Komentari i analize za bakšiš
Intervju predsednika Srbije Tomislava Nikolića listu „Politika“ otvorio je niz zanimljivih tema oko funkcionisanja političke javnosti, poštovanja institucija države i načina na koji se krtikuje, komentariše ili blati predsednik Srbije koji je izabran voljom građana. Opšte je zapažanje da u Srbiji nema razvijene demokratske kulture dijaloga niti javne debate i polemike, a da se javnost ne upusti i bude saučesnik tabloidizacije političkog i javnog neukusa i primitivnosti, ali i nepoštovanja institucija. Šef države je institucija kao i premijer. Način na koji se otvara javna debata o radu institucija govori o razvijenosti politčke kulture, etike medija i značaja institucionalne demokratije.
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je od početka svog mandata 2012. godine veoma često na meti raznih analiza i komentara koji u mnogo čemu postaju neukusni. U intervjuu „Politici“ kaže: „Ali, kad pogledam ko me napada, znam da je to pripejd novinarstvo. Ko ubaci dopunu, taj dobije članak o meni, pa kad dva-tri dana nema dopune, onda nema pisanja o meni i tako se to vrti ukrug.” On je otvorio veoma zanimljivu priču o „pripejd” javnosti i novinarstvu. Poznato je da je „pripejd“ deo javnog komuniciranja koji zahteva uplatu po principu „koliko platiš toliko razgovaraš“. Politički prevedeno to je formula plaćanja novinara, komentatora ili paparaca da za određenu materijalnu ili javnu poziciju mogu da pišu ili govore naručene sadržaje koji diskredituju javne ličnosti da bi ih ponizili, umanjili ugled ili ih kompromitovali. Takva praksa je sve više u modi i u Srbiji i Evropi ali se „pripejd“ informatori koriste kao spinovani dezinformatori, propagandisti, botisti ili komentatori. Preko „pripejd“ javnih ličnosti otkivaju se u senci naručioci ili finasijeri takvih sadržaja koji jeftino ali iz više medijskih sadržaja udaraju ćorcima u probleme, ličnosti ili situacije. Danas u Srbiji u velikoj meri funkcioniše „pripejd“ javnost, mediji i novinarstvo.
Anatomija morala javne reči
Politička javnost u Srbiji je opterećena ličnim, stranačkim i oligarhijskim uticajima gde mediji ne igraju ulogu sedme sile, već su uslužni servis moćnih političkih centara uticaja pojedinaca, tajkuna i kompanija. Posle 25 godina obnovljenog parlamentarizma u Srbiji nije formirana kultura političke javnosti i uvažavanja institucija. Srbija ne živi na ugledu institucija već moći pojedinaca i oligarhija. Zato Predsednik Srbije Tomislav Nikolić kaže: „U svim zemljama u svetu funkcija predsednika podrazumeva neki način dostojanstvenog odnosa prema njemu, posebno zato što ja ni na koji način ne iritiram bilo kojeg novinara, nikada nisam nikoga uvredio ni povredio, ali kao da postoji nekakav plan da se ja sam uklonim iz medija da bi njima ostalo celo bojno polje da pišu šta hoće, pošto ja izbegavam da dajem intervjue.“
Javne ličnosti su predmet interesovanja i ocena, ali je nažalost ojačana praksa da se „ciljano“ stvara negativno javno mnenje prema onima koji smetaju određenim političkim centrima „iz senke“, pa preko „pripejd“ javnosti to koriste. Naručioci „pripejd“ sadržaja u medijima igraju ulogu „sivih eminencija“ ili su dvolični da preko svojih „pripejd“ animatora šalju jednu poruku, a sami u javnosti govore nešto drugo ili se ne izjašnjavaju. Sada dolazimo do pojma „postpejd” analize javnosti i novinarstva. Pojam „post pejd“ vezan je za lični račun koji glasi na ime i nosi težinu samostalnosti i odgovornosti i samostalno plaća svojih računa i moralno i materijalno. Prevedeno na jezik javnosti i politike „postpejd“ je samostalni javni nastup i komentar nezavistan od drugih, već i definisan kao lični stav sopstvene težine i odgovornosti. Nažalost veoma je malo „postpejd“ komentatora javnost, i oni nisu u trendu i na ceni jer tržište informacijama i medijima takvo da su isplativiji jednokratni ili „kupljeni“ nosioci javne reči. Jasno je da je sve na prodaju, ali postoji i tzv. „secon hand“ javnost i novinarstvo koja je namenjena masovnom manipulisanju javnosti i jeftina je sadržajem i cenom usluga. Tarife „pripejd“ i „postpejd“ novinarstva ukazuju pre svega na etiku javne reči, psihološki profil korisnika i davaoca usluge, ali i igre sa javnošću i institucijama bez veće odgovornosti i osećaja za meru i ukus. Što su komentari gori i otrovniji to se više uvažava u političkoj borbi. U svojoj poemi „Nad otvorenim grobom tužni zbore” iz 1934. godine Miroslav Krleža piše:
”da nule vode knjigu, štampu, javno mnijenje,
kad glupost je gigantska ko dolomitsko stijenje
i gdje tko manje znači taj se više penje!
I nikog nema da tom strvinaru,
tom stupu društvenom, tom šefu-novinaru,
tom rodoljubu i našem meceni
opali pljusku na otvorenom grobu
i da ga zadavi u smrdljivom drobu.”
Tomislav Kresović
Vidovdan
