

Televizija je postojala i pre Drugog svetskog rata, ali se tek posle njega razvila kao sredstvo komunikacije. Tokom pedesetih godina XX veka stekla je status najpopularnijeg (vizuelnog) medija, popularnijeg i od filma. U to vreme, jedan mladi (američki) bračni par je izjavio: “Počinjemo život samo sa najnužnijim stvarima: krevetom, šporetom i televizorom”.

U međuvremenu, televizija je postala totalni fenomen.

Već na samom početku, televizor je popularno (sa simpatijama) nazvan “prozor u svet”. Ljudi su od tada stvari oko sebe posmatrali sve manje neposredno, a sve više kroz televizor, ne direktnim učešćem u životnim situacijama, nego posredstvom televizijske slike.

Televizor je u svakodnevnom životu ljudi postao jedan od (najvažnijih) posrednika, specijalizovani uređaj za prenos i emitovanje slika stvarnosti. On je vrlo brzo i ukinuo razliku između stvarnosti i televizijskog prikaza stvarnosti. Više nije bilo važno da li je nešto istina ili obmana, nego da li je emitovano na televiziji ili nije.

Dvadeseti vek je izbrisao granicu koja je delila stvarnosti od privida, u korist privida. To je omogućilo neograničenu manipulaciju “činjenicama”, koje su iznosile slike sa televizijskog ekrana. Tako je utvrđen i prostor “mejnstrima”, a sve drugo čemu televizija nije pridavala značaj i prikazivala, proterano je na marginu i prepušteno zaboravu.

Emitujući (selektivno) slike i poruke, kojima je istovremeno izostavljala sve drugo, ojačavala je dominantnu, eksploatatorsku poziciju vlasti, koja je na taj način uspešno manipulisala televizijskom publikom. Televizija je više nego drugi mediji izolovala gledaoce i učinila ih nesposobnim da pruže otpor sistemu.

Ernesto Sabato je s razlogom, parafrazirajući Marksa, rekao: “Televizor je opijum za narod.”

Danas su ljudi povezani sa svetom posredstvom televizijskog ekrana. Gomile usamljenih ljudi sede i zure u televizor, odričući se tako neposrednog učešća u životu i direktnog odnosa sa drugim ljudima, a takav stav i pozicija (u koju su uvučeni i kojoj su se prepustili), čini ih bezvoljnim, oduzima im snagu da se ponašaju razborito i posvete konkretnim stvarima.

Društvena misao je odmah uočila medijski značaj televizije.

Maršal Mekluan je bio prvi teoretičar medija. Pre njega niko nije medije video kao „presudan društveni činilac” u oblikovanju čovekovog pogleda na svet.

Do pojave televizije, teorijska misao je prednost davala ekonomskoj sferi društva (Marks, Dirkem, Veber …). U svojim teorijskim radovima, ovi mislioci nisu medije uzimali u obzir, jer tada osim štampe ništa drugo nije postojalo.

Nagli napredak tehnike, nauke i tehnologije doveo je do toga da već sledeća generacija teoretičara piše o uticaju vizuelnih medija (novina i filma) na društvo.

Društvena teorija je vremenom medijima pripisivala sve veći značaj i istovremeno u drugi plan potiskivala ekonomska pitanja, da bi se na kraju (pojavom televizije) shvatilo da medijska sfera ima ogroman (čak presudan) uticaj na oblikovanje pogleda na svet savremenih ljudi i njihov svakodnevni život.

Istorijski posmatrano, vizuelni mediji su temeljno preoblikovali tradicionalno društvo i izmenili psihologiju modernog čoveka.  Vizuelni mediji izmiču racionalnoj kritici, jer su u stanju da ovladaju čovekovom podsvešću, hipnotišu čula i parališu sâm duh.  Upravo u tome je njihovo prikriveno dejstvo na stanje ljudske svesti.

Mekluan, opčinjen vizuelnim medijima i njihovom moći, izneo je svoju čuvenu tezu da su oni (u suštini) „produžeci ljudskog tela”. Celokupnu evoluciju čoveka posmatrao je i nastojao da shvati u skladu sa njihovim nastankom i društvenim uticajem.

Savremeno društvo je oblikovano pod snažnim dejstvom vizuelnih medija (premreženo je njima), tako da ga teoretičari danas označavaju kao „informatičko”.

Na kraju se pojavio i internet.

A sve je započelo sa štampom.

Štampa je razorila celovitost ljudske percepcije, dajući primat vizuelnom opažanju. Ova promena u viđenju (i doživljaju) stvarnosti, bitno je izmenila čovekovu mentalnu strukturu.

Kada je Johan Gutenberg pronašao pincip mehaničke štampe, koja je zatim bila opteprihvaćena, ovim svojim izumom presudno je doprineo nastanaku masovne svesti. Štampa je lagano preoblikovala stari (tradicionalni) poredak, izmenila i ujednačila senzibilitet ljudi.

Tako je nastao „čovek modernog vremena“.

Pre toga, u srednjem veku čulo vida (oko) nije bilo izdvojeno i privilegovano u odnosu na druga čula. Nije mu davana prednost, niti je imalo presudnu ulogu u percepciji stvarnosti. U tom smislu, moderni istraživači srednjevekovnog i renesansnog pogleda na svet, govore o „kratkovidosti“ i „kašnjenju vida“, kao osobenom antropološkom obeležju tadašnjeg čoveka.

Maršal Makluan je tradicionalno društvo u celini definisao kao „auditivno-oralno“, kao kulturu koja je u potpunosti određena upotrebom sluha i govora.

Štampa je to promenila. Oslanjala se na čulo vida, i svojim unutrašnjim sadržajem, „fonetskim pismom“, postepeno je „okularnu percepciju“ učinila dominantnom.

Simbolička kultura se razvijala najpre kao kultura štampane reči (Antonjina Kloskovska). To je dovelo je do nečeg vrlo bitnog, „upiranja pogleda“ prilikom čitanja knjiga i novina. Došlo je do temeljne promene u doživljaju sveta i načinu (svakodnevnog) života. Posledica toga je nastanak „vizuelnog mišljenja“ (Rudolf Arnhajm), koje je bilo rezultat podređivanja najpre čulne percepcije, a zatim i mišljenja dominaciji oka, koje se (inače) smatra „najneutralnijim i najapstraktnijim čulom“. Ovo je presudno doprinelo „objektivizaciji“ (jačanju naučnog duha), vizuelnom doživljaju prostora, dalo prednost euklidovskoj geometriji, (kasnije) njutnovskoj fizici… U slikarstvu, u doba renesanse, dovelo je i do pojave centralne perspektive, kao potpune suprotnosti dotadašnjem slikarskom obrascu prikazivanja stvarnosti.

Da Vas podsetimo:  Hajdučija kao prvi srpski pokret otpora

Antropološka osnova modernog individualizma i glavni uzrok raspada prirodnog (organskog) zajedništva je posledica uspostavljanja „kulture vida“, koja je podrazumevala postojanje centralne („referentne“) tačke gledišta.

Štampa je odlučujući činilac u stvaranju ovog novog oblika međuljudskih odnosa; glavni uzrok pojave masovnog društva (Ferdinand Tenis). Ona je (istovremeno) presudno uticala i na pojavu masovne kulture.

Osnovna funkcija štampe je „da manipuliše masama, u cilju ostvarivanja političkih i ekonomskih ciljeva“ (Denis Mek Kvejl). Ovaj proces je išao naruku dominaciji mehanički uspostavljenih društvenih odnosa, na račun međuljudskih veza baziranih na tradicionalnom zajedništvu.

U tome je uloga i svih drugih vizuelnih medija, koji su se pojavili posle štampe.

Mek Kvejl tvrdi da štampa (i mediji uopšte) podrivaju kulturne i obrazovne standarde, dajući prednost zabavi i senzaciji. Po njegovom mišljenju, takvim pristupom ona podstiče nasilje, kriminal i nered u društvu, i u prvi plan se guraju priče o njihovim počiniocima i glavnim akterima.

Štampa je stvorila i novi društveni fenomen – publiku. Mnogobrojnu i široko rasprostranjenu. Ona je bila moćno sredstvo građanskog povezivanja najširih razmera. Štampa je u svakodnevni život ljudi, uvela obrazac istovetnosti, jednoličnosti i ujednačenosti.

Kritičari štampe su ukazivali na to da je bitno uticala (a i danas to uspešno čini) na usklađivanje i izjednačavanje ukusa, mišljenja, interesovanja, obrazaca ponašanja i delovanja, na način oblikovanja stvarnosti. Sve ozbiljne kritičke analize ukazuje na presudnu ulogu novina u svim vrstama manipulacija, nametanja političkih ideja i sistematskog „ispiranja mozga“.

To je polovinom XIX veka bio jedan od glavnih razloga za uvođenja obaveznog (osnovnog) obrazovanja. Namera je bila da se ljudi opismene i čitaju, ali kada je reč o štampi, da istinu ne traže sami, nego automatski poveruju u sve što u novinama piše.

Štampa je postavila temelje za ono što će sa televizijim biti dovedeno do vrhunca.

Posle štampe, pojavio se film.

Film objedinjuje u sebi osobine dva književna roda –  romana i drame. Moć filma je u tome što se u njemu poistovećuju i lako brkaju – fikcija i stvarnost.

Roman i drama zahtevaju čitalačku kulturu i napor mašte da se iz stvarnog života pređe u izmišljeni svet književnosti. Čitalac je u izvesnoj meri svestan da je u pitanju samo priča. S pojavom filma granica između fikcije i stvarnosti se gubi. Slika u potpunosti prožima gledaoca. Ona je realistična, glas je stvaran, pa on lako previđa da to što film prikazuje nije realna stvarnost.

Fikcije viđene na filmskom platnu negativno su uticale na čovekovu moć rasuđivanja. Ovo su uočili samo oni najpronicljiviji.

„Svaki odlazak u bioskop, uprkos mojoj budnosti, čini me još glupljim i gorim.“ (Teodor Adorno)

Zahvaljujući svojoj sposobnosti vizuelizacije, film je najvernija imitacija stvarnosti, jer deluje na čula vida i sluha, zaobilazeći razum i inteligenciju. On izaziva fiziološke reakcije, kao da je reč o stvarnom događaju.

Poznat je niz primera prvog susreta sa filmom. Filmski prizori su kod publike izazivali paniku i istinsku trauma, kao da je reč o stvarnom dešavanju (Najpoznatiji primer je film Braće Limijer, Ulazak voza u stanicu, iz 1895. godine).

Na kraju, sve se svelo na televizijsku sliku.

Drevna mudrost kaže da jedna slika vredi više od hiljadu reči.

Slika je korisnija od govora. U sistematskom stvaranju privida, ona ima veću moć od štampe. Za razliku od slike, reč je mnogo zahtevnija. Reči treba slušati i govor razumeti, a slike je dovoljno samo gledati.

Pomoću slika se uspešnije manipuliše publikom, koja mahnito (bez mnogo razmišljanja) guta sve vrste vizuelnih sadržaja.

Hari Hudini je govorio kako se koristio vizuelnim ograničenjima publike, zbog koje ona nije u stanju da pravi razliku između iluzije i stvarnog. Tako ih je navodio da poveruju u postojanje onoga što (realno) ne postoji.

Brisanje granice između stvarnosti i privida, dovodi do pogubnih posledica.

Zahvaljujući vizuelnim medijima, pre svega televiziji, prosečan čovek je ogrubeo i postao neosetljiv. Danas je sposoban samo za kvantitet utisaka.

Događaje u svetu, čak i one najstrašnije, najbrutalnije, televizijski gledaoci posmatraju kao porodičnu seriju, bez emocija i etičkog stava, jer im je svakodnevna izloženost ovakvim sadržajima podigla prag tolerancije na nasilje, a snizila sposobnost mišljenja.

Zbog toga lakše podnose najrazličitije oblike represije i veruju u svakakve budalaštine.

Publici je odavno važan jedino događaj, njegova dramaturgija i intriga koju (do)nosi, ali ne i njegov smisao.

Sada je sve spektakl, tako da ništa nema određeno značenje, ni „moralnu težinu”. Bitno je samo da bude brzo i kratko, površno, ali dramatično. Crno-beli prikaz stvarnosti i ništa više od toga.

Na taj način se uspostavljaju i šire stereotipi, jer nema vremena za nijanse, detalje, višeznačnost, fine prelaze, suptilne razlike. Jedino treba pratiti ritam događaja; ne izgubiti korak.

Što je više obaveštenja, vesti su površnije. Takve informacije su po pravilu dezinformacije. Uostalom, sistem informisanja postoji ne zbog istinitog obaveštavanja, nego zbog „spinovanja”, da bi nas zaveo lažima i doveo u zabludu.

Da Vas podsetimo:  Da li je Srbija spremna na eutanaziju neizlečivo bolesnih?

Vizuelni mediji (pre svega televizija) su prvenstveno sredstva ekonomske i političke manipulacije. Pomoću njih je publiku lako obmanuti.

Međutim, od kada redovno gledaju televiziju, ljudi su umislili da sve znaju o svetu, a zapravo (na taj način): „Nikada manjina nije toliko manipulisala većinom” (Oldus Haksli).

Pomoću televizije i drugih vizuelnih medija, stvara se društvo bez pamćenja. U njemu, laž ostaje nekažnjena, jer više nije važno šta se govorilo juče (jučerašnja predstava za juče, današnja za danas), još manje šta se obećalo (ko će se toga sećati u poplavi novih informacija).

Masovno odsustvo pamćenja pruža laži široko polje delovanja.

Suština modernog informisanja je – korisna laž. Ona donosi dobit onima koji lažu, a najčešće je dobrodošla i masi koja se lažima obmanjuje. Manipulatori informacijama redovno govore ono što ljudi žele da čuju, bez obzira što to nema nikakve veze sa istinom.

Televizija je dovela i od toga da voajerizam postane masovna pojava, najrasprostranjeniji vid učešća u aktuelnim dešavanjima.

Zahvaljujući uticaju televizije, gledanje je novi način prisustva u stvarnosti, angažovanje bez odgovornosti, čak jedna vrsta sredstva za umirenje.

Nekada je to bilo nemoguće. Učešće u svakodnevnim zbivanjima podrazumevalo je preuzimanje odgovornosti. Odbijanje da se prihvati odgovornost posledica je „kompulzivne težnje za zabavom”,  u čemu teoretičari kulture vide pouzdan znak da je naša epoha nezrela.

Vitold Gombrovič je, već je u prvoj polovini XX veka, zaključio da je osnovni  pokazatelj modernosti i najpouzdanija kategorija za definisanje savremenog čoveka – infantilnost (nezrelost).

Televizija je u tome odigrala presudnu ulogu.

U krajnjoj liniji, demagogija uspeva na plodnom tlu masovne nezrelosti.

Danas, nezreli političari upravljaju nezrelim masama. 

Zahvaljujući televiziji, došli smo u situaciju da je sve jednako važno, a to zapravo znači da je sve postalo nebitno, odnosno da je najvažnije biti prisutan u događajima, ali ne neposredno, nego pred televizorom, kao posmatrač televizijskog prenosa tih dešavanja, jer je pasivnim televizijskim gledaocima (u krajnjoj liniji) jedino stalo da se zabave i makar nakratko oslobode dosade.

Televizija je ukinula razliku između bitnog i nebitnog, stvarnosti i iluzije stvarosti, između istine i laži. Podela je sada mnogo jedostavnija: nije važno šta je pravi smisao nečega, nego kako to izgleda na televiziji. Više nije bitan smisao događaja, već isključivo njegova dramatizacija.

Televiziji nudi i izlaz, odlično utočište, onima kojima je porodični život postao nepodnošljiv. Zahvaljujući televiziji, članovi porodice više ne moraju biti u bliskom kontaktu, čak ni svesni činjenice da su takvi porodični odnosi neprihvatljivi.

Iako su fizički zajedno prisutni ispred televizora, mentalno su odsutni, nesvesni jedni drugih. U toj situaciji više ne moraju da donose odluke. Televizija im je omogućila da to potpuno potisnu i rešenje odlažu u nedogled.

Sada bračni parovi mogu da žive zajedno bez neposrednog dodira (suočavanja licem u lice), tako što svako za sebe „zuri u treperavu prazninu televizora“. To je zgodan način bekstva od obaveza (od odgovornosti), i prilika da se istina (licemerno) sakrije od drugih i izbegne iskreno suočavanje sa sâmim sobom.

Živeći tako u beskrajnom monologu, bežeći od intimnog ljudskog odnosa, savremeni ljudi utočište nalaze u krilu tehnike, koja im pomoću vizuelnih trikova televizijske slike pruža lažno osećanje sigurnosti, dok ih istovremeno gura u još veću usamljenost.

„Televizija nas stavlja na Tantalove muke, čini nas zavisnim.  Mislim da dejstvo televizije, nešto između magičnog i zlokobnog, dolazi od prekomerne količine svetlosti koja nas privlači svojom snagom. Ne mogu da se ne setim da ona tako deluje i na insekte, pa čak i na krupnije životinje. A tada, ne samo što nam teško polazi za rukom da se od nje otrgnemo, nego gubimo i sposobnost da gledamo i vidimo svakodnevne stvari” (Ernesto Sabato).

Očigledno da u toj situaciji televizija ljudima omogućava potpuni samozaborav, mogućnost da potisnu sve svoje probleme i istovremeno se uključe i utope u sveopštu (medijski posredovanu) masovnu zabavu.

„Zahvaljujući svojoj moći fascinacije i sposobnosti za vizuelni i zvučni prodor, televizija je verovatno najdestruktivniji tehnički instrument po čovekovu ličnost i ljudske odnose. Ono što čovek traži je očigledno potpuni samozaborav, potiskivanje svih problema i simultano utapanje sopstvene svesti u sveprisutnu tehniciziranu razonodu”(Žak Elil).

Kao što reče Pol Virilio: „Televizija može samo da razara.”

Televizija raskida porodične i društvene veze (mada ih naizgled konzervira), razara sve prethodne sisteme vrednosti i dotadašnji način svakodnevnog života, pružajući iluziju zajedništva.

Da je to tako, dovoljno je prisetiti se šta je sedamdesetih godina XX veka govorio Pjer Paolo Pazolini. On je ukazivao da televizija poseduje ogromnu političko-pedagošku moć, sa kojom deluje na gledalište onda kada se (u svojim emisijama) ne bavi isključivo politikom. Ona kroz zabavno-kulturne sadržaje, a da gledaoci toga nisu svesni,  nameće potrošački model ponašanja, projektujući malograđansku (konformističku) sliku sveta, kao jedinog mogućeg načina svakodnevnog života.

Teoretičari vizuelnih medija kažu da bi bilo dobro da dete prvih dvanaest godina svog života ne gleda televiziju, jer u tom periodu njegova psiha nije u stanju da jasno razlikuje privid i stvarnost, prošlost i budućnost, život i smrt. Sve što bi u tom periodu videlo i čulo na televiziji, prihvatilo bi kao deo stvarnosti, i to bi negativno uticalo na u formiranje njegove ličnosti i oblikovanje kasnijeg ponašanja.

Da Vas podsetimo:  Upoznajte Krašovane, Srbe katolike koje su srpski jezik i običaji spasili...

Svaka televizijska emisija, blok reklamnih poruka, svaka emitovana slika i izgovoreni komentar koji danas gledamo, utiče na to šta zaista jesmo i šta ćemo sutra biti.

Televizija, svojim jezikom, koji je savršeno pragmatičan, ne dopušta nikakve prigovore, alternativu, niti otpor, pruža niz „primera“ vezanih za način života i modele ponašanja, sugeriše vrednosti, koje (budući da su samo predstave) isključuju svaki logičan prigovor.

Televizija deluje kao moćan sedativ, a u većom količinama i kao sredstvo za uspavljivanje. Ona uspešno pasivizuje (televizijsko) gladalište i daje ogroman doprinos sigurnoj poziciji ljudi na vlasti (vodećim pojedincima i interesnim grupama).

Pazolini ukazuje da je pomoću televizije centar ukinuo sve razlike, raznolikost i originalnost lokalnih kultura. Ona je omogućila destruktivno uniformisanje svega autentičnog i konkretnog. Zahvaljujući televiziji centar je nametnuo svoje modele ponašanja, potrošački stil života, koji je zahtevala posleratna industrijalizacija.

Pomoću televizije centar više nije dopuštao ništa osim ideologije konzumerizma. Televizor  je presudno uticao da (televizijski) gledaoci postanu slepi za sve druge ljudske vrednosti, osim potrošačkih.

Televizor nije puko „tehničko sredstvo“, nego je instrument moći i istovremeno sâma moć. On je aparat koji emituje vizuelne poruke, a takođe i centralno mesto njihove obrade (ideološko-propagandne prerade). Pomoću televizora je formiran sadašnji malograđanski sistem vrednosti i na sasvim određen način se ispoljava duh savremene (konzumerističke) vlasti.

Televizija je autoritarna. Ona je autoritarnija i od službenog obrazovnog sistema. Represivna je i krajnje destruktivna.

Televizija je oskrnavila dušu naroda, nagrdila je i zauvek izmenila. Definitivno je uništila selo, tako što ga je urbanizovala. Uspela je da seljacim nametne malograđanski „način života“, pomoću ideologije potrošnje i propagiranja hedonizma i uživanja u komforu.

Zahvaljujući pre svega medijima, stara opozicija između sela i grada više ne postoji.

Posleratni industrijski razvoj, proizvodnja luksuznih dobara i nametanje grozničave masovne potrošnje, mode, širenja informacija (pre svega pomoću televizije), nametnula je svima nove (malograđanske, potrošačke) vrednosti, cinično odbacujući one stare i njihovu celokupnu simboliku.

Pazolini je pozvao misleće ljude da upozoravaju gledaoce da ne nasedaju lažima kojima ih zatrpavaju preko televizije i guše, i smatrao kako je njihova najvažnija dužnost da im na to stalno skreću pažnju.

Televizija je, po mišljenju Pazolinija, „praktično okončala doba saosećanja i označila početak doba zadovoljstva“.

Napadni pamfleti su izgubili značaj, protestni pevači odavno više nisu u modi. Pojavio se nov, opušten i neuvredljiv (tolerantan) način ponašanja, bez kritičkog stava i „politički nekorektnih“ poruka, životni stil koji karakteriše isprazni humorizam savremene potkulture.

Vremenom, televizija je prestala da šokira i počela je da zavodi i šarmira.

Vrlo brzo se svima uvukla pod kožu.

Nove generacije kritičara, stasale uz televizor, imaju drugačiji, pozitivan odnos prema televiziji, blagonaklon stav prema vizuelnim medijima, otvoren pristup masovnoj kulturi slike.

Ozbiljni prigovori uticaju televizije sve su ređi.

Televizija je sve promenila, ostajući pritom savim nepromenjena.

Svaka nova generacija postaje žrtva njenog destruktivnog delovanja.

Konstantin Kastorijadis podseća da je uloga medija danas potpuno primerena duhu sistema i snažno doprinosi sveopštem zaglupljivanju. Direktno: „Savremena televizija je sredstvo kolektivnog sluđivanja“.

Na osnovu mnogobrojnih istraživanja, uočeno je da decu koja svakodnevno (satima) prate TV-program odlikuje loše (verbalno) izražanje, nerazumevanje onoga što pročitaju, nedovoljna usredsređenost, nedostatak kreativnosti i upornosti…

Gotfri Ređo, kaže: „Snimio sam film  Dokaz o tome kako deca gledaju televiziju. Deca su gledala Damba, a mogla su da gledaju i nešto sasvim drugo, nije bitno. Njihov pogled je postao fiksiran, njihovo disanje se usporilo, na licima su im se pojavili automatski tikovi, bale su počele da im cure iz usta. Gledanje televizije je kod te dece izazvalo simptome karakteristične za lekove, mnogo teže od onih kod uzimanja Prozaka“.

Televizija je uspostavila poseban odnos sa gledaocima (svih uzrasta), jer ne zahteva veći intelektualni napor, čak ni pismenost (obrazovanje u masovnoj potkulturi slike postaje suvišno).

Naprotiv, televizija sputava kritičku svest gledaoca. Ona ne deluje na intelekt, nego samo izaziva emocionalne reakcije, jedno balavo, infantilno (duševno) raspoloženje. U krajnjoj liniji, parališe čovekovu sposobnost mišljenja.

Navodno, „pravi Amerikanci“ vole masovnu vizuelnu kulturu, a njenu kritiku doživljavaju kao političku predrasudu, i tumače je kao „resantiman prema američkom društvu“ (Rob Šilds), prema „američkom načinu života, o kojem nema diskusije“ (Dik Čejni).

Silvio Berluskoni je izjavio: „Oni koji ne vole televiziju, ne vole Ameriku!”

To bi se moglo reći za sve koji prethodno nisu voleli bioskop, a danas za one koji ne vole internet. Za sve koji se kritički odnose prema prema zapadnoj potrošačkoj „kulturi“

Pjer Paolo Pazolini je rekao : „Šta ja tu mogu? Više volim siromaštvo nego prosperitet; više volim neznanje nego državne škole; više volim male scene iz života, nego prizore sa državne televizije…” 

To mogu reći svi koji misle da je loše podleći ludilu “metafizičara tehnokulture”.

Međutim, takvih je danas – na žalost – jako malo.

Nenad Ćurković
Izvor: milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime