Privatizacija uništava medije

0
439
Cabarkapa
Dragana Čabarkapa

 Nacrtom zakona o javnom informisanju predviđeno je da se vlasnička transformacija medija u kojima je država u (su)vlasničkom odnosu okonča do kraja 2014. godine. Ono što je precizirano,  da se Nacrtom tog zakona za sve medije predviđa aukcijska privatizacija.Na okruglom stolu upravo na temu privatizacije medija, koji su organizovali  Sindikat novinara Srbije, Kragujevačka inicijativa i Koalicija zaposlenih u medijima, predsednica sindikata je izjavila je da je privatizacija medija u Srbiji imala katastrofalne rezultate i ukazala da zakoni i Ustav Srbije dozvoljavaju i čak obavezuju lokalne samouprave da obezbede informisanje, posebno u sredinama i na jezicima nacionalnih manjina.

Medijska koalicija koju čine NUNS, UNS, NDNV, ANEM i Lokal pres upozorava  na izuzetno loš položaj medija u Srbiji, najteži od 2000. godine.

Sindikat novinara Srbije osnovan je krajem 2002. godine kada je počela privatizacija medija u Srbiji. Već tada je bilo jasno kuda  ide srpsko novinarstvo. Medije su, sumnjivim parama, kupovali ljudi koji sa našom profesijom nemaju nikakve veze. Interesovala ih je imovina medija i kada bi to regulisali, gasili su ih. Posledica : javnost je ostajala bez informacija bitnih za tu sredinu, novinari i ostali zaposleni, bez posla. Mi smo i tada upozoravali na opasnost od privatizacije i tu se razlikujemo od Medijske koalicije, koja zagovora izlazak  države iz medija.

Da li danas u Srbiji postoji slobodno novinarstvo.

Slobodno novinarstvo postoji ako su novinari slobodni. Oni to jesu ukoliko imaju egzistencijalnu sigurnost i ako su radno pravno zaštićeni. Egzistencijalna sigurnost podrazumeva stabilno ( a ne projektno) finansiranje medija i adekvatne i redovne plate. Radno pravna sigurnost znači postojanje ugovora kod poslodavca i kolektivnog ugovora koji sa poslodavcem potpisuju sindikati. Problem je što u privatnim medijima ne postoje sindikati. Uplašeni za radno mesto, zaposleni u medijima ne smeju sindikalno da se organizuju i odriču se mogućnosti koje im daju naši zakoni i međunarodne konvencije. U takvim uslovima nema ni govora o slobodnim novinarima i slobodnom novinarstvu.

Šta je sa  medijskom strategijom, koliko bi brza primena poboljšala položaj medija.

Medijska strategija predviđa postojanje šest regionalnih javnih servisa ali njih nema u nacrtima medijskih zakona. Podsetiću da je Medijskom studijom, koju su 2009. uradili eksperti iz Evropske unije, bilo predviđeno da u Srbiji bude između 10 i 15 regionalnih  javnih servisa. Od toga se odustalo pod pritiskom Medijske koalicije ali i krupnog kapitala.

Mediji, godinama opstaju u nemogućim uslovima, odlaganje nove medijske regulative  je opasno, jer je pitanje ko će opstati dok ne budu usvojeni Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim servisima.

Tačno je da mediji opstaju u nemogućim uslovima i da treba doneti preciznu medijsku regulativu jer su pojedini zakoni koji regulišu medijsku delatnost u koliziji. Vrlo je važno da budući zakoni budu u skladu sa Ustavom  koji precizira da pravo na osnivanje lokalnih medija ima pravo lokalne samouprava.

Što se privatizacije kao rešenja tiče, javno je poznat čitav niz primera da ona ne dovodi do nezavisnosti medija. Na okruglom stolu organizovanom sa temomOdbranimo novinarstvovi ste izjavili da je privatizacija medija u Srbiji imala katastrofalne rezultate.

Ne razumem da neko insistira na daljoj privatizaciji ako zna da je dosadašnja uništila medija. Koja je svrha? Da dokrajčimo posao. Treba podvući crtu i spasiti ono što se može.

Zašto se mediji u Srbiji privatizuju  kad  u zemljama EU postoje regionalni javni servisi, postoje lokalni medijski servisi.

Zagovornici privatizacije medija prvo su govorili da to od nas traži Brisel, što nije tačno. Brisel zahteva transparentnost vlasništva i transparentnost finansiranja, na čemu i mi insistiramo. Sada ide druga priča. Regionalni servisi su, kažu skupi,a na lokalne utiče lokalna vlast, pa nema, vele, profesionalnog novinarstva. Ali zato ne čujemo da se bune što partjski funkcioneri kupuju ili osnivaju svoje medije.  Još traže projektno finansiranje. Svi ćemo da im plaćamo a oni će da vode svoju partijsku televiziju. I to je onda uredu?

Poslednji dokaz propadanja srpskih medija je kompanija Novosti. Sindikat novinara “Novosti” o alarmantnom stanju u Kompaniji u više navrata informisalo je  predsednika i prvog potpredsednika Vlade Srbije ali odgovore, nažalost, nisu dobili. Koja je sledeća stanica, šta može da se uradi da bez posla ne bi ostalo 460 zaposlenih.

Novosti su decenijama bile najtiražniji dnevni list,  u staroj Jugoslaviji, i onoj skraćenoj. I u Srbiji. Sunovrat “Novosti počeo je  2006. godine, posle prodaje akcija malih akcionara na berzi. “Novosti” su jedna od 24 sporne privatizacije, ali o tome niko više ne govori. Država od 2011. godine ima većinski upravljački paket i direktno je odgovorna za urušavanje “Novosti”. Zaposleni u “Novostima” znaju svoj posao i spremni su da rade i, naravno, učiniće sve da sačuvaju svoje radno mesto.

Brojne analize relevantnih institucija i organizacija, pa i sama Medijska strategija Vlade Srbije, utvrdile su da je vlasništvo medija u Srbiji potpuno netransparentno, odnosno da se ne zna čiji interes stoji iza sadržaja koje pratimo u velikim medijima, a da sa druge strane političke vlasti utiču na medijski sadržaj preko donacija i oglašavanja. Upravo to smo imali prilike da vidimo u ovoj predizbornoj trci.

Vlast može da učini vlasništvo u medijima transparentnim. Ali neće. Nije to htela da uradi ni jedna vlast od promena 2000. godine. Podsetiću da je u Koalicionom sporazumu partija koje čine sadašnju vlast bilo zapisano da će razmotriti izveštaj Verice Barać o pritiscima i kontroli medija. I nisu to uradili. Zašto? Zato što u izveštaju sve piše.

Za Korene

Antigona

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime