Preživeti vreme laži

Lažu nas, skoro besramno i gotovo neograničeno. Ne samo srpski političari i njihovi novinari – o čemu sam pisao u člancima: „Usne koje lažu“ i „Lažljivče, lažljivče“.

Laže nas i briselski establišment. Upravo onaj koji Srbiji, navodno, treba da obezbedi „poštenu medijaciju“ s Prištinom, kao i da nas „uvede u Evropu“.

Da li ste, možda, videli snimak veselog Žan Klod Junkera, premijera EU („predsednika Evropske komisije“), pred nedavni sastanak lidera NATO-a? (Recimo, ovde?)

Ljuljao se, posrtao, kliberio se i ljubio svakog oko sebe – baš kako rade razdragani pijanci.

Kažem „pijanci“ a ne „alkoholičari“, jer se prvi drže lozinke „kad umereno konzumiraš alkohol, možeš da piješ koliko hoćeš“, dok su drugi namrgođeni i turobni – pošto idu na one seanse.

Još 2014. vođe EU bile su zabrinute zbog Junkerovog „životnog stila“ (ovde). Ali, on je, u jednom intervjuu, samouvereno porekao priče da dan počinje čašicom konjaka, tako što je, tokom razgovora s novinarom, ispio – četiri čaše šampanjca (isto).

Jedna poljska poslanica izjavila je da ju je bilo sramota koliko se Junker „nalio“ u Vatikanu, tokom proslave 60 godina EU (ovde). Slično se naš dobri Luksemburžanin ponašao i na prošlogodišnjem sastanku UN na vrhu u Ženevi (ovde).

Ali, iz zvaničnog Brisela stiglo je objašnjenje da, kada je reč o prošlonedeljnom ispadu, gospodin predsednik je „imao naročito bolan napad išijasa koji su pratili grčevi“ („a particularly painful attack of sciatica, accompanied by cramps“; ovde).

A sada molim čitaoca da ponovo pogleda snimak i po duši kaže – da li tako izgleda čovek koji ima „naročito bolan napad išijasa koji prate grčevi“?

Dakle, briselska nas birokratija laže potpuno bezočno. Stoga se čovek pita: koliko li tek lažu o onome što rade „ispod žita“ i „iza kulisa“? Na primer, kada je reč o Kosovu.

Nebojša Stefanović za RTS: „Vučić ide (u Brisel) da pregovara o utakmici na kojoj je sudija odsvirao kraj i sve je završeno s ubedljivom gol-razlikom protiv vas, a od njega se očekuje da preokrene rezultat u neverovatnu pobedu“ (ovde).

Da li Stefanović i ostali stvarno misle da mi Srbi imamo pamćenje zlatne ribice (a three second memory)?

Vučić, posle potpisivanja Brisela 2 (2015): „Mislim da naš narod ima razlog za zadovoljstvo, večeras smo odličan posao obavili za naš narod!“ (ovde).

Marko Đurić (u istoj prilici): „Sportskim rečnikom – Srbija je pobedila sa 5:0!“ (ovde).

Pa čekajte, majstori. Kako smo od 5:0, iz 2015. godine, stigli do „ubedljive gol-razlike protiv nas“, u 2018? I ko je za to kriv – opet knez Lazar?

Ali, njihove laži – „Kosovo je izgubio još knez Lazar, Tito, Milošević, Tadić…“ – odbijaju se od istine koju zapravo svaki Srbin nosi.

Nevažno je da li su na Kosmetu Bondstil, NATO i milion Albanaca, a tek 100.000 Srba. Jer, naspram milion Albanaca stoji nas mnogo više – milioni i milioni, i s Kosova i oko Kosova.

Stoje mrtvi i živi. Jer, za nas Srbe, eto, mrtvi su nekako svi živi. Živ je, tako, i moj pokojni deda Momir, i pradeda Milisav, i čukundeda Petar i navrdeda Marko.

A tu su i svi nerođeni što tek treba da se pojave. A računaju se, bogami, i sva ona deca što su pobijena po Jadovnu ili Klečki. I ona su, u međuvremenu, stigla da porastu i da zaglavate.

E pa sad, svi su oni tu, sa nama. I kada smo mi na Kosovu, svi su na Kosovu. Kada sam na Kosovu ja (59), sa mnom su ne samo moji sinovi Lukijan (19) i Adrijan (15), i moj otac Čedomir (85), tu je i moj pokojni deda Momir (125), i pradeda Milisav (148), i čukundeda Petar (191) i navrdeda Marko (226)…

Treba znati da kada su važne stvari u pitanju, Srbi ne žive tek osamdesetak leta. Čim na dnevni red dođe Kosovo, odjednom se pojave i starine od osamsto godina.

I stoga, kada pričate o referendumu „o Kosovu“ – hoće li Srbi da ga se odreknu ili ne – morate u birački spisak da upišete i sve te starine. Jer, kako može jedan naraštaj da odlučuje o pitanju za večnost, a u ime svih pokolenja, prošlih i budućih?

Uopšte, vi što nas učite da ono što vidimo sopstvenim očima zapravo i nije istina: da Junker nije pijan, nego ima išijas; i da je 5:0 iz 2015. godine danas 0:15, u korist naših neprijatelja – ali da to nikako nije krivica Njega i njegovih (o ne, nikako, kriv je knez Lazar koji nije na vreme shvatio prednost protestantske etike)!

Pa onda, morate da se odlučite. Hoćete li istinu ili postistinu?

Jer, u svetu postistine otvara se procep stare dobre svetskoistorijske metafizike. I iz tog procepa izlaze i moj Momir, i Milisav, i Petar, i Marko. Dolaze sve s njihovim puškama i kosama – da stanu rame uz rame s nama i s našim sinovima.

A u tom slučaju, na „grdnom kosovskom sudilištu“, ne znam ko li će biti jači? Junker s njegovim išijasom i Vučić s njegovom protestantskom etikom? Ili možda mi, s našim dedovima i s našim sinovima?

Ne šalim se. Srbi su poseban narod. Pokazalo se to i 1914, i 1941, i 1999. U sve tri prilike, zver je zaustavljena, makar onoliko koliko je trebalo da „otac laži“ ne postane neupitni „knez ovoga svijeta“.

Pa da vidimo ima li nas i dalje. I dokle.

Slobodan Antonić

stanjestvari.com