Profesija mu je traženje posla koji nema ni sa 30 godina. Na kraju je počeo da sumnja u sebe, da ima loše mišljenje o sebi. Pita se: ‘’A kakvo možete da imate na osnovu ovakvih činjenica? Mišljenje se gradi na osnovu onog šta Vam se (ne) dešava (posao, tj. njegovo odsustvo), na osnovu doživotno praznog ‘’Inbox-a’’ ili ‘’Hvala što ste se javili’’ (što je pravi izuzetak u Srbiji da Vam se neko obrati uopšte) na koliko god adresa bio poslat CV ili ponuda za honorarni posao, koliko god postavljali i obnavljali oglase, koju god cenu odredili. A što južnije, to tužnije – nema vajde ni od žive reklame. Da li ima potrebe za Vašim uslugama/znanjem/umećem? Ima, ali između hleba, lekova i dodatnih izdataka, zna se šta će se izabrati. Nema ko da plati.’’
Ne radi se o 6 meseci/godinu/dve pokušavanja. Ta potraga uključe i lokale, prodavnice, gde je plata u prvih ‘’x’’ meseci maksimalno 130 evra (pouzdana informacija). Druga opcija je rad u ‘’srpskim’’ firmama, od kojih neke Vučić po 3. put svečano otvara u Nišu: ‘’Leoni’’, ‘’Džonson’’, ‘’Jura’’. Nakon prijave za rad sledi izvlačenje ‘’srećnih’’ dobitnika među kojima nije ovaj 30-ogodišnjak. Rad uključuje 8-časovno stajanje uz pokretnu traku i jedan isti robotski potez ceo dan, svaki dan. Za nijansu ‘’humanije’’ od 12-časovnog lepljenja etiketa u Slovačkoj – posao koji naši ljudi prihvataju. To je nova varijanta kineskog mučenja. (Kinezi su ustanovili da nešto što se dešava neprekidno u jednakim intervalima, kao kapanje vode lomi i najčvršće karaktere.)
Šta ovaj zemljak kaže? ‘’NIJE mi teško, NISAM trut, HOĆU da radim, ali ovo je psihičko razaranje već izmrcvarene psihe. Firme liče na konc logore sa ogromnim halama bez prirodne svetlosti. Goniči robova vrše pritisak da se ostvare visoke dnevne norme. Odavno mi je muka od neprestanog pokušavanja da dođem do nečeg najnormalnijeg, najprirodnijeg, najosnovnijeg, do preduslova za bilo kakav život. Razjeda me što nisam samostalan, pitam se da li sam sposoban čim se nisam ostvario kao zrela osoba i još uvek živim na tuđim leđima. Ne vidim ništa privlačno u tome. Još gore je onom ko nailazi na nerazumevanje kod kuće.“
Da li se nečega nije setio? Političke stranke – množe se kao maligne ćelije, a to i jesu.
“Najiskrenije sramota me je zbog toga, ali radi se o rešavanju egzistencije. Angažovao sam se volonterski da bih na kraju ustanovio koliko je to prljava delatnost čak i na najnižem nivou. I ovde su me zaobišli u širokom luku jer se ne uklapam u profil: nisam beskičmenjak, nisam sastavni deo ničije crevne flore.“
Pozitivna je osoba, ali je mnogo dugo gušen negativnim stvarima, situacijom, nedešavanjima. I sam primećuje da emituje tu negativnost. Nije pesimista po prirodi, samo je nakon 1000000000000 pokušaja izgradio “pesimistički“ odbrambeni mehanizam.
“Takav niste dobro društvo ni sebi samom, još manje drugima. Ionako su ljudi sve otuđeniji. To što ste bez obaveza, ne znači da ne ustajete rano, pre će biti da ne možete da spavate od neprestanog grča: ‘Do kad ovako? Ako ne uspe ni ova opcija za posao, šta onda?’ Svaki dan je večnost.“
Pokušao je i sa volonterskim angažovanjem da bi na osnovu toga mogao da zatraži uslugu – radno mesto, a od jednog g-dina nije dobio ni obično “Hvala“.
“Imaginarni posao je uzrok negativne energije. Nažalost, i oni koji me okružuju su žrtve toga. U danonoćnom sam grču i nažalost prenesem deo te napetosti i na njih.“
Objektivno, nije u redu ući u 4. deceniju i zavisiti finansijski. Šta je pozitivno u tome? To je protiv zakona prirode. Još manje je u redu ako je i onaj od koga zavisite u teškoj poziciji.“
“Sanjam da izađem iz kuće, imam obaveze, da mi se dešava nešto, da srećem ljude Život u četiri zida je jeziv, ako može da se nazove životom. Sanjam da živim jednim zdravim životom. Da mogu nekad da priuštim i neku sitnicu, nešto iz zadovoljstva, mislim da nije hir, nego sasvim normalan život.’’
Ovo je postao nedostižan san u Srbiji.
Čitalac Korena
