Priča o Voždu je priča o slobodi

0
617
Karađorđe / Foto: printscreen ( nacionalist.rs )

„ .. Al heroju Topolskome, Karađorđu besmrtnome,
Sve prepone na putu bijehu, k cilju dospe velikome…
Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši…
Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši…“

Sveti Petar II Petrović Njegoš, Tajnovidac

Priča o Voždu je priča o slobodi. Zato i govorimo o njemu danas, na Sretenje.

Šta je to sloboda? Kako danas savremeni čovek razume slobodu? Vidimo da se u različitim kulturama, u različitim sredinama i u različitim narodima, sloboda shvata različito. Najčešće je tumačimo kao slobodu izbora: kada biramo između dve mogućnosti, između dva puta, mi smo samo naizgled slobodni, jer su nam oba puta spolja nametnuti. U hrišćanstvu, slobodu tumačimo onako kako ju je protumačio Dostojevski u romanu Braća Karamozovi. Ovde se sloboda posmatra kroz konkretnu Ličnost, odnosno kroz ljubav. Ljubav je sloboda i sloboda je ljubav. Ovakvo shvatanje slobode vrhuni u Hristovoj žrtvi, jer nas Hristos oslobađa od smrti, koji je degradacija ličnosti i najveći atak na ljubav i slobodu.

Treći način shvatanja slobode je onaj način koji je svojstven bio našim precima. I koja se ogleda u delatnosti Svetog Save, u kosovskom zavetu u Krarađorđevom ustanku i u velikim bitkama dvadesetog veka. Naši su dedovi želeli da sami odlučuju o svom životu i o svojoj sudbini. Oni su želeli da žive svoj na svome, da sami sebi biraju vođe i kraljeve, episkope i patrijarhe.

Karađorđe je u našem kolektivnom nesvesnom uz Svetog Savu i Kneza Lazara verovatno najznačajnija figura. U sebi sadrži snagu drevnih vitezova ali i duhovne karakteristike pravog vožda. Kao vojskovođa i ratnik stoji rame uz rame sa Milošem Obilićem. Rođen za Đurđic, na žalost istoričari se ne slažu tačno koje godine, verovatno s kraja pedesetih godina 18. veka. Sveti Đorđe, čije je ime poneo, odredio je njegovu sudbinu, učinivši ga i ratnikom i mučenikom…

Kada je 1987. godine snimana scena ubistva Karađorđa u seriji Vuk Karađić u Radovanjskom lugu ljudi su ljubili ruku glumcu Marku Nikoliću i plakali. Oko rekonstruisanog mesta kolibe Dragića Vojkića po rečima Đorđa Kadijevića, reditelja, okupilo se nekoliko hiljada gledalaca, u jednoj izuzetno emotivnoj sceni, plakali su ljudi, glumac Marko Nikolić je plakao kao i čitava filmska ekipa. Ljudi su osećali kajanje. Imali su svest da je tu učinjeno nešto jako loše, nešto tragično, što je obeležilo na negativan način dalju Srpsku istoriju ali i Voždove ubice.

Svoju vojničku slavu Krađađorđe zadobija tokom austrijsko – turskog rata u kome je učestvovao kao austrijski podoficir u periodu od 1787. – 1791. Bio je deo frajkovskih jedinica, koje su bile sačinjene uglavnom od Srba. Učestvovao je u opsadi Beograda, pri čemu je pokazao izuzetnu ličnu hrabrost kada je spasio svog vojnog starešinu, kapetana Radiča, pri tom pobedivši sam četiri Turčina.

Tokom ovog rata, Karađorđe ratuje u Srbiji protiv Turaka. U jednom  trenutku austrijska vojska dolazi do manastira Studenice, gde su u tom trenutku bile pohranjene mošti Stefana Prvovenčanog, prvog srpskog kralja iz svetorodne dinastije Nemanjića. Karađorđe zajedno sa svojom generacijom ustanika tada shvata da je njihovoj generaciji dopalo u ruke da obnove srpsku državu, na temeljima srednjevekovne Nemanjićke države.. Tada Srbi formiraju Kočinu Krajnu. Kada Turci 1791. kreću u kontraofanzivu, Karađorđe je lično bio u jedinici koja je pratila prenos moštiju kralja Stefana Prvovenčanog preko Save.

Da Vas podsetimo:  U Srbiji počela civilizacija starija od Mesopotamije

Kao što znamo, neposredni povod za izbijanje bune bila je seča knezova u kojoj je između ostalih, ubijen i Aleksa Nenadović, koji bi da je ostao živ, veropvatno bio i vođa ustanka. Pred Svetog Savu 1804. Karađorđe prelazi zaleđenu moravu i sastaje se sa zaverenicima Milenkom Stojkovićem i Stevanom Sinđelićem u manastiru Miljkovo u donjoj Resavi, pored Svilajnca, gde donose odluku da se podigne ustanak

Za Sretenje Gospodnje 1804. počeo je prvi srpski ustanak, ili Karađorđev rat, kako su ga zvali savremenici. Na zastavama ustanika nalazile su se slike i ikone Stefana Provovenčanog. Ovo je za ustanike bilo veoma važno, time su želeli da pokažu da njihova buna nije samo buna protiv Dahija, već početak srpske revolucije, početak obnavljanja naše srednjevekovne kraljevine, čiji je najbolji simbol, simbol državnosti, bio upravo Stefan Prvovenčani.

Na sastanku koji je održan u Orašcu Karađorđe biva od strane oko tri stotine zaverenika, izabran za vođu ustanika. Najpre je mesto vođe ponuđeno slavnom hajdučkom starešini i harambaši Stanoju Glavašu, koji je odbijo rekavši da kao hajduk ne može predvoditi knezove. Zatim je mesto vođe ustanka ponuđeno Teodosiju Marićeviću, orašačkom knezu, koji je odbio obrazloživši da on kao knez ne može da predvodi hajduke. Karađorđe je izabran kao alternativno rešenje, kao rešenje koje sadrži u sebi oba sveta i hajdučki i domaćinski (u trenutku izbijanja bune, Karađorđe je imao 3,000 koza). Osim toga knezovi su znali da ako buna ne uspe, da će vođa bune biti prvi pogubljen.

Karađorđe naređuje da se najpre zapale turki hanovi. Hanovi su bile vrsta turske uprave po selima i njih je bilo u Srbiji oko šest stotina. Hanovi su paljeni noću, da se vatre dalje vide i tako je podizan moral u ustaničkoj vojski naroda. Već u martu Dahije bivaju do nogu potučene, a Turci zarobljeni u gradovima.

U Ostružnici se organizuje prva skupština ustanika, šestog maja, na Đurđevdan. Ovo predstavlja začetak parlamentarizma i demokratije u Srbiji. I ako ga je kasnija istoriografija u vreme Obrenovića ili tokom komunističke diktature prikazuje kao totalitarnog vojnog zapovednika, Karađorđe već 1805. godine formira pravuteljstvujući sovjet i prebacuje vlast na sovjet, odnosno vladu i skupštinu, u nemogućim uslovima u uslovima rata i stalnih vojnih sukoba. Predsednik prve vlade u slobodnoj Srbiji, bio je naravno, sveštenik, prota Matija Nenadović. – ovoga se setite, kada negde pročitate da Crkva ne bi trebalo da se meša u politiku –

Vlada je imala šest ministara, za prosvetu Dositeja Obradovića, koji uskoro, opet u uslovima rata otvara i Veliku Školu, začetak beogradskog univerziteta. Formirana su i ministarstva za vojsku, pravdu, finasije i unutrašnje i spoljne poslove. Jednom rečju, formirane su institucije. Organizuju se i vojne uprave, koje su bile nezavine od državnik, kao i današnjim jezikom rečeno lokalne samouprave: sastavljaju se na lokalnom nivou magistrati na čelu sa knezovima, koji su u praksi imali izvršnu i sudsku vlast. Svaka nahija imala je i vojvodu, koji je bio vojni zapovednik. Vidimo da i naše današnje institucije nisu mnogo odmakle od ovih organizacija koje Vožd uspostavlja pre dve stotine godina.

Da Vas podsetimo:  Suze jednog mađioničara

Karađorđe je izvojevao neke slavne pobede ne samo nad Dahijama, janičarima, već i nad regularnom vojskom turske carevine.  Svakako su najslavnije od njih bitke na Mišaru i na Ivankovcu. U bici na Mišaru Vožd je izveo izuzetan vojni manevar, iskopavši šančeve i sakrivši konjicu. Sam je bio u rovovima, bodreći vojnike, a sa krila srpsku konjicu je predvodio pop Luka Lazarević (opet sveštenik) . U turskoj vojsci bilo je i par stotina francuskih konjanika koji je Napoleon po ugovoru bio obavezan da prosledi savezničkoj, turskoj vojsci. Zabeleženo je da je u jednom intervjuu koji je Napoleon dao za prestižni francuski časopis, na pitanje novinara da prokomentariše kako se oseća kao najveći vojskovođa današnjice, Napoleon rekao, parafraziram: da slava najvećeg svetskog vojskovođe ne pripada njemu, već srpskom Voždu Karađorđu koji je sa svojim seljacima i drvenim, trešnjinim topovima devet godina odolevao naletima turske carske vojske.

Na Ivankovcu Karađorđe je takođe izveo manevar kojim je podelio vojsku na dva dela, sa dve strane Morave. Turci su se odlučili da napadnu desnu stranu reke, procenivši pogrešno da je ustanička vojska na tom mestu slabija. Posle jednodnevne bitke Turci su i ovde bili opkoljeni i poraženi.

Slom ustanka desio se jer je Rusiju napao Napoleon i Rusija je bila prinuđena da se povuče iz rata sa Turskom, pismeno se obavezavši da će se Turska uprava vratiti u Srbiju. Potpisan je mir u Bukureštu, osma tačka odnosila se na Srbiju. Mi smo odbili taj mir, a Turska se sa svom svojom silom sručila na Srbiju, sa preko 200,000 iz tri pravca. Ustanici  su u tom trenutku mogli da mobilišu jedva 40,000 ljudi, koji nisu bili profesionalni vojnici. Turci su napali iz pravca Vidina u Negotin, gde pada hajduk Veljko, braneći istočnu Srbiju sa svojim Timočanima, iz pravca Niša i južne Srbije i iz Bosne, preko Drine.

Karađorđe na ratnom savetu predlaže da se narod, nejač, žene i deca povedu u zbegove, a da ustanici nastave hajdučku, gerilsku, rekli bi smo danas borbu, jer je znao da se posle mnogih gubitaka više frontalno ne može suprotsaviti turskoj vojsci. Ratni savet ovo odbija i trećina ljudi u Srbiji biva ubijeno u turskoj odmazdi.

3. oktobra 1813. iz Beograda Karađorđe odlazi u Zemun sa mitropolitom Leontijem i ruskim diplomatom, koji su ga nekoliko poslednjih meseci nagovarali da napusti zemlju. Reke izbeglica sa Karađorđem prelazi Savu i Dunav u Srem i južni Banat, preko sto pedeset hiljada ljudi.. Samo u jednom danu u Beogradu, prodato je u roblje 1800 žena i mladih devojaka. Pedest devojaka predviđenih za transport u neki od harema se tada hvata za ruke i skače u Moravu, odlučivši da je bolje da stradaju u valovima reke, nego da služe tuđinima kao ljubavnice u haremima. Zabeleženo je da se po srpskim varošicama i gradovima od leševa nije moglo prolaziti.

Da Vas podsetimo:  Srbska crkva i 27. mart 1941. godine

Vožd Karađođe u emigraciji provodi nepune četiri godine. 1817. postaje član tajnog društva masonskog tipa, grčke heterije, čiji je cilj bio stvaranje jedinstvene pravoslavne države na temeljima istočnog romejskog carstva, države Srba i Grka, države koja bi u svoj sastav uključila i Carigrad i koja bi bila pod pokroviteljstvom ruskog cara. Nezvanično, član heterije bio je i ruski imperator Aleksandar. Na čelo vojske koja bi oslobađala balkanske narode od turske vlasti trebalo je da stane Karađorđe, tada već slavni vojskovođa i svakako najugledniji i najcenjeniji Srbin u Evropi.

Kao što znamo, Karađorđe je po naredbi kneza Miloša ubijen, u noći između 25. i 26. jula, a njegova glava poslata je sultanu u Carigrad. Velike sile nisu dozvolile stvaranje balkanskog saveza, Miloš Obrenović i Vujica Vulićević su po rečima istoričara Ekmečića iskorištćni za ubistvo vožda. Danas znamo da je Karađorđe pri inicijaciji u redove heterije dao zakletvu da će se on do smrti kao i njegovi naslednici boriti za oslobođenje od Turaka  i ujedinjenje balkanskih naroda. Ova zakletva ispunjena je u prvom balkanskom ratu, kada je regent Aleksandar Karađorđević, Karađorđev praunuk formalno komandovao prvom armijom, a knez Arsen Karađorđević, brat kralja Petra i Karađorđev unuk predvodio srpsku konjicu.

Kada se mali Mihajlo Obrenović razboleo, a već je stariji Milošev sin, Milan bio jako bolestan, knjeginja Ljubica, Miloševa supruga, odvodi decu na Krađorđev grob, i tamo se nad telom Karađorđa, kao nad moštima moli Bogu da joj oprosti i njoj i njenom mužu, ubistvo venčanog kuma. Knjeginja Ljubica je duboko u sebi osećala da će krv pokojnog Vožda pasti na nju i njenu decu. Što se na kraju i desilo.

Mnogo godina kasnije kada Jelena Petrović, Voždova supruga umire u Beogradu 1842. godine, u zimu, januara meseca. Njeno telo putuje na sankama čitavih četrnaest dana po zimi i velikom snegu do Topole. Sa njenim telom na odru, putuje i knjeginja Ljubica, plakavši. Usput u svakom šumadijskom selu i gradiću povorke sveta dočekuju telo voždove udovice i klanjaju mu se kao najvećoj svetinji. Sahrana Jelene Patrović, bila je najveća sahrana u Srbiji u 19. veku.

Knez Aleksandar Karađorđević, Voždov najmlađi sin, tada dok bio je uz majku na odru, kao ađutant Kneza Mihajla Obranovića, shvatio je tada kakvo je raspoloženje u narodu i kolika je ljubav naroda prema njegovom slavnom ocu. Iste godine 14. septembra postaje izborni knez, kneževine Srbije izabran na narodnoj skupštini na Vračaru.

Sveštenik Stevan Stefanović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime