Prizivanje nesreće – Vakat je!

1
312

Izgleda da više, kada je u pitanju potpisivanje nekakvog “sveobuhvatnog sporazuma” između Srbije i kvazidržave Kosovo, ne postoji nikakva nepoznanica. Tajnovitost predsednika Srbije, koji još uvek, navodno, ne želi da otkriva sve srpske planove u “dijalogu” sa kosmetskim separatistima, služi samo zato da se otupi oštrica eventualnog srpskog protivljenja prihvatanju takvog akta koji će paradržavi Kosovo omogućiti da na mala vrata uđe u UN i tako dobije međunarodno priznanje, ono koje joj još jedino nedostaje da bi zaokružila svoju državnost.

I onom najnaivnijem svetu u Srbiji do danas bi moralo biti jasno da se srpska država ni za šta više ne pita. Umesto srpskog rukovodstva odlučuju stranci, svetski moćnici. Ako je predsedniku Srbije savetnik Toni Bler, a Blerova supruga “savetuje” Albance – kako one u Albaniji tako i ove na Kosovu i Metohiji, tada je jasno kuda rezultanta takvih silnica (silnika) vodi. Sve je deo jedne podle igre, kojom se srpska teritorija pokušava otcepiti na takav način, što će, jedna država (Srbija), po prvi put u istoriji, prihvatiti da u miru izgubi značajan deo svoje zemlje. Da bi se takav cilj ostvario “bezbolno”, predsedniku srpske države se iz dana u dan savetuje da u svom narodu širi defetizam i priču o nekakvom “gotovom poslu”, jer je, eto, srpski krčag nepovratno razbijen, tako da se on više nikakvim naporom ne može sastaviti.

Otuda, uopšte nije slučajno to što predsednik Srbije tvrdi da je “Kosovo izgubljeno” nekakvom odlukom Međunarodnog suda pravde, u kojoj se kaže da “deklaracija o proglašenju nezavisnosti” (Kosova) ne predstavlja akt kršenja međunarodnog prava. Naravno, takva odluka MSP potpuno je beznačajna sa stanovišta njenog uticaja na međunarodni poredak i, posebno, na teritorijalni integritet (celovitost) Srbije, ne samo zato što je ona savetodavnog karaktera, već i zato što je ona uopštena i u pravnom smislu – potpuno bezvredna.

Deklaracija nije protivna međunarodnim zakonima, jer deklaracija ne predstavlja sam akt secesije, nego je to izjava, mišljenje određenog tela, na šta svaki organizovani skup svugde u demokratskom svetu ima pravo. Druga je priča to, što je takav savetodavni akt MSP smišljeno pripremljen, da bi u jednom momentu bio iskorišćen kao oružje protiv Srbije. Takođe je nesporno i to da su u stvaranju takve nepovoljne međunarodne klime svesno učestvovale i ondašnje srpske vlasti na čelu s predsednikom Borisom Tadićem i Vukom Jeremićem (tada ministrom diplomatije). To je bila zamka u koju sada svetski moćnici, oni koji upravljaju Srbijom, uz pomoć aktuelnog predsednika Vučića, guraju vodu na šiptarsku vodenicu.

Sledeća stvar kojom se pokušavaju Srbima sasvim vezati ruke jeste “miroljubiva politika” srpskog predsednika, koji je više puta (ohrabrujući tako albanske ekstremiste) izjavio kako će učiniti sve za mir, odnosno, “trudiće se da ga očuva po svaku cenu”. To je, valjda, po prvi put u srpskoj (ali verovatno i svetskoj) istoriji da se na račun bilo kakve vlastite štete i nesreće, mora očuvati mir. To sigurno dodatno ohrabruje ne samo albanske separatiste i iredentiste, već potpaljuje i potajnu nadu unutar drugih manjina u Srbiji, da na isti način, kako to “uspešno” rade kosmetski Šiptari, i sami pokušaju da za sebe otkinu koji komad srpskog tla.

Takav primer ogoljenog separatizma ovih dana jasno vidimo na području Novog Pazara, gde se više ništa ne radi u rukavicama i gde se promoviše tzv. Republika Sandžak, sa obeležjima (grb, zastava itd.) druge države (FBiH). To je model “nekad viđenog”, koji je dosledno prepisan po receptu koji su decenijama koristili Albanci na Kosovu i Metohiji. Sulejman Ugljanin, sada, nikako slučajno i nikako samo svojom pameću, naziva državu u kojoj živi – okupatorskom! Po njemu, Srbi su porobili 1912. godine tzv. Sandžak. Sigurno je da Ugljanin nije neiskusan u politici, mada mu ovde, čini se, nikakvo iskustvo i nije potrebno, pa da ne zna da se za reči kojima je on okarakterisao srpsku državu (“fašistička tvorevina srpska država”) po zakonu završava na dugogodišnjoj robiji. Pogotovo kada se uzme u obzir da on direktno poziva na sukobe, kada kaže da će sa “više političkih opcija pobediti tu neman”, misleći na Srbiju. Jasno je da je i rat jedna od političkih opcija, te da Sulejman Ugljanin i to, verovatno, ima na umu. Uostalom naziv njegove liste (“Vakat je!”) veoma je indikativan i dovoljno je preteći da bi vlasti Republike Srbije morale, povodom ovakvih protivustavnih delovanja, da krajnje odlučno i beskompromisno reaguju.

Nažalost, znamo svi isto ono što zna i Ugljanin, a to je, da srpske vlasti neće smeti da primene zakon prema (sada nespornom) lideru “sandžačkih Bošnjaka”. Onako kako nisu smeli da reaguju u slučaju Aćif-efendije ili kako su ponizno pristali da se škola “Sveti Sava” u naselju Dojeviće preimenuje u školu “Kalifa bin Zajed al Nahjan”, tako neće smeti da pomenu, a kamoli osude i strpaju u zatvor Sulejmana Ugljanina. Posledice takvog povlačenja vlasti Srbije pred narastajućim separatizmom imaće sigurno katastrofalne posledice, kako za srpsku tako i za muslimansku populaciju na području Novog Pazara, ali i na celu zemlju. Ovo što je sada na delu u Novom Pazaru, jeste – prizivanje nesreće.

Srpsko dobrovoljno povlačenje s Kosova i Metohije i predavanje te svete zemlje Albancima neminovno će dovesti do tragedije. I to ne samo na Kosmetu, gde je sezona lova na Srbe (uz prećutno odobravanje NATO snaga) ponovo otvorena, već i na području onog dela Srbije za koji se još naivno veruje da će zauvek ostati miran. Prirodni zakoni vladaju i u društvu. Ako se vatra u jednom delu kuće na vreme ne ugasi, tada će požar zahvatiti i druge njene delove i ničim se neće moći ugasiti. Zato mirenje sa navodnom realnošću da je Kosmet izgubljen nikako nije propagiranje mira – već je u jasnom interesu rasplamsavanja novih etničkih sukoba na ovim prostorima. Ko to ne vidi danas, sigurno će to osetiti na vlastitoj koži u bliskoj budućnosti.

Otuda bi našim političarima trebalo da bude jasno, da očuvanje KiM u granicama Srbije, ma koliko sve to trenutno izgledalo daleko, nekima i nedostižno, jeste put ka očuvanju mira u Srbiji, a verovatno i šire. Dok staza “sveobuhvatnog srpskog-albanskog pomirenja”, bez obzira na apsurd koji u sebi nosi, obavezno i neizbežno vodi u sukobe, patnju i stradanja. Dok u svojim rukama Srbija bude imala rezoluciju 1244, ona je koliko toliko zaštićena, a bez te rezolucije, na Srbiju će se okomiti (zinuti), kako narod veli – i ala i vrana!

D. Gosteljski

1 KOMENTAR

  1. Srpski politicari su pokazali sta su umeli, doguralo je do kraja,PRIZNANJA KOSOVA. Ocekujem da ce proglasiti pobedu onog momenta kada potpisu dokument o nezavisnosti Kosova i Metohije. Mozda su politicari i u pravu, samo zasto ih mi placamo iz budzeta Republike Srbije? Ceneci efikasnost nasih politicara i njihov ne rad za interes Srbije (uz sve moguce donete strategije i usvojene zakone) trebalo bi makar da ih drugi placaju, jer su se zdusno borili za interese drugih Zapadnih drzava. Evo primera nas bivsi ministar Djelic je po zavrsetku mandata ima na kontu 11 miliona evra akcija jedne Zapadne banke. To je fer….samo sto je zaboravio da vrati novac od svojih plata i proviziju zbog vracanja Karicevog novca. Ja znam da na Zapadu nema besplatnog rucka a kamoli 11 miliona evra pa makar i u akcijama. Zapadnjaci obicno daju manje a kolika je cena za Kosovo. U kriminalnim rabotama se placa novcem ili…..mozda akcijama.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime