Pritisak Zapada

Zašto negiram “genocid u Srebrenici”

2
157

Svesna stravičnog pritiska sa Zapada da Srbi sami za sebe žigošu kao genocidan narod, koji kao narodni poslanik imam prilke da prečesto uočavam na najvišem mogućem nivou, požurila sam danas da se opredelim , da se izjasnim: NEGIRAM GENOCID U SREBRENICI!

vučić jedini sedi na stolici, ostali su u foteljama
Vučić jedini sedi na stolici, ostali su u foteljama

Molim sve građane Srbije koji sebe smatraju intelektualcima da se ozbiljno pozabave ovim važnim pitanjem, da sagledaju dalekosežne posledice ovog gnusnog podmetanja i da na svaki moguć način pruže otpor pokušaju da srpski narod bude trajno i nepovratno žigosan kao genocidan. Ne može se o ovom pitanju nipošto govoriti a da se ne spomene Turska, Nemačka, Jermeni, Jevreji, Romi…Da se ne konstatuje da je Haški tribunal jedna od najvećih sramota čovečanstva dvadesetprvog veka, da se radi o ruglu i neizbrisivoj sramoti evropske sudske prakse. Razumnim i dobronamernim ljudima je više nego dovoljno da sagledaju statistiku, konačan rezultat rada ove sramne i nakazne institucije: Koliko je Srba, Hrvata, Albanaca, Muslimama procesuirano, kako su tekli sudski procesi, koliko je njih osuđeno i kakve su kazne izrečene. Kako su ginuli svedoci protiv Haradinaja, kao kolateralna šteta. Istog onog Haradinaja sa kojim će Vučić (nedavno na FB profilu Edija Rame promovisan kao Vučić – Hoklica) uskoro u koaliciju.

Nama u Srbiji malo, malo pa osvane neki Vidovdan. Znate ono Obilićevo „ Ko je ko, videće se na Vidovdan“. U poslednje vreme zaređali se značajni događaji, svaki čas čovek mora dobro da se zamisli kako da odreaguje, kako da se ophodi prema datim situacijama, ljudima, znakovima pored puta. Svaki dan, Vidovdan.

Dogaćaj u Potočarima bez sumnje je jedan od tih momenata. To što mediji daju pažnju Čedi Šileru i siledžiji Čanku zvanom oslobađajuća presuda, neću da komentarišem. Ispod časti je. Međutim, to što zaboravljaju poniženja koje nam je sadašnji predsednik priređivao, novac građana Srbije koji je darivao u Potočare kao da arči sopstvenu dedovinu, pa je na kraju i sam bio ponižen… (doduše ako i to nije inscenirao, ko bi ga znao) vredni su (pod)sećanja.

Svake godine u ove vrele letnje dane počinje previranje i užasna licitacija sa čije je strane bilo više žrtava. Jedni za novac iznalaze nove i nove posmrtne ostatke (da ne bude zabune, ne radi se o nestalim Srbima sa KiM, iz Hrvatske i sa teritorije BiH već o navodnim žrtvama genocida), drugi hrle u Potočare ne bi li tako svoje odavno ukaljano i potrošeno političko ime izvukli iz zaborava, barem za mrvicu, jer na mrvice su odavno i navikli. Treći šenluče po društvenim mrežama i na nedostojan način potpiruju šovinizam, zverstvo i mržnju. Patriotizam i nacionalizam u svom izvornom obliku nažalost ponovo svesno bivaju izvrgavani ruglu, poistovećivani sa štetnim patriJotizmom koji je Srbe preskupo koštao. Smatram sebe konzervativcem, nacionalistom i patriotom, ali to znači da poštujem svoje poreklo i tradiciju, kao što poštujem i druge nacionalnosti koje žive u Srbiji, narode iz čitavog sveta sa svojim specifičnostima i nacionalnim blagom.

Jedino onaj koji poštuje i ceni sebe i sopstveno nacionalno blago će umeti da ceni, poštuje i pomogne da se sačuva i tuđe. Tvrdim da pravi srpski patriota nikada neće pretiti i omalovažavati bilo koga, ne mora da nosi zlatnu „kajlu“ od pola kilograma sa krstačom preko čitavih grudi, niti da je tetoviran barem na četvrtini površine svog tela detaljima iz srpske istorije, krstovima, panoramom kosovskih manastira. Ne mora da bude ni mišićav, ni ćelav, ni tupavog pogleda ni namršten. Naročito je nepoželjno i nije patriota ako se voza u Julinovim crnim džipovima bez registarskih tablica i maltretira trezne goste i muzičare po kafanama. Ne skrnavi sopstvenu tradiciju freskama natrpanim u voz za provokaciju ROSU šiptarskih jedinica, bez hrabrosti da se u istom tom vozu odveze do Kosova i Metohije. PatriJote tu i tamo imaju i angažman u režimskim institucijama, a zauzvrat blate istinski opozicione snage, udaraju na sve što Srbiju može istinski da preobrazi i oživi.

Što je najgore, pristojan čovek, istinski patriota, stidi se zbog patriJota da izrazi i prizna svoja patriotska osećanja i poštovanje tradicije, jer je svestan da je u opasnosti da će biti poistovećen sa patriJotama.

Patriota po mom doživljaju je svako kome je stalo da zna svoje poreklo, ko su mu deke, bake, rodbina, ko svoj posao radi najbolje što ume. Ima svest da mu ne može biti dobro ako nije dobro i ljudima u njegovom okruženju. Poštuje svoju zastavu, grb, ne stidi se da se prekrsti na javnom mestu ako to poželi, niti druge ismeva kada to čine. Ima osmeh i toplu reč za svakog, spreman je da kaže hvala, izvini, ne znam, nauči me, pokaži mi….Ne ustručava se da kaže ako mu nešto smeta ili se oseća neprijatno, poniženo, uvređeno, na pristojan ali odlučan način. Jednostavno, da poštuje druge a da ceni sebe. Da se ne stidi sopstvenog neznanja ali da ga suzbija, da uči, radi, voli. Patriotizam je veoma lepa, plemenita i beskrajno jednostavna, a istovremeno retka i dragocena pojava. Izjašnjavam se samo u svoje ime. Ne sudim i ne optužujem, iznad svega ne namećem nikome ništa.

Daleko u pozadini medijskih i NVO promocija Srebrenice, porodice žrtava svih nacionalnosti traže mir, pravdu i spokoj za svoje voljene, za ubijene, silovane, mučene. A bilo ih je svuda na prostoru bivše Jugoslavije. Narod nije želeo rat, mnogo je čak međunacionalne solidarnosti moglo da se zabeleži. Rat je odgovarao SAD-u i NATO snagama i tu nije bilo pomoći za nedužan narod. Za sve zločine postoje dokumenti i živi svedoci. Otuda neophodnost da se spinuje, izokreće istina, optužuju nevini Srbi i razapinje nevina Srbija.

Dok sam živa i dok me ima, kao i porodica koja iza mene stoji u celosti, ne pristajem na podmetačinu da je moj narod genocidan! Činiću svuda, na svakom mestu i u svakoj prilici,sve što je u mojoj moći da u ime svojih predaka i budućih generacija srpskog naroda, sprečim da nas žigošu kao genocidan narod. Da sprečim da ponovo bude ubijeno preko 700.000 Srba u Jasenovcu, preko 45.000 dece u Jastrebarskom, da se zaboravi Oluja, Bljesak, Prebilovci, Jadovno, Goražde, Žuta kuća -Burelj, Staro Gacko, Kravica, Bratunac, Istočno (Srpsko) Sarajevo zvano Mali Zejtinlik i beskrajan niz srpskih stratišta kroz vekove.

Ne dam ih u zaborav dok sam živa i dok dišem. Moja porodica i ja. A vi ostali, po sopstvenoj savesti i umeću. Pa gde se sretnemo.

Ponoviću samo veliki žal i poštovanje za svaku nevinu žrtvu na prostoru bivše Jugoslavije, bez obzira na nacionalnost. Ali kad oplakujemo, ne zamerite kao što ni ja drugima ne zameram, ja ću najpre ožaliti svoje, jer sam svesna da drugi neće.

A svi smo dužni da žrtve spominjemo i pamtimo, da ih ne ubijamo iznova i da svedočenjem sprečimo da se bilo kada i bilo kome ponove takve nesreće.

Marija Janjušević

(Autor je narodni poslanik u Skupštini Srbije)

www.nspm.rs

2 KOMENTARA

  1. Raspad Jugoslavije je bio prljav i krvav. Jedna suverena država, multietnička i sa komplikovanom istorijom zajedničkih odnosa je rasturena voljom stranih interesa. Ostrašćenost etničkih i verskih grupacija koje su činile SFRJ samo je zakomplikovala situaciju do tragičnih razmera. Bio je rat u kome su stradale sve strane i u kome nema nevinih. Ima samo onih koji su stradali više kao žrtve etničkog čišćenja , bombardovanja radioaktivnim materijalima i prljave međunarodne marketinške kampanje.
    Najveći krivac za užas i krv na prostrima bivše SFRJ je međunarodna zajednica. Sva zla učinjena, pre svega Srbima, moraju biti plaćena a to može da se izbegne samo ako Srbi budu proglašeni krivcima bez krivnje.
    I u tom smislu idu pritisci međunarodne zajednice , ostalih etničkih grupa i, nažalost , domaćih plaćenika.

    U poslednjih nekoliko dana svedoci smo sinhronizovanog rada nekih kolumnista upornih u nastojanju da ubede Srbe da su genocidan narod.
    Kolumnisti su oni koji pišu po sistemu da su im tekstovi deo svega što su videli, sreli ili doživeli a kako su talentovani u peru, spoznajno natprosečni (moralno pragmatični i realni po pitanju novčanih sredstava koja su im potrebna za život), pri svemu još i mnogo pametni onda to nama neiskusnima, ograničenim i glupavim istresaju kroz umne tekstove kojima uglavnom nastoje da umrtve naš moždani mišić.

    U optužbi Srba da su počinili nepostojeći genocid, takmiče se među sobom po aroganciji prema istini. I dok čitate kako se nadmeću ne možete da se otmete utisku da, pri kršenju načela objektivnosti i morala kao i posmatranjem nacionalnog i patriotskog kao primitivnog , kroz pisanje pljuvačkih kolumni postižu orgazmičko zadovoljstvo u veličanju lične važnosti u procesu optužbe nacije za nepostojeći genocid.

    Tako sve patnje, smrti, lične i porodične, i u krajnjem slučaju nacionalna tragedija Srba, isparavaju pred lažima i zloupotrebom pera i tastature od strane nekog pozera ili šibicera ili (anti)fašiste koji, u nekom tekstu dužine lošeg vica o Muji i Hasi, kroz moralni proliv i pod okriljem lažnog humanizma nameće Srbima krivnju za nepostojeći čin.

    Naprosto ostajete zatečeni lakoćom kojom ti ljudi lažu, iskrivljuju istinu , manipulišu dostupnim podacima te ste vi, kao čitalac i Srbin patriota, u dilemi da li kolumnisti boluju od histoničnog poremećaja ličnosti ili su samo narcisoidne individue čija je spisateljska namera da zamagli nacionalno svetlo istine tuđim marketinškim mrakom ( naravno, za određenu nadoknadu).

    Ali istina se ne može sakriti. Zato građani Srbije treba da jasno kažu da ne priznaju optužbe za nepostojeće zločine i pokrenu postupak odgovornosti za dela proitv nacije i nacionalnih interesa za sve koji bi da Srbima, zarad njihovog lagodnog života, nametnuli krivnju za nepostojeći genocid.

  2. Bravo Marija. Ovome samo treba dodati Norveški dokumentarni film, sniman u Bosni i Hercegovini 10 godina, ko ga odgleda, posle toga neka kaže šta je video i šta je istina.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime