Povodom donošenja novog Zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava
„Trojka“ omamljuje vlast Srbije pohvalama, ne bi li dokrajčila državna i društvena preduzeća pre nego se parališe bankarski sistem. Kao lisica koja je hvalila gavrana kako lepo peva ne bi li otvorio kljun i ispustio parče sira. Za to vreme ozbiljni analitičari uviđaju da je Balkan pred bankrotom a Srbija u opasnosti. Ko će platiti ceh?
„Zašto spasavati privatne banke od lopovluka sopstvenog menadžmenta?“ — Ne brinite. To pitanje iz nadnaslova je postavljeno u Crnoj Gori od strane poslanika Nebojše Medojevića prilikom rasprave o sličnom zakonu. Što se tiče Srbije ono je samo hipotetičko. Ali probajmo dati odgovor.
Stranih privatnih banaka ima mnogo i dominantne su jer njihov kapital čini 90 % bankarskog kapitala Srbije. Osim privrede i građana, i sama država Srbija je prezadužena iznad zakonskog maksimuma. Moraće i dalje da se zadužuje. Svi smo dakle podložni ucenama bankstera. Banke su spolja debelo zaštićene od strane Svetske banke, MMF-a i EBRD (takozvana Trojka). Bankarski sistem je složan kartel i u slučaju da država proba da iole zaštiti svoje interese spreman je i da pripreti. Kao što se to trenutno dešava u Hrvatskoj a u vezi sa kreditima „u švajcarcima“ .
Vreme se ubrzava. Pod nadzorom Trojke, Vlada Srbije donosi Strategiju za rešavanje problematičnih kredita. Od Strategije dva putića vode na dve strane… Jedan vodi do novog Zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava (SFR). Drugi, do stvaranja tržišta dugova.
Popravni za bankare
Nesporno je da postupak sporazumnog finansijskog restruktuiranja ima niz prednosti u odnosu na druge oblike finansijske konsolidacije i ozdravljenja društava. Najjeftiniji je, najbrži i najefikasniji ali pod uslovom da je pravovremen. Srbija je još 2011. godine donela Zakon o SFR (2). Time je pružila šansu da se ponovo urede dužničko-poverilački odnosi između privrednih društava u finansijskim teškoćama kao dužnika, i poverilaca, pre svega banaka.
Uočeni problema u primeni Zakona su: nedovoljna informisanost učesnika u postupku; nedostatak poverenja među učesnicima i nespremnost banaka na suštinsko restruktuiranje dugova. Ta nespremnost se ogleda u tome što banke neće da odobre nove kredite bez kojih nema oživljavanja delatnosti preduzeća u finansijskom restrukturiranju. Svoje učešće ograničavaju na reprogram obaveza i eventualno mirovanje isplate obaveza (grejs period). Uz to koriste priliku da traže dodatna sredstva obezbeđenja povraćaja već datih kredita.
Proteklo vreme je ipak iskorišćeno. Domaći i strani stručnjaci, pod budnim okom EBRD, otkrili su uzroke neuspeha prethodnog zakona i sačinili Predlog novog Zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju sa Obrazloženjem i Izjavom o usklađenosti. Želi se promovisati brže rešavanje problematičnih kredita. Za privlačnost promocije predviđeni su i poreski podsticaji za učesnike u postupku. U Izjavi o usklađenosti piše mnogo toga ali se nigde ne pominje Zakon o obligacionim odnosima kao krovni zakon za sve odnose između privrednih subjekata u Srbiji. Nema osvrta ni na Direktivu 2011/7EU (posebno tačku 32) koja se bavi prisilnom naplatom dospelih potraživanja.
Da bi se izbegla nedovoljna informisanost, napisan je i Vodič kroz sporazumno finansijsko restrukturiranje privrednih društava septembra 2014. godine od strane Privredne komore Srbije, EBRD i drugih partnera. Zanimljivo je da je Vodič napravljen godinu dana pre Predloga zakona o SFR. Urađen je temeljno, sa brojnim objašnjenjima toka postupka, prilozima pravilnika, uputstvima, opisom podsticaja. Agencija za licenciranje stečajnih upravnika se postarala da održi seminar na temu „Sporazumno finansijsko restruktuiranje“ i javnosti učini dostupnim prezentacije sa seminara. Posle solidne informacione pripreme, Vlada je zasela 10. septembra ove godine i usvojila Predlog zakona o SFR. Zatim ga je poslala Skupštini na usvajanje.
Nužda zakon menja
Zanimljive su reakcije štampe na ovaj događaj. Dnevna štampa uglavnom ističe očekivanja da će novi zakon bitno pomoći privredi Srbije tako što će se dugovi nekako razblažiti i rastegnuti i tako omogućiti da proradi kreditni krvotok banaka na opštu korist sviju. Izbegava se uznemiravanje javnosti. Ne govori se mnogo o paralelnim merama Vlade za mnogo bržu i lakšu prisilnu naplatu duga.
Potreba donošenja novog Zakona se argumentuje svežijim podacima o nelikvidnosti privrede. Na kraju juna ove godine u blokadi su bili računi 30.323 pravna lica i 25.787 preduzetnika. Mada je aprila 2013, zakonom propisani rok za plaćanje isporučene robe i usluga za privatnike 60, a za državu 45 dana — privrednici tvrde da je prosečan rok naplate duži od 120 dana. Dve godine nakon primene Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama broj blokiranih računa je uvećan za 75% dok je ukupna suma blokade više nego udvostručena. Na kraju juna 2015. iznosila je 292,4 milijarde dinara, što je oko 8,33 milijarde evra.
U istom periodu broj odobrenih kredita preduzetnicima (mikropreduzećima koja čine preko 90% privrede Srbije) je smanjen za 25 % jer su finansijski već iscrpljeni. Kod stanovništva rastu samo krediti za otplatu ranije uzetih kredita. Građani su ih uzeli 42% više nego pre godinu i po dana. Na ovaj način se još uvek veštački održava relativno mali broj problematičnih stambenih kredita. Svega 6.557 od 110.562 kredita za kupovinu nekretnina. U vezi sa ovim, aktivirana je 821 hipoteka. Uglavnom se radi o kreditima „u švajcarcima“ (61,4%). Mnogo je kandidata za lični bankrot i prisilnu naplatu duga koju najavljuje Strategija. Građani zaziru od prodaje njihovog duga nebankarskim organizacijama kao i od izvršitelja prisilne naplate. Zato što bar polovina nije spremna da izvršitelja raspali gvozdenom štanglom kao nedavno jedan sremski seljak kada su došli da mu pokupe prasce iz obora.
Svi ovi pokazatelji su u suštini naličje poslovne politike banaka u Srbiji. Pomenuti Zakon o rokovima je bio naredbodavan a proizveo je suprotne efekte od željenih i očekivanih. Vlada je pokazala da nije sposobna da sprovede zakon koji održava finansijsku disciplinu i red u državi.
Zbog toga je novi Zakon o SFR „fakultativan“, to jest, zakon koji ne obavezuje i nema kaznenih odredbi. Može li takav zakon razbiti postojeću gromadu nelikvidnosti srpske privrede? Prema izjavi Boška Živkovića, profesora Ekonomskog fakulteta BU datoj u NIN –u od 17. septembra 2015. i dalje postoje dve ozbiljne dileme. „Mogu li se takvim pristupom rešiti rizični plasmani za koje se još uvek ne zna ni koliko ih je tačno, ni kakva im je struktura? I još važnije, mogu li se rešiti nenaplativi krediti najvećih (privatnih) privrednih sistema, najkrupnijih dužnika?“ (Začarani dugovi)
Živkovićev kolega Đorđe Đukić smatra: „Najbolje je da se za sve problematične kredite stara banka koja ih je odobrila. I da ima novca, Vlada ne bi trebalo da se meša.“ Vlasnici privatnog kapitala, vođeni profitom, „najbolje znaju kada treba ući na tržište i izaći sa njega“ – opravdano smatra Đukić. (isti NIN; Zločin i kazna)
Spuški model
Dok čekamo reakcije srpskih poslanika na pristigli im Zakon o SFR na usvajanje nije zgoreg da vidimo kako su krajem marta reagovali crnogorski poslanici u sličnoj situaciji. Nebojša Medojević (Demokratski front) je rekao da je evidentan organizovani kriminal u vrhu menadžmenta banaka. Nezavisni poslanik Mladen Bojanić, saopštio je da predloženi zakon ne ide u pravcu sprečavanja uzroka krize u bankarstvu, nego se bavi posledicama. „Ovaj zakon doživljavam kao čaj od nane. Niti ima korist, niti štete. Zakon je tu da bi se kreirao privid da samo što nismo rešili neke probleme“. (Žugić: Banke gube alibi za visoke kamatne stope; MINA – business, 24. mart 2015.) Bojanić je otvoreno pitao da li je predloženi zakon svesno urađen za nekoliko dužnika, kojima će pomoći, ili da se stvori privid da se nešto radi.
Medojević je kasnije razvio stav o organizovanom kriminalu. Najveći deo nenaplativih kredita u Crnoj Gori u stvari je proizvod korupcije i kriminalnih ugovora između menadžmenta banaka i režimskih tajkuna. „Ti krediti su i odobravani tajkunima da se ne bi vratili, jer su banke uzimale slaba obezbeđenja …“
Po rečima Medojevića, problem nenaplativih kredita je krivičnopravna materija, prenosi Dan od 17. avgusta u članku „Tajkuni ojadili banke i državu za milijardu evra“. /Svaka sličnost sa stanjem u Srbiji je nenamerna, prim. aut./
Projektovana prezaduženost
Uvereni smo da su strane banke planski i svesno obavile poveren im zadatak stvaranja prezaduženosti privrede i građana uz izostanak ekonomsko-društvenog napretka.
Kriza banaka nije predupređena, kako bi se stvorili uslovi da se stranci što jeftinije domognu realnih resursa.
Strategija i Zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju kupiće vreme da se razviju mehanizmi i alati prisilne naplate duga. Svi građani Srbije će snositi posledice i to na dva načina.
Ako Zakon uspe, budžet će biti zakinut za predviđene poreske olakšice i mora biti popunjavan dodatnim oporezivanjem.
Ako Zakon ne uspe, neke banke će propasti i Srbija se mora zadužiti kako bi napunila kasu Agencije za osiguranje depozita. To će biti dug svih nas i budućih generacija. Taoci će se načekati slobode dok ne utihne diktatura bankokratije.
Časlav Kuzmanović
fsksrb.ru
