Strah me je tišine. Bezglasja mog roda.
Muka Srbije.
Strah me je gde su mrtvi glasniji, kuražniji, grlatiji od živih.
Strah me je od živih što strahuju od neizgovorene reči, od pomisli na reč, od mogućnosti da im se otme i progovori mimo njih, da ih prene i poplaši glas sebe samih…
Strah me je neskrivene tišine u čoveku, hvalisanja kukavičjom ćutnjom, barjaktarenja ništavilom, želje da se u njemu skonča, ćutke, da se ne pročuje gde su neizgovorene reči rastrgle truplo bivšeg čoveka.
Postali smo narod tišine.
Ne one tišine hilandarskih noći što blagovesno pripoveda već onakve u kojoj smo radi prokazati sebe da smo hteli reći nešto ali smo se preplašili da bi nas reč ponovo mogla učiniti ljudima, a čemu to kad smo čoveku u sebi već dali sve pomene pa trajemo još samo kao nečitki spomenici pod kojima u prokletoj tišini počiva čovek.
Strah me je koliko pristajanja se uvuklo u nas. Pristajanje na sve osim na život, glas, ponos, prkos, borbu, poraz…
I poraz je pobeda ako ne poraziš samoga sebe.
Ako nad svojim idealima, željama, htenjima, principima, radovanjima…ne stojiš kao nad plenom, haračem, dankom u sopstvenoj krvi.
I poraz je pobeda ako ne goniš reč kao ranjenu lovinu strahujući da nećeš stići da je dotučeš pre nego što je hajkači čuju…
Pre nego se odaš da si čovek. Da si to nekada bio ali si pristao da najgori postanu najbolji verujući da u svakom lošemu ima nečeg dobra.
Nema! Nikad ga bilo nije. Ne može suvo i trulo drvo da olista. Nema dobroga u lošem, samo lošeg koji si prihvatio za dobro bežeći u hladovinu golih grana…
Strah me je tišine koju smo podveli nesojima da njome galame, da nas pesniče sopstvenom ćutnjom, da nam prete našim glasom, da nas preziru koliko tišinom ličimo na njih.
Prezrivo nas vole jer smo obrasli u strah ko kamen u mahovinu.
Prezrivo nas vole jer smo ih ćutanjem rasteretili mržnje prema svemu što jesu, ispovedamo njihove grehe ko svoje, gadimo se pomisli da smo drugačiji, valjaniji, jer lakše je biti tajac u moru tišine negoli glas- grudobran njihovim mahnitim urlicima.
Strahujemo od gneva neljudi moleći se Bogu da nas ne opaze u gomili ućutkanih, a bežimo od Gospoda kad milošću svojom pogleda na nas da ko ne vidi kako se radujemo Tvorcu više nego uništiteljima.
Verujemo u Boga a ne verujemo u sebe. Verujemo li onda u Boga..?
Čeznemo za glasom razuma a zapušimo uši dok ne umine.
Preziremo izdaju a volimo laž kako će naša vaskrsnuća biti utkana u nju.
Ikone su nam veće od zidova a vera u njih manja od eksera na kojima vise.
Gnušamo se zlih a saplićemo dobre da nas fukara ne prozovu za njihove jatake.
Vapijemo za slobodom a raskomotili smo se u ropstvu.
Pevamo o pravdi pijanoj i bahatoj nepravdi dok nam razgrće ognjišta ko musavi bircuz i gura bakšiš u razjapljene čeljusti.
Volimo Srbiju koliko i kad nam zatreba, ni blizu onome koliko ona voli nas, a ovakvi joj ne trebamo, ali voli…
Kažnjavamo se ćutnjom, lakše je nego nagraditi se rečju.
Reč je međaš između čoveka i roba, lakše je, valjda, robovati ološu a sanjati o prostranstvima slobodne reči, iako je tu, na dohvat ruke, na eho od reči, na korak koji je bolje ne učiniti jer više ne znamo šta bismo sami sa sobom kad već oni dobrano znaju šta će s nama bez nas.
Korisnije je u potaji prezirati bitange negoli javno voleti sebe.
Nisu nas oni na prevaru ubedili kako ne vredimo ničemu već smo jedva čekali “mesiju” da nas rastereti bremena duše i primisli da valjamo čemu.
Lakše je nekako biti “čovek” s prazninom u grudima, jel da?!
Lakši je čovek, ko opušak na vetru…
Lakše je verovati da od jednog ne zavisi ništa, pa eto mora jednakih što se lupa o hridi smisla postojanja.
Lakše je s gađenjem slušati njihovu laž negoli s ponosom verovati u svoju istinu.
Sve je postalo nekako lakše…
Lakše se život podnese kad se ubediš da ga valja podnositi a ne živeti.
Lakše je verovati da je svaka tišina blagovesna, baš kao i svaka noć bogojavljenska…
Gde ljudi ćute Bog se ne javlja.
Gde se preko glave ogrnemo mrakom zaludu je čekati zoru.
Gde ćutimo glas nas neće čekati ko svezano govedo.
Gde loše prihvatamo za nužno zlo- samo zlo je nužno…
Gde živimo u strahu od sebe- njima smo podigli zadužbine doveka…
Strah me je tišine. Bezglasja mog naroda. Strah me je nemoga potomstva koje će imati previše reči da pripoveda o našoj kukavičjoj ćutnji…
Mihailo Medenica
IZVOR: Dva u Jedan
Znači,SPLAČINE.
Gde se lanac klati, daska je još topla (Beni Hil).