Prijateljstvo u koje verujemo

0
580

prijateljstvoPosle svega što nas je zadesilo, i tek preti da nas zadesi, neverovatnu toplinu oko srca donosi osećaj da nismo ostali bez pravih, nesebičnih, skromnih prijatelja. I to kakvih… Ne, ne mislim na Ruse koji su doleteli dok su vodopadi još uvek lili s neba na Srbiju sredinom maja, pa zatim rizikovali živote, spasli na stotine ljudi iz bujica, a zatim tiho nastavili da dopremaju humanitarnu, logističku i materijalnu pomoć kad je nepogoda prošla. Naravno, hvala im, zajedno sa svima ostalima – kako ispravno uvek i na svakom mestu preciziraju predstavnici vlasti, ne želeći da uvrede sve neruse koji su svakako saosećali s nama i tvitovali koliko su mogli, i sigurno bi, da su imali te silne Iljušine, i oni podjednako pomogli. Ali, ipak, čim niko iz vlasti nije bio tu da ruske spasioce isprati na aerodromu, onda to ipak mora da znači da oni nisu baš toliko zaslužni, pa srpske vlasti ne žele da ih nepravedno izdvajaju. Ili da možda čak ima i zaslužnijih.

Ne mislim ni na birokrate iz EU, koje su se toliko potrudile da nam objasne, kad je bilo najteže, sve neophodne procedure za aplikacije, sve rokove, sve formulare koje treba da popunimo da bi uopšte mogli da pomislimo o nekakvoj pomoći. Mada, sigurno je teško zaboraviti ono njihovo prvo saopštenje, u vreme najgoreg potopa i najveće opasnosti, da Srbija može odmah da računa na pola a možda i celu milijardu evrića pomoći. Kao da je zrak sunca prodro kroz guste oblake. Nije važno što se kasnije ispostavilo da to nije tačno, da su potencijalne sume pomoći neuporedivo manje. U tom trenutku, ta divna neistina je sigurno mnogima dala dodatna krila, a i podigla moral da izdrže još malo. Podsvest je smirena čvrstim obećanjem – čvrstim kao i sva dosadašnja! – da ćemo koliko sutra plivati u novcu kao što danas plivamo u vodi, a još će i sve biti obnovljeno i izgrađeno još bolje, a možda i starije! nego što je bilo. I to po EU standardima, pride. Možda je to čak bilo i presudno za dizanje morala u odsudnom trenutku, za smirivanje atmosfere panike i beznađa koje su određeni predstavnici vlasti širili – naravno, u najboljoj nameri! – preko medija.

Ne mislim ni na silne helikoptere, avione i ostalu opremu za spasavanje za koje se znalo da je NATO drži svuda u okruženju oko nas. Čuju svi, rekao premijer „biblijski potop“ – a NATO ništa. Nikoga ne šalju. Čak ni iz Bondstila. Pa ni vodeća zemlja alijanse, kako kažu upućeniji: „Iz mnogobrojnih američkih baza u Evropi, sa desetinama američkih transportnih aviona i helikoptera, nijedan sa humanitarnom pomoći nije sleteo u Srbiju“.[1]E, pa, mislim da je to bio još jedan taj prelomni trenutak kada su mnogi shvatili da je premijer ipak pomalo dizao paniku, jer da je stvarno bilo povuci-potegni – naši NATO prijatelji bi sigurno došli, sigurno bi odmah priskočili u pomoć. Ako ništa drugo, ono bar radi marketinga, da se bar dostigne dvocifreni procenat onih koji bi da Srbija uđe u NATO. Čim oni nisu došli – verovatno je mnogima laknulo, i sigurno je i to doprinelo smirivanju panike i dizanju morala u odsudnom trenutku. A sigurno su i sami NATO profesionalci vrlo dobro znali da bi dolazak njihovih spasilačkih ekipa samo pojačao atmosferu sudnjeg dana koju je vlast pravila, da bi ljudi pomislili – e sad je sigurno dogorelo do nokata čim i NATO pomaže Srbiji. I zato, red je istaći – stvarno su se pokazali kao prijatelji. Baš zato što nisu došli. Mada, nažalost, opet ne i najveći.

Jer, samo jedan može biti najveći. A na prelazu između maja i juna smo, posredstvom dnevnog lista INFORMER, saznali i ko je taj. Šeik Muhamed bin Zajed el Nahjan. Lepo je odštampano na naslovnoj strani: „Princ prestolonaslednik Abu Dabija za pomoć žrtvama poplava poslao više novca od SAD, Rusije i Evropske unije zajedno“.[2]A koliko tačno novca? Po rečima dobrih ljudi iz redakcije: „Do zaključenja ovog izdanja nismo uspeli da saznamo tačan iznos donacija koje je do sada uputio šeik Muhamed“. I, još i ovo: „Naši izvori iz Vlade kažu da se ta cifra ne objavljuje na njegovo insistiranje“.

Ovome se malo toga može dodati. Jedino nije jasno ko je ovde skromniji – šeik koji neće da kaže koliko nam je tačno donirao, ili zvaničnik koji ne želi da bude imenovan a koji je sve ovo obelodanio, na polzu šire javnosti. Dok se drugi busaju u prsa, dok Rusi čak i zvanično objavljuju koliko su čega poslali i sve to prenose svi oni prebogati alternativni patriotski sajtovi, dok onaj Novak Đoković trubi na sve strane kako je celokupnu nagradu od osvajanja Masters turnira u Rimu, jedva nekih pola miliona evrića, priložio za žrtve poplava, šeik i anonimni Vladin izvor jednostavno žele da se za najveći čin anonimnog dobrotvorstva – što manje zna. I za to, i za „izuzetno prijateljstvo sa premijerom Vučićem“ zahvaljujući kojem je do cele ove anonimne akcije i došlo. Istina, malo je teže sačuvati anonimnost kada je zalepljena posred naslovne strane tiražnih dnevnih novina. Ali, s druge strane – tako je mnogo više ljudi saznalo o anonimnosti šeikovog darovanja, a i o ključnom „prijateljstvu“ koje je to omogućilo. Što znači da je cilj darodavne anonimnosti i skromnosti u potpunosti ispunjen. Jer, šta vrede anonimnost i skromnost ako niko za njih ne zna?

Neki će možda reći – a kako mi to znamo da je to stvarno tako? Svašta. Kakvo pitanje. Pa ako to kaže neki Vladin zvaničnik, pa makar i anonimni, pa još na naslovnoj strani novina koje lepo kažu za sebe da su „NEZAVISNE DNEVNE NOVINE“, i da se još zovu INFORMER (znači postoje da bi INFORMISALI narod) – šta tu još ima da se pita i proverava? Mislim, to je isto kao ovi naučni radnici što trenutno osporavaju doktorat Ministra unutrašnjih poslova, pa neće da se zadovolje tim što je premijer izjavio da je njihovo obrazloženje „najgluplje koje je ikad čuo“.[3]Traže neke dodatne argumente. Ako je i od doktoranata Londonske škole ekonomije – mnogo je! Pa ako je premijer rekao da je nešto glupo, najgluplje, najnajgluplje – nije li to već samo po sebi argument? Kao što je dovoljno to što na naslovnoj strani dnevnih novina piše nešto što se ne može proveriti i čiji izvor ne znamo, tako je i dovoljno kada premijer iznese neku tvrdnju, bez dodatnih obrazloženja. Šta ima dalje da se razmišlja, proverava ili ispituje?

Tako je i ovo oko prijatelja. Napokon smo saznali ko nam je najveći. I da nam je dao najviše, mada ne znamo koliko. I da ne želi da se o tome zna. I da želi da što više ljudi zna da on ne želi da se o tome zna.

I, još nešto: sama reč „PRIJATELJ“ na naslovnoj strani INFORMERA odštampana je – zelenom bojom. Neki zluradi ljudi tvrde da im to liči na versku propagandu. Ne bih se složio. Ako se naš dokazano (?) najveći prijatelj toliko potrudio da se ništa ne zna o njegovom dobročinstvu – zašto bi on onda zloupotrebljavao svoju anonimnost sa naslovne strane za versku propagandu? Naprotiv, ne bi me iznenadilo da je to bio gest samih dobrih ljudi iz INFORMERA, o kojem naš najveći prijatelj ništa nije znao. A ni oni, verovatno, ne žele time da se hvale…

Aleksandar Pavić

srb.fondsk.ru

[1]http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Reke-teku-naopako.sr.html

[2]facebook.com

[3]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=06&dd=03&nav_category=12&nav_id=856481

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime