Priznajem Kosovo!

0
773

Država koju su ubijali, dočekala je da takvo ubistvo potpomogne samoubistvom sa predumišljajem. Jedina stvar koja se između života i smrti države isprečila jeste Srpska pravoslavna crkva. Između nas i litice stoji 800 godina autokefalnosti koja nas uzdržava od autodestrukcije. Narod koji je od postanja predviđen za nepostojanje postao je narodom tek pre 800 godina. Pre toga, ovo je bila bezumna masa kojom je svako mogao da rukovodi kako je hteo, što se povampirilo i danas. Jedina razlika je u tome što je pre 800 godina Crkva bila slabija nego danas i što nije imala stubove na kojima danas počiva, pa ako uzdrmate ovu zemaljsko-nebesku tvrđavu, spremite se za odgovor našeg starešine i Oca koga ne priznajete.

Srbi postoje odavno, ali smatram da Srba nema bez Srpske pravoslavne crkve, pa recimo da su pre autokefalnosti ovde živeli samo sebri.

Prvi sprat Crkve koja se proteže u nebesa čini Sveto Trojstvo. Sledeći sprat se drži na leđima Svetoga Save. Naredni sprat istog veka čine Sveti Vladislav, Sveti Jevstatije Prvi, Sveta kraljica Jelena, Sveti kralj Milutin, prepodobni monah Simon, a njihovim rukama i plećima na kojima drže Crkvu pomažu Sveti patrijarh Jefrem i prepodobna Jefrosinija Jevgenija. Nakon ovog sprata, opet ceo jedan sprat pada na leđa Svetog velikomučenog cara Lazara koji se prvi posle Svetog Save usudio da drži celu crkvu na svojim leđima. Lazar na svojim rukama drži sprat koji se održava snagom Svetog Stefana Lazarevića, Svetog Stefana Slepog, prepodobne Mati Angeline Srpske i Svetog Nektarija Bitoljskog. Naredni sprat u sigurnim je rukama i održavan mnogobrojnim i mnogodaljnim čudima Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca i Prepodobnog Stefana Piperskog. Njihove ruke drže pod stubovima poput Svetog Petra Cetinjskog. Naredni sprat je sprat o čijem bih stubu ja večeras govorio, iako se na njega nastavljaju Ava Justin, blaženopočivši patrijarh Pavle i pojedini stubovi naših dana.

U pitanju je stub koji je podelio sudbinu Svetoga Save tako što je svetom išao, ne samo bos, već golog tela sraslog sa mantijom koja je postala njegova koža i koja nije zaustavila ni jedan jedini trn koji se u njega zabio. Nije bilo reči koja se na njega nije obrušila, kao što nije bilo ni puške na čijem se nišanu nije našao. Nema poganih usta koja su se nekim više naslađivala, ni bezumnijih glava koje su radile o njegovoj. Sve je u sebe prihvatio i rane svoje parao kako bi drugi nešto iz njegovih rana naučili, da ne moraju osetiti bol i da bi učili o životu na lakši način od onog koji je bio njegov.

U nevreme, krstario je morima osude i neprijateljstva kao da plovi po mirnim vodama. Nosio je celo srpstvo na leđima kako se ne bi udavilo ako brod potone, tačnije kako bi se udavio samo on, stradajući tako za svoj narod.

Reč je o onom za čije su nas upokojenje slagali na prelasku iz ovog u sutrašnji dan pre 63 godine. Reč je o onome koga su reči slušale onoliko koliko je mač slušao Lazara. Reč je o onome čijim ustima nije pobegla nijedna prava reč i kroz čiju bradu iz tih usta nije nikada izašlo ništa sem gole istine. Govorim o onome o kom je sve što se kaže suvišno i nedovoljno, pa neka mi oprosti Sveti Vladika Nikolaj Žički i Ohridski što sam i ja grešan dao sebi za pravo da o njemu govorim večeras.

Nisam ljubitelj tumačenja tuđih biografija, kao što ne volim ni dosadne činjenice o velikim ljudima, već samo velike istine. One ostaju iza velikana. Sveti Vladika Nikolaj je jedan od onih ljudi, a sada i svetaca, o kojima svi znaju sve ili niko ne zna ništa, ali za koga svi znaju i u koga se uzdaju.

Da Vas podsetimo:  Jernej

Nevernici ga poštuju vernički, vernici u njega veruju više nego u druge, grešnici ga mole za oprost, pesnici uvek zavide na onome što je rekao.

Živeti u onakvom nedobu i bezbožju, a ostati najveći vernik i podvižnik u ime Gospodnje, nije mogao učiniti svako, čak se može reći da ne bi uspeo niko ko nije Nikolaj. U vreme krstokršitelja i krstopalitelja, raskandiljenih i razikonjenih, bratoubica i bogomrzitelja, sujetohranitelja i srbogonitelja, narodomrzaca i sveštenotlačitelja, monahoubica i razmanastiritelja, živeo je najveći vernik među vernicima i istinski brat među navodnom braćom.

Za sve što je činio, stizala ga je kazna, a za sve što nije učinio, stizao ga je sud. I ta kazna i taj sud bili su zemaljski, pa ga nisu uopšte interesovali. Vreme koje su mu dosudili kao ono koje mora odležati, proveo je na kolenima i u molitvi. Logor u koji je poslat, za njega je prema onome kako je živeo bio hotel. Zatvaran, proterivan, blaćen, neshvaćen, porican, razapinjan na sve na šta se neko može razapeti, Sveti Nikolaj Velimirović ostao je ono što je bio i svima njima je oprostio, iako im nije zaboravio. On je učinio ono što je njegov narod trebalo da čini u njegovo vreme i daleko posle njega. Srbi su imali uzor, imali su živog sveca koji je proživeo golgotu cele srpske države. Ono što se dešavalo Srbiji, dešavalo se i Svetom Nikolaju. On je onaj koji je nosio krst cele nacije ispred njenog mrtvačkog sanduka i nadao se u vaskrsnuće svoje zemlje koje još uvek nije došlo. Znao je da neko mora biti mrtav kako bi vaskrsnuo, ali oni koji su sahranjivali Boga, održavali su u životu Srbiju, jer su i oni znali za vaskrsenje koje nisu priznavali. Tako je Srbija ostala rastrzana između dva sveta, bez dovoljno vere u Gospoda kako bi mogla oživeti ili kako bi se upokojila da bi vaskrsnula.

U takvo vreme, Nikolaj je nasledio Srbiju. Da je po nekoj ostavinskoj raspravi ona pripala ikome drugom, danas ne bi postojala ni ovakva.

Srbija hoće da bude učena, da bude svetska zemlja, da bude pametna, da bude važna, da se pita, da bude upamćena i mnogo drugih stvari. Srbija hoće da bude Sveti Nikolaj Velimirović, jer sve ono što ona hoće, on je bio i ostao. Da bi Srbija bila Nikolaj, mora da se odene u mantiju, da poveruje u Onoga koji ju je na zemlju spustio i u oblake vaznosio i da se naposti dok ne okaje sve grehe koje je počinila, pre svega prema samoj sebi.

Ovo mesto gde se večeras nalazimo, odlično je za početak hoda Nikolajevim stopama. Ovaj grad je onaj u čijoj je obližnoj klisuri upravo Sveti Vladika obnovio manastire. Ova akademija je verovatno prva od svih onih koje će biti organizovane povodom 800. godišnjice autokefalnosti. Nema boljeg mesta na kom treba glasnije govoriti istinu od ovog večeras.

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović bio je pobornik istine. Ako neko ne veruje da čovek priča istinu, samo neka pogleda koliko je taj neko stradao i sve će mu biti jasno. Ne može biti glasnogovornika istine koji održava svoje blagoutrobije. Borcima za istinu i veru uvek mora nešto da nedostaje, samo im nikada ne sme i ne može, ukoliko su pravi, nedostajati vere. Vera Nikolajeva morala je začuditi i Gospoda koji bi, da se dogodilo da izgubi veru u sebe, ponovo nju pronašao u onoj Nikolajevoj. Istina, nema Gospoda bez vere, srpske crkve bez Svetog Save, Lazara bez crkve, ni Nikolaja bez Lazara i svih ostalih koji drže naš narod na svojim leđima. Bez njih, ne bi bilo nas.

Da Vas podsetimo:  Ima li života nakon Vučića?

Ovo su ljudi zbog kojih je lako biti patriota ako je Srbija zemlja u kojoj se neko rodi.

Patriotizam je danas glavna diskvalifikacija od strane nevernih. Oni pate od nedostatka ljubavi. Nemaju je dovoljno ni za bližnje, a kamoli za celu jednu državu. Vera se tumači kao slabost i povodljivost. Svest o našoj istoriji se prevodi kao mitomanija. Odlazak u crkvu i dalje je ravan incidentu. Uspinjanje na pijedestale u ovom narodu zahteva silazak sa uma.

Upravo zbog toga, nama treba Nikolaj i treba nam Srpska pravoslavna crkva. Imamo je 800 godina i ako su se hteli odricati nje, morali su tako nešto učiniti mnogo ranije. Dok su se oni nakanjivali, Crkva je rasla i izrodila tolike sinove i kćeri da bi neko ko želi da je iskoreni, morao iskoreniti i sve Srbe. Šta je Srbija nego crkva? Ko je otac ako nije Bog? Šta je krst na kupoli ove crkve ako nije Kosovo? Šta je naša porta ako nije Metohija? Šta je Srbin ako nije vernik? Ne može se verovati čoveku koji ne veruje ni u šta.

Naša crkva postoji 800 godina, ali ovih dana mora prosvetljivati narod onoliko koliko ga je prosvetljivala svih ovih 800 godina. Svih osam vekova mora smestiti u ovaj vek kako bi spasila svoj narod. Na narodu je samo da veruje. Ne znam ima li lakšeg zaduženja koje smo teže ispunjavali.

Ne mogu spomenuti Svetog Vladiku Nikolaja Velimirovića i pričati o njemu, a da ne spomenem i nepravdu. On je jedan od onih koji je nepravdu prezirao, ali ju je stalno spominjao gde god se našao i kakva god cena ogoljivanja te nepravde bila. Današnja nepravda je i nepravda njegovog vremena, a glava svih vremena i ramena srpskog naroda – Kosovo i Metohija.

Svi znamo šta se tamo dogodilo na današnji dan pre 15 godina, a događa se i dalje. Svet o tome ćuti i traži da mi priznamo Kosovo kao nezavisnu državu. Za one koji ne znaju – Kosovo nam se otima kako bismo se obezglavili. I ne otimaju nam ga, jer ono njima nešto znači, već nam ga otimaju, jer znaju, možda i bolje od nas, šta ono nama znači. Kosovo nije pitanje politike, već identiteta.

Sada ću učiniti nešto za šta se nadam da bi bilo podržano od strane Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića, a sasvim sigurno ne bi bilo prećutano. Da ne kažu kako se ovakve akademije prave da bi se uticalo na politiku i da bi se neko ružio, evo, zbog svih svetskih usta i zuba iskeženih na Kosovo, ali i zbog domaćih raskosovljenih duša, moram prvo poručiti – neka vlada zakon Boga, pa šta god neko učinio Kosovu, neka Kosovo isto učini njemu, pa da vidimo koga će više zaboleti.

Što se mene tiče, ja ću sada, nadam se u ime svih nas, priznati Kosovo!

Priznajem Kosovo kao svoju kolevku i kolevku Srbije! Priznajem ga kao rodno mesto kosovskog mita, a sa njim i kao rodno mesto svih junaka srpskog naroda! Priznajem ga kao Njegoševu živu ranu! Priznajem ga kao neodvojivi deo Srbije, jer Kosovo jeste Srbija i Srbija je Kosovo! Priznaću i to da je Miloš Ćirković kosovski vitez u čijoj ličnoj karti kao mesto rođenja slobodno može biti naveden upravo Kosovski boj! Priznajem Kosovo kao teritoriju na kojoj svetle srpske crkve i manastiri i počivaju duše i tela najvećih mučenika i svetaca srpskog naroda! Priznajem Kosovo sa više prestonica od kojih su najveće: Visoki Dečani, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Devič i Banjska. Priznajem da je na Kosovu i srce moje pravoslavne crkve – Pećka Patrijaršija! Priznajem Prizren kao nekadašnju prestonicu! Priznajem da je na Kosovu i posle zvaničnog kraja boja, on nastavljen i u naše dane! Priznajem da je Kosovo mesto na kojem je Srbija od, kažu izgubljenog, boja dobila sebe samu! Priznajem da je moj narod na Kosovu stradao više i brutalnije nego bilo koji drugi! Priznajem i to da je na Kosovu danas Srba manje nego pre, ali isto tako verujem da Bog zna šta radi, iako se to ne može reći za one koji o tim ljudima moraju brinuti!

Da Vas podsetimo:  “Napredni” nadrealisti

Priznajem da sam plakao za Kosovom i za stradalim Srbima! Priznajem da sam se tresao kada sam gledao kako ruše i pale srpske svetinje kopajući oči i ružeći lica svetaca na freskama!

Priznajem da sam pokušao da pomognem! Priznajem da nisam obišao celo Kosovo i Metohiju i priznajem da me je zbog toga sramota, iako to nije samo moja krivica! Priznajem da je Kosovo sveta zemlja i da samim tim mora biti oblast mira, a ne progona! Priznajem da crkve na Kosovu sijaju tri puta jače nego igde u svetu! Priznajem da je na Kosovu razdaljina između nebeske i zemaljske Srbije manja nego na najvišoj planini!

Priznajem da na Kosovu reke bujaju od srpskih suza! Priznajem i da su planine svake godine sve više zbog srpskih žrtava koje se na njih dodaju! Priznajem da se tamo tužno živi jer nema dovoljno dečjeg smeha! Priznajem da je tiho u izostanku liturgija u svim porušenim manastirima i crkvama! Priznajem da se Kosova ne možemo nadostiti iako znamo da je srpsko dok je sveta i veka!

Priznajem da Kosovo nije pitanje, već odgovor na pitanje „Ko su Srbi?“.

Uz ovo priznanje, dodajem da bi nas bez Kosova bilo kao da nas nema i bili bismo blagosloveni kao da smo prokleti. Odreći se Kosova, značilo bi prihvatiti laž. Prodati ga, značilo bi kupiti kartu u jednom smeru ka provaliji zdravog razuma. Predati ga, značilo bi vernost izdaji.

Neka se zna da smo mi ovde večeras priznali Kosovo na jedini način na koji ga smemo priznati i da smo ovo učinili u veri da bi takvo priznanje podržao i Sveti Vladika Nikolaj Velimirović Žički i Ohridski.

Od vrha do dna nema mnogo. Samo jedna vertikalna linija. Ta linija je priznanje Kosova kao tuđe države, tačnije kao nesrpskog.

Nadam se da sam ovim svojim priznanjem obradovao Svetog Nikolaja Velimirovića. Lepo li je nečim se odužiti onome čija nas mantija štiti, čija nas ruka blagosilja i čast li je priviti mu krupne reči i dela na velike rane koje je zbog nas zaradio.

Privodeći kraju, moram još nešto upitati.

Gde da se selim sa svojih 800 godina? Ne mogu! Ne smem! Neću! Gde mi je kuća i gde su mi manastiri danas na 800. godišnjicu, biće i na svaku sledeću koliko ih Srpska pravoslavna crkva dočeka!

I u godini u kojoj slavimo osam vekova autokefalnosti, nema ostavljanja krupnih koraka za sledeću godinu, pa ću svoje obraćanje završiti pozdravom – do kraja godine u Prizrenu!

(Beseda na Duhovnoj akademiji u Čačku 17.3.2019. godine)

Milan Ružić
Izvor: iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime