Privatizacija nacionalne frekvencije by Mitrović Željko

0
698

Juče sam u tekstu „Da se razaberemo“, govoreći o RTS-u, pomenuo i korišćenje nacionalnih frekvencija, što je sudeći po komentarima izazvalo prilično interesovanje, a jedan od komentara je bio: „Da ovu analizu moze da cuje narod na nacionalnoj frekvenciji barem polovina bi drukcije razmisljala…“  Bez želje da se i ja upišem u analitičare – i ovako ih je i premnogo i svakojakih, a u uverenju da će se jednog dana, nadam se uskoro, neko ovim pitanjem ozbiljno pozabaviti, iznosim najsvežiji primer, od sinoć, čiji sam direktni učesnik bio, ali pre toga – šta su nacionalne frekvencije?

Interesantno je da Zakon o javnom informisanju i medijima ne pominje nacionalne frekvencije pa time ni njihovu raspodelu. To je prepušteno REM-u – Regulatornom telu za elektronske medije, a kako oni rade dovoljno je videti ko postavlja njeegove članove i onda sve biva jasno.

Pomenuti Zakon o javnom informisanju i medijima, definiše međutim cilj regulisanja, pa u članu 2. kaže: „Pravila o javnom informisanju obezbeđuju i štite iznošenje, primanje i razmenu informacija, ideja i mišljenja putem medija u cilju unapređivanja vrednosti demokratskog društva, sprečavanja sukoba i očuvanja mira, istinitog, blagovremenog, verodostojnog i potpunog informisanja i omogućavanja slobodnog razvoja ličnosti”.

Pomenuti zakon definiše i javni interes, pa već u stavu 1. člana 15. kaže da je javni interes u oblasti javnog informisanja: „istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana Republike Srbije“.

E sad, da li se tako Zakonom definisan cilj javnog informisanja i javni interes ostvaruju uređivačkom politikom RTS-a – „Javnog servisa u vlasništvu građana Srbije“, kako to RTS saopštava građanstvu svakog jutra na početku programa, prosudite sami, a ako bi nekim čudom njihov odgovor bio pozitivan, onda ja pitam – a kako se u to uklapa izjava Vođe koji otvoreno kaže da nama izdajnicima koji ne podržavamo njegovu politiku ne da ni tri minuta prostora na toj, našoj, televiziji.

O uređivačkoj politici ostalih televizija sa nacionalnom frekvencijom sa aspekta gore citiranih zakonskih odredbi o cilju informisanja i javnom interesu- Pinka, Hepija, Studija B … takođe prosudite sami.

A sad da se vratim na primer koji sam na početku ovog teksta najavio – moje porodično veće odluči sinoć da će na televiziji da se gleda film Klijent, Pink 2, u 20 časova. Nisam baš neki ljubitelj Pinkovizije, ali zaineresova me sadržaj, a igra i moj omiljeni glumac Tomi Li Džons, pa sedoh i ja da  gledam. Već na samom početku – blok reklama u trajanju od 15 minuta. Od toga, bar polovina vremena – Željko Mitrović, vlasnik Pinka, o budućim programima te televizije. A pošto takvi blokovi reklama, sa sve Željkom Mitrovićem u svakom od njih, postadoše učestali, negde oko 22 sata ustadoh da vidim koliko je prema tv programu planirano da taj film traje – do 22,15, piše. Kad je u 23 sata počeo sledeći blok istih reklama – opet sa sve Željkom Mitrovićem, ustao sam i otišao na spavanje, a iz revolta nisam hteo da pitam ukućane ni kako se film završio ni dokle je trajao. Po dinamici koju sam opisao dok sam ga gledao, to je moralo da traje negde do ispred ponoći! Dakle, 1,5 – 2 sata koliko od prilike film traje, i isto toliko reklama – što je mnogo, mnogo je!

Greši Željko Mitrović, vlasnik Pinka, kad kaže da je to njegova televizija i da on tu može da radi šta hoće. Televizija jeste njegova, ali je nacionalna frekvencija naša i on je nije kupio, već mu je ona dodeljena pod pretpostavkom – zakonskom, da bi mu ona mogla biti i oduzeta ukoliko je ne koristi u skladu sa javnim interesom, u kom slučaju bi ta njegova televizija imala značaj „tv Babušnica“ (ako takva postoji) i videla bi se do treće bukve.        

Ima tu mnogo pitanja koja bi se u vezi opisanog slučaja mogla postaviti, na primer:

  • koje je to poštovanje gledalaca, jer među njima svakakako ima i onih koji poštuju i planiraju svoje vreme;
  • nije li 1,5 sat reklama (a toliko ih je sinoć minimalno moralo biti) samo tokom trajanja jednog filma, bezobrazno mnogo;
  • ako 1 sekund reklame na Pinku (prema sajtu „Kamatica“) košta i do 18.000 dinara, koliki je prihod ostvario Pink za vreme trajanja reklama od tih 1,5 – 2 sata, samo na tom jednom filmu?

Ja nisam od onih koji „gledaju u tuđi džep“, cenim poslovne uspehe, ali iz ovog poslednjeg pitanja se može videti koliko je značajno dobiti nacionalnu (dakle i moju) frekvenciju, pa ako je već tako bio bi red da se ja kao gledalac i poštujem.

A moglo bi se s tim u vezi postaviti – transparentno, i pitanje koliko je ova država (dakle i moja država) od takvih reklama naplatila poreza, jer sećamo se, bilo je kod te televizije u nedavnoj prošlosti s tim u vezi nekih problema o kojima je štampa pisala. Da ne otvaram ovde i neka pravna pitanja, na primer – da li direktno učešće Željka Mitrovića, vlasnika pomenute televizije, u pomenutim reklamnim blokovima, spada u sopstvenu potrošnju na koju se takođe plaća porez.

Da, setih se na kraju još jednog pitanja: kad Vođa kaže, ne dam ni tri minuta programa izdajnicima – znamo, to smo mi koji ne podržavamo njegovu politiku, fašistima – znamo to je Boško  Obradović, tajkunima – znamo i to, to je Đilas, pa pitam: kako to da je on tajkun, a Željko Mitrović mio i dobar saradnik – koji su tu kriterijumi u pitanju?

Opet sam vas smorio pa ću vam ispričati jedan vic. Čuli ste sigurno onu pesmu što je pevaju Novi fosili – dobre devojke idu u raj, a loše kud god požele, pa se setih jednog vica o Perici: Na ćasu veronauke, učiteljica kaže – Neka dignu ruke oni koji hoće da budu dobri i idu u raj. Perica diže ruku i reče – Meni je mama rekla da odmah posle časa dođem kući!

 

Da Vas podsetimo:  Ikarov let Srđana Predojevića

Dragiša Čolić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime