Prinudno klečanje

Danas je premijer Srbije posetio Bosnu i Hercegovinu. Trebalo bi da je to rutinska stvar. Predsednik Vlade ide u posetu susednoj državi. Ali, u odnosima kakve vladaju među balkanskim državicama, svaka poseta ima neko svoje skriveno značenje. Mada, BiH i nije država u onom smislu u kome čovek podrazumeva jedan državni entitet. U pitanju su dve države (Republika Srpska i Federacija BiH) koje „međunarodna zajednica“ (SAD i Nemačka) nasilno drži na okupu. A zašto ih teraju da se „druže“? Da li iz svojih geostrateških interesa ili iz čistog inata; onog istog koji se smatra srpskim „specijalitetom“? Kako god bilo, Bosna i Hercegovina nije država u pravom smislu te reči, niti će to ikada biti,  jer jedna polovina te zemlje (R. Srpska) nema više nikakav osećaj za ime Bosna.

Naime, kada se u Republici Srpskoj pomene Bosna i Hercegovina, tada o takvoj „državi“ Srbin iz Srpske razmišlja kao o susedu. Bosna je muslimanska, smatraju oni, a isto mišljenje imaju i muslimani („Bošnjaci“) iz Federacije, samo što ovi, po svaku cenu, žele da u takvu neprirodnu državnu tvorevinu uguraju i srpski entitet. Ili, tačnije, muslimani razmišljaju tako, da teritoriju bivše SR Bosne i Hercegovine vide kao nešto što je neotuđivo njihovo. Republika Srpska je po njima „bosanska“ teritorija, a ako Srbi tamo to ne prihvataju, mogu da se sele kud im je volja.

Poseta srpskog premijera Bosni i Hercegovini obavijena je sa više nepoznanica. Prvo, malo je neobično da sam predsednik najavljuje da će, nakon pobede na izborima, prva „zemlja“, koju će obići, biti BiH (odnosno, u prvom planu muslimansko-hrvatska Federacija). U ime kojih interesa je bilo neophodno da se kao prva destinacija novog predsednika Vlade Srbije ubeleži „jedinstvena“ BiH? Da li je takva poseta uslovljena bilo kakvim ozbiljnim državnim interesom? Zašto je baš u ovom času bilo potrebno da se kaže da je BiH neuništiva? Ne sećamo se da je aktuelni premijer u svojoj političkoj karijeri sa takvim žarom govorio o neuništivosti Srbije?

Otuda, veoma je teško prihvatiti tvrdnju predsednika srpske vlade da ga „niko nije naterao“, da krene u obilazak susednih zemalja, a da na takvoj „dobrosusedskoj“ agendi na prvom mestu mora da bude baš dejtonska BiH. Da bismo razumeli šta se krije iza takve odluke premijera, možda bismo mogli da se okrenemo događajima u Ukrajini. SAD i Evropska unija, vidimo, krenuli su u otvoren sukob sa Rusijom, i tu teško da će uskoro doći do smirivanja situacije. Zapad želi da Ukrajina ostane nepodeljena i da kao „jedinstvena“ uđe potpuno u njihovu „orbitu“. Da bi pokazali i dokazali svoju principijelnost i posvećenost poštovanju međunarodnog prava, potreban im je jedan dobar i očigledan primer. A Bosna i Hercegovina im tu dođe kao bogomdana.

Reagujući na pisanje nekih medija, da je dobio „domaći zadatak“ i da je bio prisiljen da odmah nakon izbora poseti Federaciju BiH, predsednik srpske vlade je u Sarajevu rekao:

„Niko me nije naterao da dođem. Čitao sam razne izmišljotine o tome, ali odluke donosim ja. To je poruka onima koji misle da su na ovoj poseti radili Evropljani ili Turska.“

Ako se premijeru žuri da što pre objasni javnosti da na nešto nije nateran, tada se time postiže sasvim suprotan efekat.  Takvo pravdanje prilično je trapavo izvedeno, tako da je, verovatno, malo onih koji su mu poverovali kada je izjavio da je odluku o poseti Federaciji BiH doneo samostalno. Da u svemu tome ima mnogo „mirođije“ potvrđuje i današnja izjava srpskog „eksperta za genocid“, sociologa Janje Beč-Nojman:

„Premijer Srbije morao bi da u glavnom gradu BiH izrazi žaljenje jer je u julu 1995. pretio da će država Srbija za svakog ubijenog Srbina ubiti 100 muslimana, što se na kraju i desilo“.

Teško je oteti se utisku da su ovakve izjave precizno isplanirane. Tačno se zna ko će iz ešalona „građanske Srbije“ da nastupi i kada će da nastupi. Setimo se Nataše Kandić i njene optužbe na račun predsednika Republike Srbije, kada je pominjala selo Antin i „ubijanje baba i deda“. Taktika je tu prosta: srpske lidere treba držati pod stalnim pritiskom. Malo toplo, malo hladno. Samo tako  je bilo moguće da se gotovo svi planovi Zapada u Srbiji ispune. A ono što još do danas nisu uspeli da urade, uradiće u neposrednoj budućnosti. Zato, objektivno gledano, Srbiju tek očekuje pakao; onaj koji nam priređuju oni kojima nekritički hrlimo u zagrljaj. Srpska politička elita, izgleda, više nema nikakvu odstupnicu. Srpskog premijera će ubuduće, na svakom ćošku, da presreće onih „100 muslimana“.

Kako vidimo, po Janji Beč-Nojman, ne samo da je aktuelni srpski premijer nekada isticao parolu „sto za jednoga“, nego, eto, to se na kraju i „desilo“. Klasičan (udžbenički) primer zastrašivanja! Ako je to čuo (a najverovatnije jeste), srpski premijer, verovatno, nije mogao biti miran u Sarajevu. Ipak, predsednik srpske vlade nije se danas izvinio građanima Federacije i građanima Sarajeva. Moglo bi se pretpostaviti da se takav čin klečanja (nakon TV „zaprašivanja“ predsednika Srbije: „tražim pomilovanje“[1]) srpskom  premijeru priprema za leto, sredinom jula u Potočarima.