Kako da sa platom od 100.000 dinara imate ušteđevinu od 300.000 evra, stan u centru Beograda od oko milion evra, umetničke slike, vredne satove, oružje, kuću od 150 kvadrata u nekom selu, neke njive i ko zna šta još?
Nemam pojma. Pitajte Šutanovca.
Kako da sa platom od 102.000 dinara imate dva stana u centru Beograda, brat bratu 300-400 hiljada evra svaki, pa još jedan u Bugarskoj, pa da plaćate deci privatnu školu koja godišnje košta 60.000 evra, pride kola, oružje, firme i ostale sitnice?
Ne znam. Pitajte Malog.
Kako firma sa jednim zaposlenim i ni jednim poslom iza sebe dobije posao veka u prestonici, kome i danas tepamo Bus plus?
Ne pada mi ništa na pamet. Ali zna Đilas.
Kako firma koja se bavi poljoprivredom dobije posao gasifikacije od skoro 40 miliona evra?
Ma otkud ja znam? Ali Gašić, Bajatović i Nikola Petrović znaju.
Kako sa platom manjom od hiljadu evra za 25 godina staža da imate komforan stan od 48 kvadrata u novobeogradskim blokovima, dobar auto od 2.500 evra, kuću na planini od oko 50 kvadrata, šumu, 13 hektara zemlje i dijamantski prsten?
Nemam pojma. I danas se čudim kako smo to uspeli.
Moji i Njegovi, sve zajedno nekih 140 godina radnog staža, dali su nam svoje životne ušteđevine za 2/3 stana, a za ostatak su uleteli kumovi sa beskamatnom pozajmicom koju smo im vratili u naredne tri godine. Izgledalo je nemoguće, ali uspeli smo. Ne živimo danas u njemu, pošto je dete poraslo, pa smo mi prešli u veći roditeljski stan, a oni u naš komforan od 48 kvadrata na dobrom mestu u bloku, blizu samoposluge i doma zdravlja. Kola su isto bila izazov. Dugo smo vozili svekrovog juga, kada je izletela ova prilika na sajtu za polovne automobile. Auto komforan, sa klimom, star 15 godina ali dobro očuvan, vlasnik se iseljava u Nemačku, propala mu firma, žena medicinska sestra već otišla i našla posao, a on čekao da deca završe školsku godinu. Tražio 3000, ja mu iskusno ponudila 2.500 jer smo toliko pozajmili i sklopili smo posao. Vratili smo dug pre nego što se prvi put pokvario. Popravka je malo skuplja, ali tako je to sa tim boljim automobilima. Kuća na planini nije u vlasništvu, ali možemo da je koristimo kad god želimo, ali mi u nju idemo obično kad su moji tamo. To je tatina rodna kuća koju je dozidao pošto je umrla baba kojoj komunisti nikada nisu dali ni krov da obnovi. Verovatno slutite i zašto deda nije obnavljao krov. Šuma je velika, prolazimo kroz nju dok idemo do kuće zemljanim putem koji je uzrok i onog prvog kvara na našem velikom autu, ali ja tu obično volim da stanem, pokažem Njemu rukom ka okolnom drveću i kažem: „Vidiš, ovo je sve moje“. Metaforično, naravno. Kao i 13 hektara zemlje koja se nalazi na takvom mestu da ni komunisti nisu hteli da je otmu i koju moj otac nudi za džabe nepoznatim ljudima koji bi imali volje da žive u selu u kom više nema ljudi. Ja ću, naravno, čim odem u penziju, da odem tamo i da me baš briga. Da jedem zdravu hranu, lečim stres i pravim neki biznis. Kum je predložio da sadimo lešnike, samo je problem što neko mora da bude stalno pored njih da ih brani od ptica i da se ima početni kapital. Mali problem su voda i struja, jer kao što sam rekla komunisti nisu baš rado ulagali u taj deo Srbije. A bogami ni njihovi potomci.
A dijamantski prsten? Pa to smo kupili za veridbu, po nagovoru kolege koji je uvereno tvrdio da srećan brak garantuje jedino dijamantski prsten. Makar i najmanji. Za 200 evra, koliko smo uložili u taj komad nakita koji nameravam da dam svojoj budućoj snaji, kupili smo dijamant koji nije dovoljno veliki da se nosi ali je u redu za teranje uroka. Radi posao već 16 godina.
Nekad se i sama pitam – kako? Kako smo uspeli sve ovo? Možda je tajna u genima, jer je moj otac ekonomista, doduše u penziji. Nikad me nije naučio da štedim, ali me je naučio da se pare zarađuju teško, a da se velike pare ne zarađuju. Velike pare, kaže moj otac, se ili kradu ili nasleđuju od onih koji su ih od nekog ukrali. Ja se, shvatili ste, ne mogu nadati nasleđu. A s obzirom na to ko me je vaspitavao, ni ovaj drugi način ne dolazi u obzir. To je valjda tajna mog uspeha.
Kog uspeha, pitate se?
E, to je pitanje mera naše propasti.
A oni gore pomenuti su samo posledica.
Dragana Matović
www.pistaljka.rs
