Priča sa zapadne strane

Srbi i stvaranje nove Evrope

0
540

Mesto: Aleksinac Datum: 08.06.1999 Dogadjaj: POLITIKA - arhivska fotografija Aleksinca, tokom NATO bombardovanja SRJ 1999. godine Licnosti:  fonet

Proces stvaranja nove Evrope, tj. Evrope koja se razlikuje od Evropske unije u postojećem obliku – u političkom, ekonomskom, društvenom i kulturnom smislu – ulazi u drugu fazu. To znači sledeće: razotkrivanje i porast samosvesti u pogledu činjenice da je više od dve decenije Evropska unija zamišljena i uspostavljena kao neoliberalni i postmoderni projekat, kao i da je takav projekat u najbitnijim stavkama određen od strane SAD. Drugim rečima, tzv. „zapadna paradigma“ političkih i vojnih saveza poput EU, NATO i finansijskih institucija kao što su MMF, Svetska banka itd. ušla je u fazu u kojoj se sve više prikazuje kao gola sila, dok, istovremeno, sa druge strane, narodi Evrope postaju svesni da su njihovi nacionalni i ekonomski interesi dovedeni u pitanje – i da je vreme „iskočilo iz zgloba“.

To je razlog zbog čega nove politike desnice i levice jačaju u različitim evropskim državama – i to je proces koji nazivam ustanak evropskih naroda. Zadatak je da se prepoznaju zajednički imenitelji ovih politika, tj. da se uvidi da suprotstavljanje neoliberalizmu i imperijalizmu u politici i ekonomiji, kao i suprotstavljanje zapadnom intervencionizmu, zatim povratak suverenitetu, političkom subjektivitetu, kao i povratak politike kao prave demokratije (koja znači vladavinu naroda) predstavljaju osnov za saradnju između autentične političke desnice i levice, čak i temelj za stvaranje, da tako kažemo, novih društvenih ugovora, koji bi, u krajnjoj instanci, proizveli promene celokupnog sistema. U vremenu koje je pravilno imenovano kao vreme ponovnog rođenja istorije zahtevi za slobodom, pravdom, nacionalnim dostojanstvom, izranjaju kao strukturno povezani – iznova razotkrivajući potencijal i političku relevantnost imena Evrope, koja postoji isključivo u množini, u multiplicitetu i očuvanju razlika.

Sada, ako se alternativa Evropskoj uniji zove Evropa, ako su alternativa specifičnoj klasi evrokratije evropski narodi, alternativa totalizujućoj moći pojam demokratskog suvereniteta, onda se takođe, u real-političkom smislu, mora razumeti da takva nova Evropa reafirmiše istorijske, kulturne, političke i ekonomske veze sa Rusijom tj. da je Evropu i Rusiju u izvesnom smislu nemoguće razdvojiti. Štaviše, savremena situacija, u kojoj Rusija, suprotstavljajući se hegemoniji, brani principe jednakosti država, u kojoj se zalaže za multipolarni svet namesto unipolarnosti, u kojoj nastoji da se okrene komunikaciji i dijalogu, a ne nasilju – čine je istinskim predstavnikom, čak i reprezentativnim nosiocem evropskih vrednosti. U tom smislu, treba takođe istaći da NATO postepeno gubi podršku evropskih građana u različitim državama i da, štaviše, većina Evropljana Rusiju ne doživljava kao pretnju, već, pre, kao potencijalnog ili aktuelnog saveznika.

Šta je uloga Srbije u ovim procesima koji će, po svemu sudeći, obeležiti tok celog 21. veka? Prvo, mora se istaći da deklarisana politička, ekonomska, vojna i kulturna „neutralnost“ Srbije sve više postaje retorički gest, ispražnjen od praktično bilo kakvog relevantnog sadržaja – označitelj bez označenog. Trenutna vlada Srbije zauzela je poziciju članstva u Evropskoj uniji po svaku cenu, predstavljajući građanima da takav politički izbor nema alternativu. Logička konsekvenca ovog radikalnog stava je da SAD, Velika Britanija i Nemačka traže da:

1) Srbija ne samo de fakto već u „doglednoj budućnosti“ i de jure prizna nezavisnost Kosova ili, preciznije, da, u prvom koraku, po modelu „dve Nemačke“, omogući članstvo Kosova u UN kao korak ka „permanentnom rešenju između Beograda i Prištine“, dok bi u drugoj fazi ovaj proces bio finalizovan sa promenom Ustava Srbije (kraj 2017), te bi tako poslednja „prepreka“ ka punoj „kosovskoj nezavisnosti“ bila ukinuta;

2) Drugo, vodeće zapadne sile zahtevaju da Srbija učestvuje u slabljenju Republike Srpske, tj. da treba da pomažu centralizaciju Bosne i Hercegovine (iako je takva centralizacija sasvim suprotna ključnim odredbama Dejtonskog sporazuma) i da se eksplicitno distanciraju od odluke Republike Srpske o održavanju referenduma;

3) Treće – i vezi sa prethodne dve tačke – SAD i njihovi saveznici traže da Srbija smanji prisustvo i uticaj Rusije u svim sferama (te su tako npr. mnogi koraci preduzeti u cilju smanjenja ruskog uticaja u energetskom sektoru ili, ako govorimo o vojnim savezima, potrebno je imati u vidu da će u 2015 Srbija imati 26 vežbi sa NATO, a 2 sa Rusijom; slična situacija je u medijima, kao i u drugim sferama).

Ipak, uprkos rečenom, suviše bi bilo površno da se naprosto zaključi da je Srbija u potpunosti i beznadežno izgubljena,tj. podvedena pod SAD-britansko-nemačku dominaciju, ali se mora percipirati da svi indikatori potencijalnog oslobođenja imaju veze sa delovima opozicije u zemlji kao i sa ulogom Rusije na Balkanu en generale, dok se praktično nijedan ne tiče vlasti, koja nastavlja da sprovodi kurs neoliberalne zapadne kolonizacije Srbije. Ili, preciznije, faktori koji su relevantni za razumevanje složene situacije, kao i budućnosti Srbije, ponajviše se tiču razlike između srpskog naroda i njegove vlasti, kao i ruskih planova.

Numerički izraženo, 76% građana Srbije je protiv članstva u NATO i 64,3% se zalaže za bliži savez sa Rusijom; više od 50% ne veruje u uspeh mera štednje, dok 34,5% veruje da postoji prostor i potreba za novu političku snagu na sceni. I na kraju ali svakako ne i najmanje važno – verovatno najrelevatniji fenomen političke i društvene scene Srbije u ovom trenutku je uspon evroskepticizma tj. pad podrške za Evropsku uniju.

Procenat podrške, naime, sada iznosi 45%, a pad je takav da je za šest meseci podrška Uniji opala za celih 10%. Imajući u vidu da – prema svim značajnim međunarodnim izveštajima i procenama političkih aktera – Srbija neće ući u EU bar još deset godina (ova procena je, zapravo, u skorije vreme dodatno modifikovana i sada se kreće na 15 godina), kao i kada se imaju na umu praktično beskonačni ekonomski, politički i strukturni problemi Unije, svi su izgledi da će evroskeptični trend u Srbiji rasti. Štaviše, čini se da je evroskeptični obrt došao do tačke da je postao ireverzibilan proces.

Potrebno je, međutim, isto tako imati u vidu da ovaj narastajući trend sobom nosi jednu imanentnu opasnost, tj. da radikalizacija može biti praćena zaboravom stvarnih evropskih vrednosti. Drugim rečima, verujem da upravo u ovom političkom i istorijskom trenutku – u Srbiji, ali i u većini drugih evropskih država – razlika između pojma Evrope i pojma Evropske unije mora da se podvuče u teoriji i iznova ostvari u praksi. Jer, upravo polazeći od ove razlike vrednosti kao što su vladavina prava, demokratija, patriotizam, nacionalno dostojanstvo, uloga države itd. mogu da se ponovo potvrde, odnosno, kroz ovu poziciju zalaganja za Evropu protiv EU omogućava se širenje, da tako kažemo, „kvalitativnog“ kao i „kvantitativnog“ evroskepticizma.

2015-07-19_073331

To znači reći sledeće: da bi se obezbedilo da svi relevatni politički, društveni, ekonomski i kulturni procesi postignu željene ciljeve i rezultate, predstavnici evroskepticizma i sami moraju biti reprezentativni, tj. stvaranje alternative mora biti izvedeno od strane kredibilnih osoba i organizacija koje imaju supstancijalno znanje i dovoljan javni ugled. Tako se evrorealistički diskurs može osnažiti i „spolja“ i „iznutra“, ako se koncipira i sprovodi u praksi od strane onih koji uživaju poverenje naroda. Ovo je takođe pitanje o stvarnoj eliti, tj. o eliti koja predstavlja intelektualni, društveni i politički temelj za živu sintezu promene prema očuvanju nacionalnog dostojanstva i demokratije.

U bliskoj budućnosti Srbije i ekonomsko i nacionalno pitanje izaći će u prvi plan. Razlog tome su, sa jedne strane, mere štednje, najavljena privatizacija Telekoma i EPS-a (dok je 60% građana protiv ovih privatizacija), teški uslovi života koji se pogoršavaju – i to su prvi razlozi za sve veće suprotstavljanje trenutnoj vlasti (u ovom času svaki četvrti građanin podržava ovu vlast ili, preciznije, nivo stvarne podrške je 24% ukupne populacije). Istovremeno, srpski ples uz „priču sa zapadne strane“ tj. nastavak nacionalnog poniženja u pogledu Kosova, Republike Srpske i veza sa Rusijom – zajedno sa demokratski problematičnom političkom, medijskom i društvenom situacijom – će isto tako, ako ne i više, proizvesti brojne posledice. To znači da postoji i logika i pravda u činjenici da kada ma koja vlast pristane da o budućnosti države odlučuju strane sile, dijalektički obrt proizvodi upravo suprotno kretanje, budućnosti koju odlučuje narod na način samoodređenja. Ili, strukturni zavet naroda – u ovom slučaju Srba – je bazično patriotski. Ali ovaj patriotizam još uvek mora da se transformiše u aktivnu borbu i pružanje otpora, polazeći od samopoštovanja i slobode.

U konkretnim političkim terminima, to znači da se evroskepticizam u Srbiji ili, pre, specifični evrorealizam zasnovan na sećanju na istinsku Evropu, uz potencijalni rast uticaja Rusije i Kine, pojavljuje kao osnov za jačanje alternativnih političkih i ekonomskih procesa, utemeljenih na suprotstavljanju NATO, nezavisnom Kosovu, neoliberalnoj ekonomskoj politici i najzad, suprotstavljanju EU u sadašnjem obliku.

Pitanje brzine i formi realizacije ovih alternativnih političkih kretanja, tj. odgovor na pitanje kada će i kako tiha većina artikulisati sopstveno mišljenje tako da se proizvede relevantna transformacija političkog pejzaža zavisi od nekoliko različitih elemenata. Prvi element tiče se priznavanja i prihvatanja da je teorijski i praktično nemoguće da se održava pozicija „neutralnosti“ u situaciji u kojoj su dve strane ušle u fazu političkog, ekonomskog, društvenog, kulturnog, psihološkog i medijskog hladnog rata u svetskim razmerama – i možda najbolji primer ove nemogućnosti je upravo postojeća vlast i njeno postepeno kretanje od, makar prividno i oficijelno proklamovane „neutralne politike“ prema radikalnom pro-zapadnom establišmentu.

Štaviše, isto tako treba imati u vidu da se ne može ostati neutralan ako jedna strana demonstrira prijateljstvo a druga neprijateljstvo u pogledu vitalnih državnih interesa. Drugi element, tako, leži u razumevanju da je rascep između Evrope i Rusije veštački, tj. da nova Evropa, različita od savremene Evropske unije, već se stvara i da Srbi imaju važnu ulogu u ovom procesu. Razumevanje oba ova elementa ima veze i sa trećim, tj. sa pitanjem uloge Rusije na Balkanu.

Iako na prvi pogled, naime, možda i ne deluje tako, Balkan je relevantan topos u novom hladnom ratu 21. veka, i u prethodnom periodu Rusija je bila živi svedok činjenice da nije dovoljno da se obezbedi jasna ekonomska perspektiva za države Balkana i da se pretpostavi da će one slediti svoje interese (sudbina Južnog toka paradigmatična je u ovom smislu). Novi tok događaja koji se tiče Srba iz Republike Srpske (počevši od britanske tj. zapadne rezolucije o Srebrenici kao političke instrumentalizacije kojom se hoće ukinuti srpska republika, pa sve do legitimnih aspiracija srpskog naroda za punu autonomiju) sada se pojavio kao perspektiva za nove i autentične političke početke.

Ili, preciznije, u razlici spram vlasti u Srbiji, zvaničnici Republike Srpske predstavljaju stvarne interese sopstvenog naroda i iskazali su slaganje sa ruskim, kao i evropskim partnerima, koji demonstriraju praksu uzajamnog poštovanja u politici namesto političkog uslovljavanja. Tako je strateška mogućnost realizacije nove ruske i izvorno evropske politike na Balkanu sada otvorena kroz pitanje budućnosti Republike Srpske i, štaviše, ovo bi mogla biti prva i presudna tačka od koje počinje ne samo veće rusko prisustvo na Balkanu već, daleko važnije, oslobođenje Srba od de fakto zapadne kolonizacije lažnih elita. To znači da postoje ozbiljni izgledi da će se Rusija vratiti Balkanu – i da je ovakvo kretanje konstitutivno u drugoj fazi stvaranja nove Evrope. Ovo takođe znači da neoliberalizam u Srbiji neće trajati beskonačno dugo (i mnogo je ironije u činjenici da je savremena Srbija paradigmatičan primer neoliberalizma), ne samo zato što je država već prilično blizu ekonomskog kolapsa, već takođe stoga što će nacionalna vitalnost pre svega Srba u Republici Srpkoj, a onda i u Srbiji, sve više izbijati u prvi plan i iz stanja potencijalnosti prerastati u aktivnu političku participaciju i organizaciju.

Put za Beograd može da vodi iz Banjaluke i u ovom smislu uloga Srba u procesu stvaranja nove, autonomne, samosvesne i samoodređujuće Evrope postaje jasnija i plauzibilnija. Ili, sa druge strane, ovo bi mogao biti jedan od relevatnih primera kako je moguće istovremeno slediti interese sopstvenog naroda i napredovati, kako se nezavisna politika može graditi uz pomoć istinskih prijatelja i saveznika i kako je put za prevazilaženje političke krize i ekonomske krize jedan i isti. Isto tako, ako imamo u vidu da je upravo NATO agresija na Srbe (NATO agresija na Republiku Srpsku 1994. i NATO rat protiv Srbije 1999), praćena širenjem antisrpske histerije na Zapadu, poslužila kao prvi korak u ustanovljenju tzv. „izuzetnosti“ kao modela za savremeni intervencionizam – onda je posebnost srpske pozicije, i njega odgovornost prema uspostavljanju novog evropskog diskursa još jasnija.

Najzad, ako se prisetimo ma kojeg od najrelevantnijih istorijskih događaja – poput uloge Srba u Prvom svetskom ratu ili u Drugom svetskom ratu – perspektiva borbe za slobodu, pravdu i stvarne evropske vrednosti postaje perspektiva u kojoj se prošlost, sadašnjost i budućnost reafirmišu kao politički subjektiviteti. Srpska tradicija je konstitutivni deo najboljih evropskih tradicija koja je danas potrebno iznova stvoriti. Ili, preciznije, u jazu između EU formi i evropskih stvarnosti, u jazu između veštačkih i neodrživih formi i izvornih evropskih principa, celi svet se rađa – svet koji se seća, zna i gradi naš vek.

Bogdana Koljević

NSPM

(Tekst izlaganja sa konferencije „La Serbie entre les Etats-Unis, l’Union européenne et la Russie”, koja je 30. juna 2015 održana u Evropskom parlamentu u Briselu)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime