Primarijus doktor Miodrag Lazić – Savremenik i heroj

0
784
Dr Miodrag Lazić / Foto: autor nepoznat

„Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor Urgentnog centra- dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske za koje sam živa legenda, zauvek iskreno će plakati svi jer su uvek verovali da sam neuništiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju nego samo napred. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Sunčica i Macan, drage moje seste koje ste mi uvek verovale, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno. U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav. Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom „Marš na Drinu“. Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda.“

Ovim rečima se primariujs doktor Miodrag Lazić oprostio od porodice, prijatelja, kolega i saradnika, svog grada, svoje države i svog naroda. I naravno uz „Marš na Drinu“! A kako drugačije? Da li postoji veličanstveniji način da se kaže poslednje zbogom čoveku koji je toliko toga pružio i društvu, i narodu, i svojoj profesiji? Čoveku koji je nesebično dao sve, tražeći za uzvrat samo jedno: oproštajnu pesmu. Slavnu srpsku koračnicu- koju je doktor Laza zaslužio bar podjednako kao oni- svima nama zajednički preci koji su pre više od jednog veka zbog časti i slobode domovine krvlju zalili planinu Cer od Tekeriša do Trojanovag Grada. „Marš na Drinu“, remek-delo Stanislava Biničkog za kraj. Kraj života i početak besmrtnosti. Kraj priče i početak legende, koja će se u nekom vremenu budućem poput reke podeliti na dva dela. Neverne Tome među našim naslednicima će tu legendu svrstati u kategoriju mita, dok će onaj drugi deo srpskog pokolonja, onaj duhovno obdareniji sa čvršćom vezom sa svojim korenom u legendi o doktoru Miodragu Laziću videti jedno istinito predanje- jednu prelepu i istinitu bajku. Bajku koja će počinjati rečima: Bio jednom jedan doktor Laza. Bio je heroj svog vremena, „Miloš Obilić u belom mantilu“.

Da Vas podsetimo:  Politika je nizvodno od kulture

Život i delo vredni divljenja

Miodrag Lazić rođen je u Beogradu, tačnije u Zemunu 31. maja 1955. godine. Nakon završetka osnovne škole, zbog službe svog oca- oficira JNA, seli se za Niš, gde je završio gimnaziju, a zatim i Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu. Hirurgiju je specijalizovao na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu u svojoj tridesetoj godini. I tada, te daleke 1985. godine sa epitetom jednog od najmlađih specijalista iz domena hirurgije u zemlji, uradio je ono, što bi malo ko na njegovom mestu. Odbija stalno zapolenje na prestižnoj instituciji kakva je VMA i vraća se za Niš, u grad svog odrastanja i sazrevanja, u grad koji će i sam biti njegova velika ljubav. U Nišu, doktor Laza prva radi u Vojnoj bolnici, a zatim dobija stalnu službu u Hirurškoj klinici niškog Kliničkog Centra. Juna 1991. godine na početku rata u bivšoj Jugoslaviji, doktor Lazić ostavlja svoj udoban i skockan život i kao hirurg dobrovoljac odlazi na prvu liniju fronta u tadašnju Republiku Srpsku Krajnu. Među Krajiške Srba Laza ostaje nešto više od godinu dana, a koliko ga je tamo sačekalo teško stanje, govori činjenica- da je radeći u bolnicama u Dvoru na Uni, Glini i Kostajnici, bio jedini hirurg na 200 000 stanovnika. Proživljavajući  muke Srba iz Krajine, koji su činise bili kao u sendviču izmeću pogrešnih politika na relaciji Zagreb-Beograd, doktor Laza počinje da piše „Dnevnik ratnog hirurga“, koji će kasnije suočen sa još većim strahotama, završiti u Bosni. Na prvim stranicama svoje knjige, osećajući i deleći patnju svojih sunarodnika, za koje je već uveliko spreman progon i izgnanstvo, Miodrag Lazić zapisuje: „Juni 1992. Sećam se mlade žene, majke petogodišnjeg dečaka. Zvala se Radojka Bulat-Svrzikapa, dvadeset pet godina, pesnikinja i borac. Nikad se nije razdvajala od sveske sa pesmama, a u desnoj ruci ruski dobošar. Na braniku Srpstva, na Kupi, negde između Gline i Petrinje. Pala je kao borac, presečena ustaškim rafalom preko grudi. Bio sam na sahrani, negde visoko na vrhu Kordunaške planine, pod nebom. Nas nekoliko – otac joj, majka i sin, dečačić ćutljiv i ozbiljan. Kiša je lila kao da Bog plače za dušom. Plakali smo svi, izuzev sina. Možda je i on. Ne znam zašto mislim da nije, jer kiša je lila niz dečje obraze. Nebo je plakalo i za nas. Sahrana srpskih boraca poginulih iznad Dvora na Suvoj međi. Grob, opet, nepristupačan, na vrhu planine. Više ljudi, i opet silna kiša i grmljavina.“

Da Vas podsetimo:  Studenti Filozofskog fakulteta: Nije filozofski ćutati – nije srpski uvrede i izdaju trpeti

Doktor Lazić se u julu 92. na kratko vraća za Niš, da bi već krajem iste godine na poziv Ministarstva zdravlja Republike Srpske došao na Bosansko ratište. I ponovo kao hirurg dobrovoljac, ponovo radeći ono što nije morao… Ponovo prihvatajući dužnost od koje su svi bežali. Otišao je na 4 meseca, a ostao 4 godine- do potpisivanja Dejtona i zbrinjavanja svih ranjenih vojnika i civila. U Bosni i Hercegovini za vreme jezivog i besmislenog građanskog rata, o čijem je besmislu i sam doktor Lazić često govorio, radio je u nemogućim uslovima na Palama, u Mrkonjić Gradu, a najviše u ratnoj bolnici „Žica“ u Srpskoj Ilidži- u širem reonu Sarajeva. Samo u ovoj bolnici je na lokalnoj anesteziji izvršio preko 3 500 operacija! 90-te godine prošlog veka završio je tako, što se stavio na raspolaganje državi za vreme Nato agresije. Poslednjih 20 godina, radio je prvo kao načelnik Torakalne hirurgije sa traumatologijom, a zatim i kao načelnik Odeljenja urgentne hirurške jedinice Kliničkog centra u Nišu. Svojim autoritetom i ličnim angažovanjem, dao je veliki doprinos izgradnji novog velelepnog Kliničkog centra u Nišu, koji će uskoro, ako bude po volji Nišlija, poneti njegovo ime.

Ostaće upamćeno: za 35 godina službe doktor Lazić nije dobio nijednu pritužbu od strane bilo kog pacijenta. Ostaće upamćeno: jedini poklon koji je prihvatao od svojih pacijenata, bile su ikone. Ostaće upamćeno: od 91. do 95. bio je hirurg dobrovoljac na ratištima u Hrvatskoj i Bosni. Svoja neposredna iskustva sa ova dva ratišta opisao je u nagrađenoj- a kasnije i ekranizovanoj knjizi „Dnevnik ratnog hirurga“, koju je pisao izmeću redovnih doktorskih obaveza u jeku ratnih dešavanja. Ostaće upamćeno: nije nosio oružje, nikada nije pucao u ljudsko meso, nikada nije oduzeo nijedan život, a spasio je mnoge- samo na ratištu u Bosni u nemogućim uslovima i pod lokalnom anestezijom izvršio je 3500 operacija. Broj sačuvanih glava u mirnodopskim uslovima na Hirurškoj klinici u Nišu, meri se desetinama hiljada. Ostaće upamćeno: Patrijarh srpski gospodin Pavle odlikovao ga je najvećim crkvenim priznanjem „Ordenom Svetog Save“, dok je od strane predsednika Republike Srpske Milorada Dodika 2016. godine dobio „Orden krst milosrđa“. Ostaće upamćeno: na dan kada je Srbija proglasila vanredno stanje zbog virusa „Kovid-19“, uprkos činjenici da je i sam bio narušenog zdravstvenog stanja, takođe- uprkos činjenici da su ga do penzije delila još samo dva meseca rada, odbio je molbu svojih kolega i nije pristao da ode u izolaciju. Čak i tada, u takvom trenutku i takvim okolnostima, savršeno svestan da njegovo telo neće izdržati borbu sa „Koronom“- umesto povlačenja i udobne fotelje, izabrao je „prvu liniju fronta“. Ponekad zarad pravog razumevanja situacije, potrebno je da se bar za trenutak stavimo u poziciju drugih… Zamislite da ste vi hirurg, dakle niste ni epidemiolog, ni virusolog, ni specijalista za plućne bolesti, već hirurg, da imate 64 godine, da vas od penzije dele još dva meseaca- da imate potpuno zaokruženu karijeru, porodicu i svo moguće poštovanje svoje struke, da ste savršeno svesni da ukoliko ostanete na poslu, šanse da obolite od „Kovida“ postaju velike, a šanse da preživite se izjednačavaju sa nulom, i da vi umesto par bezbrižnih penzionerskih godina sa unucima, uzimate u ruke svoj beli mantil i birate par nedelja života sa svojim kolegama, zajedno sa njima i ispred njih stajete ispred pošasti, hrabro je gledajući u oči. Ostaće upamćeno: doktor Laza je uradio baš to!

Da Vas podsetimo:  Englezi - Politika zla

Primarijus doktor Miodrag Lazić preminuo je od posledica virusa „Kovid-19“ u Nišu 14. aprila 2020. godine. Iza sebe je ostavio suprugu Ana, ćerke Ninu, Dijanu i Dariju, sina Peđu, unuku Milu i unuka Vuka. Njegove kolege, njegov Niš, i njegov srpski narod ispratili su ga uz taktove „Marša na Drinu“. Tako je radio jedan hirurg, tako je otišao jedan Srbin, i pre svega i iznad svega- tako je živeo jedan čovek! Poslednji pozdrav svom sugrađaninu i sunarodniku, heroju našeg doba, primarijusu doktoru Miodragu Laziću. Večna ti slava doktore Lazo. Otišao si, ali tvoja dela ostaju da žive večno! I da, jednom će neka nova pokolenja ovog naroda pričati bajke, one najlepše i istinite bajke… Bajke koje će počinjati rečima: Bio jednom jedan doktor Laza, bio je heroj, „Miloš Obilić u belom mantilu“.

Nikola Trifić
Izvor: konkretno.co.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime