Da li su Marko Jurič i Mijo Crnoja iskočili iz perfidnog sistema antisrpskog delovanja u Hrvatskoj?
Govor mržnje kojim je hrvatsku javnost zasuo Marko Jurič, voditelj TV emisije Markov trg na televiziji Z-1, samo je na tren zbunio hrvatske zvaničnike i institucije. Brzo su se snašli i retki su oni koji zvanično nisu osudili postupak Juriča. Po ko zna koji put su uspeli da preglasne ustaške poklike i pozive na linč Srba i klasično profašističko delovanje preokrenu u svoju korist. Da pokažu svetu kako „pravna država“ brzo reaguje i seče u korenu takve „sporadične negativne pojave“. Jurič i Z-1 kažnjeni su sa „tri utakmice neigranja“ – tri dana zabrane emitovanja.
Ovoga puta na udaru nisu bili samo Srbi nego i Srpska pravoslavna crkva kao jedini kohezioni faktor obespravljenog i proteranog naroda. Da podsetim, na kraju svoje emisije Jurič se obratio rečima: „Poruka Zagrepčanima, svima koji se šeću Cvijetnim trgom, budite oprezni budući da je u blizini crkva u kojoj stoluju, da parafraziram jednog srpskog ministra, četnički vikari. Pazite kada se šećete Cvijetnim trgom, pogotovo majke s djecom, da ne bi koji od tih četničkih vikara istrčao iz crkve i u svojoj maniri klanja izveo svoj krvavi pir na našem najljepšem zagrebačkom trgu koji bi možda trebalo oilježiti tablama: Pazi oštar četnik u blizini“.
Iako će se nekome učiniti da je ovo vrhunac antisrpskog delovanja u Hrvatskoj, ono nije toliko opasno kao perfidan i planski nastup prema srpskoj manjini koji još od zločinačke vojne akcije „Oluja“ sprovodi hrvatski obaveštajno-bezbednosni sistem. Čak je utisak da je Marko Jurič, kao proustaški glasnogovornik, u želji da i on doprinese uspostavljanju prave ustaške vlasti, nesvesno naneo štetu novoj Hrvatskoj jer je iskočio iz perfidnog sistema antisrpskog delovanja. Zato su ga u Hrvatskoj skoro svi osudili. On ne shvata da je vreme takvih javnih nastupa davno prošlo i da perfidni i prikriveni pritisak na Srbe daje mnogo bolje rezultate u smislu daljeg etiničkog pročišćevanja Hrvatske.
OSUDA VLASTI, PODRŠKA JAVNOSTI
Dok hrvatska vlast i medijske institucije javno osuđuju Juriča i televiziju Z1, hrvatska javnost je nešto savim drugo. Treba samo letimično pogledati stotine komentara na Juričev izliv mržnje prema Srbima i SPC, da bi se shvatilo kako je u Hrvatskoj sve otišlo u ofsajd i da je kompletan sistem vrednosti poremećen. Skoro svi komentari podržavaju Juriča uz obrazloženje da je on rekao samo ono što svi Hrvati misle. Ako se neko i usudi da ga u komentaru pod zaštitom šifre osudi, prvo – odmah se vidi da je Srbin, drugo – na njega se sruči bujica mržnje slična onoj prema srpskim sveštenicima u Juričevom govoru. To je ustvari pravi problem u Hrvatskoj, ta čudna, nejasna i stotinu godina projektovana mržnja prema svemu što je srpsko. Potrebna je samo inicijalna kapisla pa da ta mržnja u trenu eksplodira u celoj Hrvatskoj, a niko se ne trudi da tu pritajenu mržnju eliminiše ili bar ublaži. Ovo zbog toga što u Hrvatskoj ne vlada strah od povampirenja fašzma i ustaštva, nego od nekakvog novog bratstva i jedinstva.
markojuricNije ovo u Hrvatskoj ni prvi ni poslednji takav slučaj. Bilo ih je mnogo. Trebalo bi se samo prisetiti antisrpskih nastupa gradonačelnika Splita Željka Keruma, koji je na tome zasnivao svoje ukupno plitičko delovanje. Javno je govorio da Srbi i Crnogorci ne mogu doneti ništa dobro Hrvatskoj, da moraju znati gde im je mesto, da vladaju hrvatskim kapitalom i da će upropastiti Hrvatsku. Rekao je i to da nikada ne bi dozvolio da mu Srbin uđe u porodicu jer je tako vaspitan. I eto, na takvoj priči dobijao je izbore. Dakle, nije on kao pojedinac problem, nego činjenica da je sa takvim političkim nastupom imao podršku stanovnika Splita. On je politički diskvalifikovan, ali ne zbog antisrpskih izjava, nego zato što je krao.
Iste takve duhove probudila je najava novog hrvatskog ministra branitelja Mije Crnoje (na slici ispod) da će zahtevati izradu registara izdajnika i agresora. Za samo nekoliko dana registar, koji je kolektiv SKROZ postavio na internet, počeo je da se popunjava stotinama imena, što je podržao prvi potpredsednik vlade Tomislav Karamarko.
Da će ustaški pokret potpuno zavladati Hrvatskom, upozorio je i doskorašnji predsednik vlade Zoran Milanović. Iako je ustašizacija Hrvatske konstantan proces koji traje od 1990. godine, Milanović je to zapazio tek pošto je izgubio izbore. Do tada mu nije smetalo. Ako neko misli da ovaj proces može da zaustavi pobeda bilo koje aktuelne stranke u Hrvatskoj, grdno se vara. Taj proces je u sadašnjim globalnim uslovima nezaustavljiv zato što nije unutrašnja stvar Hrvatske, nego projekat NATO. Uostalom, i sam Milanović ništa nije učinio po tom pitanju iako je dugo bio na vlasti.
METODE PERFIDNOG PRITISKA NA SRBE
Jurič nije shvatio da svojim pokličima samo skreće pažnju na srpsko pitanje i srpske probleme u Hrvatskoj, koji moraju ostati prikriveni. Postoje državne institucije koje su za to zadužene i državni službenici koji su za to plaćeni. Postoje čitavi tajni i skupi projekti perfidnih pritisaka na srpsko stanovništvo koje sada svojim brzim i oštrim jezikom ugrožava nekakav beznačajni Jurič. Zato je država reagovala brzo i jasno. Za iseljavanja Srba u Hrvatskoj imaju spremno objašnjenje – pa šta, iseljavaju se i Hrvati.
Jedan od tajnih projekata za uznemiravanje Srba ukraden je od šiptarskih ekstremista na Kosovu i Metohiji, koji je svojevremeno dao odlične rezultate. Naime, radi se o tome da su na početku separatističkog delovanja Šiptari smišljeno i planski kupovali kuće i zemlju od Srba. Bilo je bitno da se u kompaktno srpsko selo ubaci jedna ili više albanskih porodica, koje su zatim imale obavezu da provociraju i uznemiravaju Srbe. Sada se nešto slično dešava i u Hrvatskoj. U kompaktna i etnički čista srpska sela ubacuje se poneka hrvatska porodica sa proustaškim pogledima i delovanjem. Oni svoju kuću provokativno okite zastavama, simbolima, parolama i ko zna čime sve ne, sve sa ciljem da provociraju i uznemiravaju preostale Srbe. Srbi su ionako pokolebani, uplašeni za porodice i nejač i ne treba im mnogo da donesu odluku o odlasku.
Ako se neko od Srba usudi da uzvrati na provokaciju, tada stupaju na scenu „organi reda“ i počinju beskrajna pozivanja, privođenja i saslušanja u policijskim stanicama, kroz koje prođe veliki broj stanovnika sela. Pritisci, maltretiranja, zlostavljanja, pretnje, pokušaji vrbovanja i druge neprijatne situacije postaju redovna i masovna pojava. A sve je po zakonu. Naravno da Hrvat ima pravo da kupi kuću u srpskom selu, naravno da ima pravo da ističe hrvatske simbole, pa makar bili i ustaški i naravno da policija ima pravo da istraži stvar, a kako će nego saslušanjima.
Naime, između sadašnje hrvatske zastave i grba i ustaške zastave i grba NDH postoji razlika. Doduše mala i veštačka ali ipak razlika. Prvo polje na hrvatskom grbu (šahovnici) je crveno a na ustaškom grbu iz NDH je belo. Tako se dešava da novi stanovnici u srpskim selima okače ustašku zastavu i postave ustaške simbole, a Srbi im preko noći to zapale. Kasnije se sumnjiče i optužuju u policiji da su zapalili hrvatsku zastavu, što je nakon paljevine teško utvrditi. Uostalom, to nije ni važno. Važno je da se Srbi uznemiravaju, saslušavaju i zastrašuju – ali po zakonu.
Ustaške zastave, grbovi, simboli i kompletan dekor često se koriste tako da se u kolonama automobila provezu kroz srpska sela (nešto slično su svojevremeno radili i Šiptari po srpskim selima na Kosovu i Metohiji). Uz pevanje ustaških pesama, uzvikivanje ustaških parola i otvorenim pretnjama srpskom stanovništvu sve to izaziva strah, najviše kod žena i dece. Niko ne želi da mu deca žive u strahu i niko ne želi da razmišlja da li pijani i bahati prolaznici samo prazne svoje bolesne frustracije ili se stvarno može desiti neko zlo. Zato se mnogi odlučuju na iseljavanje. Ovakvi perfidni pritisci daju daleko bolje rezultate nego nekakav govor mržnje, bez obzira koliko drastičan bio.
ANTISRPSKO DELOVANjE HRVATSKIH SLUŽBI
Kontinuitet pefidnog i tajnog delovanja protiv srpske manjine nije sporan i nije ga teško dokazati materijalnim dokazima koji su došli iz nekada tajnih i strogo poverljivih arhiva hrvatskih obaveštajno-bezbednosnih službi. Naime, najveća operativna akcija hrvatskih službi svih vremena pod kodnim imenom „Janjičar“ sve objašnjava. U ovoj akciji učestvovale su sve hrvatske službe a vođena je dvadesetak godina, počev od 1991. U kontraobaveštajnom smislu bila je potpuno neuspešna, ali je na kraju iskorišćena za obračun sa Srbima u Hrvatskoj.
Na beskrajnom i besmislenom spisku agenata KOS, gde ih je ukupno 1.789, koje su navodno otkrile hrvatske službe, većina su bili Srbi. Onda je neko odlučio da se kompletan spisak ovih ljudi sa inkriminišućim podacima objavi u novinama – u nedeljniku Nacional pokojnog Ive Pukanića. Sam Pukanić je tada objasnio da je dobro da se ovaj spisak objavi u novinama kako bi ljudi znali ko im živi u komšiluku. Šta je to nego poziv na lič, tako da su pod takvim pritiskom mnogi Srbi odlučili da odu iz Hrvatske. To su mahom bili ni krivi, ni dužni ljudi, ali nisu imali ni vremena niti kome da dokazuju svoju nevinost. Uostalom, veća je veština oterati nevine i mirne Srbe nego one koji su po hrvatskim kriterujumima nešto krivi.
Interesantne su procene i zaključci hrvatskih službi za pojedina lica koja su obrađivali i prema kojima su primenjivali tajne operativne mere. Kada su Srbi u pitanju, česta inkriminacija je bila „četnik“. Jedna reč koja sve objašnjava i gde nikakvih drugih objašnjenja nema, jer nisu ni potrebna. Kako su to hrvatske sužbe otkrivale četnike u Zagrebu i drugim delovima Hrvatske gde četnika nikada nije bilo, pa ni za vreme Drugog svetskog rata, to samo oni znaju. To ne čudi kada se vidi da su neki Hrvati uvođeni u obradu hrvatskih službi pod konstatacijom „zapošljavao Srbe“. Česta je inkriminacija i „jugoslovenska orijentacija“. Znači, samo orijentacija bez ikakvog delovanja u tom pravcu bila je dovoljna da se ljudi prate, prisluškuju i da se prema njima radi sve ostalo što se podrazumeva a što im gazi osnovna ljudska prava.
To što ovakve „dokaze“ nije prihvatao sud hrvatskim službama je bio problem jer nisu mogli realizovati slučajeve koje su godinama vodili. Zato je neko odlučio da se ovi spiskovi navodnih saradnika KOS objave u novinama kako bi se sa njima obračunale komšije i kako bi ih tako naterali da beže iz Hrvatske. Naravno da je to zločin, jer, kada vas lažno napada država, pa makar to bila i Hrvatska, ona vam daje kakve-takve šanse da se branite. Kada vas napada i ugrožava razjarena rulja, niko vas ne pita da li ste nešto krivi.
OTIŠLI BI SVI KAD BI IMALI GDE
Oni koji povremeno odu u Hrvatsku radi posete rodbini ili nekakvim poslom vraćaju se prepuni ružnih utisaka i sa slikama tamne perspektive preostalih Srba u Hrvatskoj. Kažu da više i ne morate pitati koje je selo srpsko pošto se to iz aviona vidi. Srpska sela su zapuštena, neuredna, zakorovljena i ne liče na naselja sa bilo kakvom perspektivom. Hrvatska sela deluju sasvim drugačije. Vidi se uložen i trud i novac da sve izgleda održavano i uredno.
Ako pitate Hrvate zašto je to tako, oni će vam reći da je stvar meštana svakog sela kako će izgledati selo. Da se država tu mnogo ne meša i, opet je sve po redu i zakonu. I propast srpskih sela je ozakonjena – srpska stvar i srpski problem. A kako srpsko stanovništvo da održava svoja sela kada je većina vitalnih stanovnika proterana bez šanse da se vrati? Kako da održavaju svoje kuće i selo, čak i da imaju novca, kada su po selima uglavnom ostali starci da bi čuvali preostalu imovinu. A novca ustvari nemaju. Svoje poljoprivredne proizvode namaju kome da prodaju, stoku pogotovo. Nemaju od čega da stvore novac ni za golo preživljavanje, a kamoli za održavanje i ulepšavanje sela.
I ne samo to nego u srpskim selima tavore i propadaju i nekada vrlo imućni ljudi, koji su ostali u Hrvatskoj i prihvatili rizik ostanka samo zato što su bili bogati. Bogatstvo im se topi ili se istopilo. Dobar deo njih više nema ništa i jedva preživljava. Najgore su prošli oni koji su naseli na svojevremeno primamljive ponude u vidu kredita i drugih oblika zaduženja. Nemaju nikakve šanse da dugove vrate, tako da dobar deo njih više i ne živi u svojim kućama jer one zbog dugova više nisu njihove. U situaciji u kojoj su se našli imaju dva rešenja, ili put pod noge ili konopac. Ima priličan broj samoubistava među onima koji su se upleli i ne vide nikakv izlaz.
„ISTOČNO SUSEDSTVO“
Srbe u Hrvatskoj iseljavanje više ne iznenađuje. Štaviše, počeli su da gledaju na njega kao pozitivnu stvar i jedinu pravu odluku koja pruža perspektivu. Ne čude se iseljavanju i kažu: šta je tu čudno u ovim okolnostima? Otišli bi svi kada bi imali gde. Povratak proteranih Srba je potpuno onemogućen a bez toga i ostanak preostalih je u pitanju. Ako neko i razmišlja da se vrati, ova ružna slika zapuštenih sela i problemi sa kojima se tamošnji Srbi susreću odvraća ga od te namere.
Srpske stranke u Hrvatskoj se više takoreći i ne oglašavaju, a njihovo delovanje je ili potpuno zamrlo ili nema nikakvog efekta na srpsko stanovništvo. U hrvatskom Saboru predstavljaće ih čovek za koga je zvanično utvrđeno da je špijun, da je u ratu navodio hratske granate na svoje vojnike i srpski narod u Kninu te da je sve vreme radio za Hrvatsku, a na štetu svog naroda. Čemu dobrom od njega mogu da se nadaju?
Jedini ko se redovno oglašava i brani interese Srba su Milorad Pupovac i Srpsko narodno vijeće. Međutim, i on se uglavnom javlja kad su u pitanju javni istupi protiv Srba, poput Juričevog, zatim po pitanju ćirilice i negiranja antifašističkih tekovina. Perfidni pritisak državnih institucija na Srbe Pupovac ne potencira i ne razjašnjava u svojim političkim nastupima, tako da su efekti njegovog delovanja potpuno zanemarljivi i beznačajni. Više služe Hrvatskoj kao nekakav dekor lažne demokratije, nego što stvarno štite Srbe. Ne treba zaboraviti da je SNV institucija koju finansira Vlada Hrvatske i da ima savetodavnu ulogu prema toj istoj vladi. Činjenica je da Srbi u Hrvatskoj u Pupovca i SNV nikada nisu imali poverenja, a, na njihovu nesreću, on im je jedini preostao kao nekakva zaštita.
Nije, dakle, u Hrvatskoj problem da se Srbi zaštite od drastičnih izjava pojedinaca, nego je problem zaštiti Srbe od perfidnog delovanja hrvatskih institucija. Taj problem se ne može rešiti bez drugačijeg odnosa zemalja NATO prema Srbima uopšte – znači bez promena na globalnom planu i zaokreta u unutrašnjoj politici Hrvatske. Plašim se da ćemo takve promene dugo čekati.
Utisak je da srpska vlada i dalje gura pod tepih ogromne probleme srpske manjine u Hrvatskoj i da računa sa tim da će se njihov položaj popraviti sam od sebe kada se uspostave bolji međudržavni odnosi Srbije i Hrvatske. Po svemu sudeći, od takvih očekivanja neće biti ništa jer program nove hrvatske vlade ne uliva poverenje. U programu se Srbija i ne pominje nego se govori o nekakvom „istočnom susedstvu“, što zahteva tumačenje i ponovo govori o perfidnim namerama u budućim međudržavnim odnosima.
Ljuban Karan
standard.rs
